Domaći zadaci gazde Pinka

Posle dvonedeljne, svakodnevne i sve jače paljbe koju Željko Mitrović osipa po Draganu Đilasu, jasno je samo jedno: da pomenuti Mitrović nema ni trunke milosti prema svojim gledaocima. Da je ima, podario bi im bar jedan miran dan, bar jedan sat bez podsećanja na Đilasa, bar jednu informativnu emisiju bez telopa u kojem prepričava sam sebe. Cenjeno gledateljstvo tako bi dobilo mrvicu duševnog mira, a te pauze moglo da iskoristi kako bi makar pokušalo da u glavi sredi ono što je čulo i videlo. U toj situaciji, nekom bi možda i bilo jasno o čemu se u čitavoj toj priči radi, odnosno kome bi se, kako i zašto moglo verovati.

foto: fonet

Ovako, teško da postoji neko ko razume šta Mitrović zapravo hoće, a čak i oni koji bi po prirodi posla trebalo da budu zainteresovani za celu stvar, lagano gube volju ne samo da reaguju, već i da prate šta se događa u vestima TV Pinka.

SLOBODNA TEMA: Iako je vlasnik medijske imperije i samoproglašeni branilac medijskih sloboda i novinarske profesionalnost, Željko Mitrović očigledno ne poznaje osnovno pravilo profesije – da medijski prilog mora da odgovori na pitanja ko, šta, kad, gde, kako i (eventualno) zašto. Pošto svaki od njegovih brojnih uradaka odgovara isključivo na pitanje ko i zašto (Dragan Đilas, zato što je lopov i kriminalac), i dalje postoji dilema o pravoj temi ovog sukoba. Počelo je pričom o medijima – da Đilas, iz pozicije vlasnika najmoćnije marketinške agencije, ucenjuje medije (videti okvir), da potplaćuje urednike i novinare kako bi dobijao poverljive informacije, da ne poštuje dogovore sa svojim klijentima i da su mediji zbog svega toga „krvarili“. Kako se paljba pooštravala, širio se i spisak grehova gradonačelnika Beograda: da je prinudio Telekom da sa dvadeset miliona evra subvencioniše sistem „Bus plus“ i da to knjiži kao potrošnju na marketing, da je pod njegovim pritiskom Telekom kupio gubitašku TV Arena, da su sve te pare iz budžeta mogle pametnije da se iskoriste. Do tada, sve je nekako bilo povezano s medijima. Pravi problemi u „razumevanju teksta“ nastaju kada se u redovne dnevne akcente Mitrovićevih saopštenja uključuju i lekari svojevremeno otpušteni zbog nenamenskog trošenja sredstava za opremanje medicinskih ustanova – o njihovom hapšenju i navodnoj nevinosti, o tajnim snimcima, razgovorima s gradskim funkcionerima i Đilasovoj odgovornosti, objavljeno je ovih dana više nego na vrhuncu te afere.

Većina ovih tema poznata je javnosti. O uticaju Dragana Đilasa na domaće medije diskutuje se već godinama, baš kao i o lekarima, a relativno su nepoznate teze o subvencionisanju „Bus plusa“ i kupovini TV Arene. Svaka od njih, koliko god poznata ili nepoznata bila, od izuzetnog je javnog interesa i sigurno zaslužuje zvaničnu istragu i relevantnu debatu. Problem je, međutim, što Mitrovićeva saopštenja nisu ni jedno ni drugo, a ne doprinose čak ni aktuelizaciji onoga o čemu bi svakako trebalo da se govori. Naprotiv. Umesto da teme u vezi s Draganom Đilasom dobiju na važnosti i ozbiljnosti, one su – zahvaljujući isključivo Željku Mitroviću – izgubile na težini i postale lajtmotiv satiričnih komentara u praktično svim dnevnim novinama.

Važnosti optužbi na račun Dragana Đilasa nije doprinela ni informacija TV Pinka od 20. juna, da je Više tužilaštvo u Beogradu pokrenulo predistražni postupak povodom Mitrovićevih teza. Izuzev Pinka, ovu vest objavio je i dnevnik „Informer“ pozivajući se na neimenovani izvor, ali pošto zvanične potvrde nije bilo, nestalo je i nade da bi čitava stvar mogla da završi u regularnim okvirima i u za to nadležnim institucijama. S druge strane, međutim, čeka se glas iz Republičke radiodifuzne agencije kojoj je Dragan Đilas uputio predstavku na koju Mitrović mora da odgovori u roku od 15 dana. „Mi još utvrđujemo sve činjenice, a konačna odluka znaće se po dobijanju odgovora gospodina Mitrovića“, rekao je Dragan Lukić, izvršni direktor RRA.

STILSKE VEŽBE: Zvanične reakcije, mada nesumnjivo važne, ipak su u drugom planu i svakako neće biti najzanimljiviji deo priče. Ono što se nestrpljivo čeka jeste rasplet događaja koji će pokazati zašto je Mitrović odlučio da napadne Đilasa i zašto je do tog napada došlo baš sad, a ne pre nekoliko godina (pošto je, jelte, sve to što zna, znao odavno). Pošto vlasniku imperije Pink nije strano da koristi sopstvene medije u ličnim obračunima i isključivo u privatnom interesu, sasvim je sigurno da ovde nije u pitanju ni briga za novinarstvo, gradski ili državni budžet, kao ni za budućnost korumpirane države. Po svoj prilici, radi se ili o nekakvom (marketinškom) novcu za koji je Mitrović možda zakinut ili, što je teza većine analitičara, o samo jednoj bici u ratu koji protiv Đilasa zapravo vodi Aleksandar Vučić: Mitroviću takav angažman, naravno, nije stran, pošto je u poslednjih dvadeset godina na ovaj ili onaj način služio svakoj vlasti.

U međuvremenu, čekanje na konačan rasplet nikako nije dosadno. Zahvaljujući misaono-jezičkim bravurama gazda Željka, počastvovani smo da pratimo direktan prenos antologijske epizode medijskog potonuća i da tako naslutimo do kojih smo dubina pali. Jedan od zabavnijih detalja je teza da „RTV Pink u kratkom roku ne stiže da obradi sve predmete o nepravilnostima, zloupotrebama i opstrukcijama u gotovo svim gradskim institucijama Beograda“: u pitanju je pasaž nad kojim bi se zamislili samo oni koji su juče pali s Marsa i zaista poverovali kako je baš RTV Pink mesto kojem se obraćaju unesrećeni, opljačkani i prevareni ljudi; bastion slobodnog i nezavisnog novinarstva, takoreći. Na sličnu temu: „Prvi put u istoriji imamo dvostruki pritisak koji je i ekonomski i politički, a sprovodi ga jedan centar“, reče Mitrović, u inat zdravom razumu i svima onima koji se još sećaju Ćuruvijine sahrane, drakonskih novčanih kazni neposlušnim medijima, uništenih novina, maskiranih specijalaca koji usred noći upadaju u redakcije. Vrhunac lirike posvećene medijima ipak je podsećanje da su mediji „krvarili“ zbog Đilasovog profita – pesnička slika koju ne treba dodatno komentarisati.

Pošto se već postavio na poziciju branitelja svega novinarski svetog, Željko Mitrović nije se odrekao tog diskursa ni u obraćanju Nezavisnom udruženju novinara Srbije – „družini“, kako ga on naziva, koja o novinarstvu ipak zna nešto više od njega. Pošto je NUNS upozorio na nedozvoljenu zloupotrebu medijskog prostora i nacionalne frekvencije, on je objasnio: „Svako udruženje, pa i vaše, ne sme da bude strina, a ni advokat kriminala, tapkaroša, lopova, beskrupuloznih nakupaca, jer u ambijentu demokratizacije i slobode informisanja svaka društvena devijacija ne sme biti prikrivana.“ Čuj, društvena devijacija!?

Iz obilja neverovatnih pesničkih slika, ipak se izdvaja pismo od 21. juna, napisano posle prve i prilično blage Đilasove reakcije na višednevnu paljbu. Tu Mitrović podseća svog bivšeg prijatelja Đikija, kako naziva Đilasa, da on nije „ni Boris, ni Šule“, a da je on, Điki, „sve svoje prijatelje pobio na spavanju“. Takođe, poručuje mu: „Bez obzira što sam malo umoran, ja neću biti onaj koji je prespavao dan.“ Kako bi sve zadržalo potpuno privatni ton, tu je prisećanje na vreme kada „ti i ja zajedno smišljamo kampanju kako je Dragan Đilas lep, pametan i pošten. Sa ovim prvim nismo imali problema, jer smo se obojica složili da lepota nije presudna, ali smo imali problem kako građane Srbije ubediti da je gradonačelnik pametan i pošten.“ Konačno, za dušu svih onih kojima gorenavedeno nije bilo dovoljno, nije izostala slikovita razrada teze da je Đilas pretvorio Beograd u „najveće posrnulo gazdinstvo, sa gazda Đikijem na čelu“: „Lako je, dragi Điki, iz tvoje fotelje, sa lakovanim cipelama i Armanijevom kravatom, lako otimati klijentima i medijima i naređivati hapšenje nevinih rukovodilaca zdravstvenih ustanova.“

Najtragičniji su, međutim, delovi Mitovićevih pisama u kojima on poučava i objašnjava, a sve u pokušaju da bude duhovit. U poslednjem, objavljenom 25. juna, potrudio se da predsednika DS-a podseti na školske lekcije: „Moraš da čitaš zakone, uredbe i druge akte, uključujući i one osnivačke, kad je tvoja organizacija u pitanju. Naime, ime tvoje partije izvedeno je iz reči demokratija, a demokratija iz demos kratos, a ne demos krados. Znači, kratos se čita sa ‘t’, a ne sa ‘d’. Kako nisi pažljivo čitao, radi se o vladavini naroda, a ne o vladavini pojedinaca, kradljivaca.“

Količina budalaština koje su se pojavile u podugačkim pismima, izražajno čitanim u udarnim terminima TV Pinka, takva je i tolika da zbilja ne čudi ćutanje Dragana Đilasa. Jer, šta bi bilo koji pismen čovek odgovorio na sve to? Kojim jezikom, kojim argumentima? Kad je konačno progovorio, predsednik DS-a rekao je da će prihvatiti (inače bizaran) Mitrovićev poziv na TV duel samo kad ovaj bude izmirio svoje nagomilane poreske obaveze, da nije ništa i nikom kriv, da su napadi na njega pojačani od kada je izjavio da je u Srbiji na sceni uspostavljanje jednopartijskog režima i da je „medijska kriminalizacija važan segment u tom procesu“.

ĐIKI NIJE MIKI: Imajući u vidu dosadašnji tok ovog slučaja, lako se može reći da Mitrović zapravo radi u korist Dragana Đilasa i da je ovom najpametnije da mu ništa ne odgovara. Da je svoj napad organizovao pametnije i sa više stila, vlasnika TV Pinka mnogi bi vrlo ozbiljno shvatili. Ovako, zahvaljujući svojoj poetici, postao je predmet sprdnje.

Tu je takođe ono što je mnogo važnije od poetike – pogled na onog koji optužuje, i na onog koji je optužen. Da je bilo ko drugi ovako jako i uporno upirao prstom u Đilasa, na svojoj bi strani imao bar trećinu Beograda i dobar deo Srbije: zahvaljujući brojnim aferama, ali često i načinu ophođenja prema javnosti, predsednika DS-a i gradonačelnika glavnog grada neki u žargonu nazivaju „Đitler“ i on vrlo verovatno zauzima neko od čelnih mesta na listi omraženih političara. Nisu problematični samo mediji, „Bus plus“, Most na Adi, platani na Bulevaru, Aleksandar Šapić i činjenica da realni Beograd ne izgleda kao Beograd iz Đilasovih priča. Problematično je pre svega to što je skromni student Dragan Đilas (koji je 1991. godine, briljantno i u onom „vremenu zla“, zaista hrabro i inspirativno, u udarnom terminu RTS-a, izgovorio apsolutno sve što je tada moralo da se izgovori), vrlo brzo, za svega desetak godina, postao hladni, prilično osioni milioner, o čijem se pravom bogatstvu i pravoj moći samo šuška. U državi u kojoj je ušteda od hiljadu evra pravi poduhvat, malo je onih koji mogu da poveruju kako je Đilas stekao milione i postao to što jeste, samo i isključivo zahvaljujući svojoj pameti i sposobnosti.

Sve bi to, dakle, ponovo isplivalo na površinu da ga je napao bilo ko osim Željka Mitrovića – čoveka čije je bogatstvo stečeno ne u vremenu zla, već upravo zahvaljujući vremenu zla; čoveka čiji su moralni i svaki drugi kredibilitet u najmanju ruku problematični. Pošto je na ovom mestu već mnogo o tome rečeno, pomenimo samo ključno za Mitrovićevu biografiju: Mirjana Marković, JUL je kul, pevaljke u kradenim bundama dok „junaci“ kolju po Bosni, turbo-folk dok Srbija čeka u redu za mleko, direktan prenos venčanja Cece i Arkana, Grand i sve posledice Granda, „Farma“ i sve što uz „Farmu“ ide. Kakav i ko god da je Dragan Đilas, koga god da je pokrao i ucenio, koliko god da je para uzeo i medija uništio, on jednostavno ne može da se meri sa takvom „biografijom“. To ga, naravno, ne abolira od svega onoga za šta je možda kriv, a što niko nikako da obznani i dokaže. Ako u svemu onome o čemu Mitrović priča ima i zrnce istine, sigurno je da će đavo jednom doći po svoje i da će gradonačelnik morati da podnese račune i konačno objasni ono što je ostalo nejasno.

S druge strane, krajnje je vreme da Mitrović – sebe i nas radi – batali i pisanje, i politički angažman, i politički angažovano pisanje, pošto se ni u jednoj od tih disciplina nije baš proslavio. Za razliku od onih koji su prinuđeni da svakodnevno slušaju njegove srceparateljne domaće zadatke i pitaju se šta su bogu zgrešili, on bar ima izbora.