Dosledna nedoslednost

Pošto je poslednjih godina postao miljenik posetilaca Stormfronta i drugih opskurnih foruma, iz ilegale se vratio Milovan Drecun, ratni izveštač RTS-a, vojni komentator i autor više revolucionarnih teorija, uključujući i onu o genetskoj vezanosti Srba za Kosovo. Nosilac Miloševićevog Ordena za hrabrost stupio je ponovo na javnu scenu kao predsednik skupštinskog Odbora za Kosovo i Metohiju odakle je poručio da se neće staviti tačka na kosovski problem dok se ne reše druga neuralgična pitanja na Balkanu, pre svega budućnost BiH i Makedonije. Pre toga se Drecun oglasio iz parlamenta silno obradovan što je u klupama video nekoliko koleginica koje čekaju prinove. Za jednu od njih je nekako saznao da nosi dvojke, „dve curice“, kako je preneo sa skupštinske govornice, od kojih će se jedna zvati Milica. „Najlepše srpsko ime“, nije mogao da se suzdrži novopečeni poslanik naprednjaka, računajući u decimalama koliko žene treba da rode dece da bi se omogućila nesmetana reprodukcija nacije.

foto: tanjug

PODSTICANJE NA ZLOČIN: No, to je Drecunov prirodni razvojni put, jer kada prelistavate požutele stranice novina iz devedesetih, lako ćete u „Narodnoj armiji“, glasilu nekadašnje JNA, pronaći njegovo ime. To je onaj list koji je pripadnike policijskih i vojnih snaga Hrvatske već na početku sukoba krstio ustašama, pišući iz broja u broj o tome kako je u mislima većine vojnika neizbrisivo urezano da imaju posla s povampirenim „fašizmom, sa legionarima, ošišanim glavama i svakojakom razularenom bratijom s kojom se jedino može razgovarati preko nišana“. Nakon što se prekalio u analizama s hrvatskih i bosanskih ratišta, Drecun je kao provereni patriotski kadar prešao na Radio-televiziju Srbije, gde je stekao slavu u izabranom društvu Milorada Komrakova, Tatjane Lenard, Dušana Čukića, Spomenke Jović… i drugih novinarskih veličina tog vremena, mada je istinsku katarzu doživeo tek kada su počeli sukobi na Kosovu. Njegovo isleđivanje Ljuana Mazrekua, koji je optužen za zločine u selu Klečka, pred kamerama državne televizije, jedan je od istaknutih medijskih priloga kojim je NUNS potkrepio krivičnu prijavu protiv novinara zbog podsticanja na genocid i ratnе zločinе.

HODOČAŠĆA: Utučen i potišten nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma Drecun se povukao sa Kosova zajedno sa jedinicima Vojske Jugoslavije, a ubrzo posle toga vratio је člansku kartu SPS-a, koju je nosio uz novinarsku legitimaciju pune četiri godine, i uzeo odsustvo na RTS-u koji ga je do srca povredio svojim mirovnim zaokretom i neadekvatnom platom. Kao osnivač i predsednik Političke partije „Preporod Srbije“, što je bilo ostvarenje njegovog dečačkog sna o bavljenu politikom, sa bezbedne udaljenosti gledao je kako razjarena masa vija njegove dojučerašnje saborce oko zapaljene zgrade RTS-a. No jasno je bilo da je Drecun imao ozbiljnije planove od lamentiranja nad zlehudom sudbinom iskrenih patriota, tako da je počeo saradnju sa Srpskom socijaldemokratskom partijom Zorana Lilića. No dve jake političke figure nisu mogle lako da usklade strateške vizije o preporodu Srbije, tako da je Drecun 2004. samostalno učestvovao na predsedničkim izborima i privukao glasove čak 0,54 odsto birača. Te sitne neuspehe u ostvarenju političkih ambicija on je kompenzovao hodočašćima po raznoraznim tribinama, tako da je u jednom trenutku pobrojao čak 200 nastupa godišnje, dok knjigama o kosmetskim legendama, drugim kosovskim bojevima, Alahovim ratnicima i ratovima za Kosovo, koje je objavljivao u pauzama gostovanja po lokalnim radio i televizijskim stanicama, više ni on sam nije znao broj.

KULTURNI USTANAK: Tu je bar mogao da priča o onome što mu je iskreno ležalo na srcu: formiranju letećeg odreda za borbu protiv terorizma za koji bi znalo samo nekoliko ljudi iz vrha vlasti; evroazijskom trouglu Moskva-Berlin-Peking; uspostavljanju novog sanitarnog kordona oko Rusije; tajnim američkim planovima za razbijanje Jugoslavije koji su objavljivani na naslovnicama svetskih magazina; logorima za obuku pripadnika Al Kaide na Balkanu; sukobima na severu Grčke koji će izazvati Albanci; uplitanju Turske u neminovni grčko-albanski sukob; pretnjama o razbijanju NATO-a, novom balkanskom ratu… i slično. Analitika je ozbiljna, ali klizava rabota, začas se sa suvislih rasprava tresne naglavačke u papazjaniju teorija zavere gde se, od kraja osamdesetih, krčkaju Vatikan, Pentagon, masoni, iluminati, novi svetski poredak i ostali neprijatelji.

Njih, naravno, ima na sve strane, što je lepo uočio pomoćnik ministra kulture kada je pozvao na ustanak. Ako državni činovnik naziva umetnike izvršiocima antisrpske politike, zašto u ministarstvu pravde ne bi sedeo čovek za koga kažu da su mu u kafanskoj makljaži odgrizli deo uha? Kada se već o pravosuđu stara neko ko je i sam osuđivan zbog tuče, sasvim je logično da mu društvo prave bivši pripadnici Službe državne bezbednosti. Ako operativci čijem se šefu sudi za ubistva političkih protivnika sede u vladinim kabinetima, nekako je logično da na čelu Odbora za Kosovo bude čovek koji misli da će Skoplje biti glavni grad Albanije. Moglo bi se ovako nizati u beskonačnost, ali čemu? Već sada je očigledno da je doslednost u izboru kadrova jedan od najvećih kvaliteta novih vlasti.