Drecun je pričao o onome što mu je iskreno ležalo na srcu: formiranju letećeg odreda za borbu protiv terorizma za koji bi znalo samo nekoliko ljudi iz vrha vlasti; tajnim američkim planovima za razbijanje Jugoslavije koji su objavljivani na naslovnicama svetskih magazina
Pošto je poslednjih godina postao miljenik posetilaca Stormfronta i drugih opskurnih foruma, iz ilegale se vratio Milovan Drecun, ratni izveštač RTS-a, vojni komentator i autor više revolucionarnih teorija, uključujući i onu o genetskoj vezanosti Srba za Kosovo. Nosilac Miloševićevog Ordena za hrabrost stupio je ponovo na javnu scenu kao predsednik skupštinskog Odbora za Kosovo i Metohiju odakle je poručio da se neće staviti tačka na kosovski problem dok se ne reše druga neuralgična pitanja na Balkanu, pre svega budućnost BiH i Makedonije. Pre toga se Drecun oglasio iz parlamenta silno obradovan što je u klupama video nekoliko koleginica koje čekaju prinove. Za jednu od njih je nekako saznao da nosi dvojke, „dve curice“, kako je preneo sa skupštinske govornice, od kojih će se jedna zvati Milica. „Najlepše srpsko ime“, nije mogao da se suzdrži novopečeni poslanik naprednjaka, računajući u decimalama koliko žene treba da rode dece da bi se omogućila nesmetana reprodukcija nacije.
PODSTICANJE NA ZLOČIN: No, to je Drecunov prirodni razvojni put, jer kada prelistavate požutele stranice novina iz devedesetih, lako ćete u „Narodnoj armiji“, glasilu nekadašnje JNA, pronaći njegovo ime. To je onaj list koji je pripadnike policijskih i vojnih snaga Hrvatske već na početku sukoba krstio ustašama, pišući iz broja u broj o tome kako je u mislima većine vojnika neizbrisivo urezano da imaju posla s povampirenim „fašizmom, sa legionarima, ošišanim glavama i svakojakom razularenom bratijom s kojom se jedino može razgovarati preko nišana“. Nakon što se prekalio u analizama s hrvatskih i bosanskih ratišta, Drecun je kao provereni patriotski kadar prešao na Radio-televiziju Srbije, gde je stekao slavu u izabranom društvu Milorada Komrakova, Tatjane Lenard, Dušana Čukića, Spomenke Jović… i drugih novinarskih veličina tog vremena, mada je istinsku katarzu doživeo tek kada su počeli sukobi na Kosovu. Njegovo isleđivanje Ljuana Mazrekua, koji je optužen za zločine u selu Klečka, pred kamerama državne televizije, jedan je od istaknutih medijskih priloga kojim je NUNS potkrepio krivičnu prijavu protiv novinara zbog podsticanja na genocid i ratnе zločinе.
HODOČAŠĆA: Utučen i potišten nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma Drecun se povukao sa Kosova zajedno sa jedinicima Vojske Jugoslavije, a ubrzo posle toga vratio је člansku kartu SPS-a, koju je nosio uz novinarsku legitimaciju pune četiri godine, i uzeo odsustvo na RTS-u koji ga je do srca povredio svojim mirovnim zaokretom i neadekvatnom platom. Kao osnivač i predsednik Političke partije „Preporod Srbije“, što je bilo ostvarenje njegovog dečačkog sna o bavljenu politikom, sa bezbedne udaljenosti gledao je kako razjarena masa vija njegove dojučerašnje saborce oko zapaljene zgrade RTS-a. No jasno je bilo da je Drecun imao ozbiljnije planove od lamentiranja nad zlehudom sudbinom iskrenih patriota, tako da je počeo saradnju sa Srpskom socijaldemokratskom partijom Zorana Lilića. No dve jake političke figure nisu mogle lako da usklade strateške vizije o preporodu Srbije, tako da je Drecun 2004. samostalno učestvovao na predsedničkim izborima i privukao glasove čak 0,54 odsto birača. Te sitne neuspehe u ostvarenju političkih ambicija on je kompenzovao hodočašćima po raznoraznim tribinama, tako da je u jednom trenutku pobrojao čak 200 nastupa godišnje, dok knjigama o kosmetskim legendama, drugim kosovskim bojevima, Alahovim ratnicima i ratovima za Kosovo, koje je objavljivao u pauzama gostovanja po lokalnim radio i televizijskim stanicama, više ni on sam nije znao broj.
KULTURNI USTANAK: Tu je bar mogao da priča o onome što mu je iskreno ležalo na srcu: formiranju letećeg odreda za borbu protiv terorizma za koji bi znalo samo nekoliko ljudi iz vrha vlasti; evroazijskom trouglu Moskva-Berlin-Peking; uspostavljanju novog sanitarnog kordona oko Rusije; tajnim američkim planovima za razbijanje Jugoslavije koji su objavljivani na naslovnicama svetskih magazina; logorima za obuku pripadnika Al Kaide na Balkanu; sukobima na severu Grčke koji će izazvati Albanci; uplitanju Turske u neminovni grčko-albanski sukob; pretnjama o razbijanju NATO-a, novom balkanskom ratu… i slično. Analitika je ozbiljna, ali klizava rabota, začas se sa suvislih rasprava tresne naglavačke u papazjaniju teorija zavere gde se, od kraja osamdesetih, krčkaju Vatikan, Pentagon, masoni, iluminati, novi svetski poredak i ostali neprijatelji.
Njih, naravno, ima na sve strane, što je lepo uočio pomoćnik ministra kulture kada je pozvao na ustanak. Ako državni činovnik naziva umetnike izvršiocima antisrpske politike, zašto u ministarstvu pravde ne bi sedeo čovek za koga kažu da su mu u kafanskoj makljaži odgrizli deo uha? Kada se već o pravosuđu stara neko ko je i sam osuđivan zbog tuče, sasvim je logično da mu društvo prave bivši pripadnici Službe državne bezbednosti. Ako operativci čijem se šefu sudi za ubistva političkih protivnika sede u vladinim kabinetima, nekako je logično da na čelu Odbora za Kosovo bude čovek koji misli da će Skoplje biti glavni grad Albanije. Moglo bi se ovako nizati u beskonačnost, ali čemu? Već sada je očigledno da je doslednost u izboru kadrova jedan od najvećih kvaliteta novih vlasti.
Studenti su posle Novog Sada, masovno odmarširali iz različitih univerzitetskih centara do Kragujevca, a sada je u planu novi protest i potencijalno novo pešačenje do Niša. O tome kuda vode protesti i treba li studenti da sami iznesu promene, čitajte u novom broju „Vremena”
Zašto je Vučić primoran da formira iznuđenu i tunjavu vladu? Zbog čega Srbija iz februara 2025. više nije ista ona zemlja iz oktobra 2024? Kako je šef države došao u iznudicu da mu nijedan potez koji već tri meseca povlači ne radi posao? Gde je u svemu ovome opozicija, kako da se rasani i šta treba da shvati
Prodaja delova Junajted grupe od državnog Telekoma stvara gotovo monopolistu na polju medijskog sadržaja. Kad se tome dodaju udari na male i nezavisne medije, pejzaž u kojem se građani Srbije informišu poprima još tamniju nijansu crne
Nestanak N1 i Nove S u današnjoj formi značio bi mračno medijsko doba u Srbiji. Doduše, ono je mračno već četiri decenije, ali bilo bi još crnje
Sad se diže ova generacija, koja se samo još sama od sebe nije ogradila, ide peške, nosi i ikone i krstove i ferari zastave, peva i Bilećanku i Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala, a sa njima Bošnjaci iz Pazara ruku pod ruku, i dok se ovi krste nakon 15 minuta tišine, uče dovu i klanjaju stojeći, kako je jedino i obavezno za mrtve. “Prvi put se osećam kao građanin ove zemlje”, rekao je jedan od studenata iz Novog Pazara
U Srbiji više niko ne zna o čemu priča njen predsednik, novinare kažnjavaju na pravdi boga, aferaške velmože proglašavaju za svece, a nosioci javnih funkcija šire javnu sablazan. Ljudi – dokle ćemo tako
Niko kome lopatom nije odstranjen deo mozga ne veruje da su studenti obezbedili najveću stranu investiciju ikada, odnosno da su dobili tri milijarde evra da sruše vlast i otcepe Vojvodinu
Odbor Festa je doneo odluku da taj festival više neće biti u februaru nego u septembru. Stiče se utisak da je rešavanje ovog sporednog problema zapravo samo najava rešavanja onog suštinskog
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
