Reč je o muškarcu starom oko 45 godina, koji je sa 23 završio Pravni fakultet na kom je i doktorirao u svojim ranim tridesetim. Ovo mu je drugi ministarski mandat
Vlada Srbije formirana je negde pred ponoć, 15. maja ove godine, gotovo četiri meseca nakon parlamentarnih izbora. Formiranju su prethodili meseci pregovora, pokušaja da se napravi nekakav dogovor, svakojakih natezanja i čestog pominjanja novih izbora ako Srbija ne dobije vladu. Ipak, polovinom maja dogovor je postignut: glasovima 133 narodna poslanika od prisutna 244, Skupština Srbije izabrala je Vladu koju čine predstavnici četiri parlamentarne političke partije: Demokratske stranke, Demokratske stranke Srbije, Nove Srbije i G17 plus. Sve ove stranke imaju bogato koaliciono iskustvo, što vladajuće, što opoziciono, a istorija njihovih međusobnih odnosa češće je bila burna nego skladna i harmonična.
Kako god bilo, dvadeset petoro ljudi koji čine vladu Srbije, uključujući premijera Vojislava Koštunicu i potpredsednika Božidara Đelića, u prva tri meseca svog mandata nekako uspeva da pronađe zajednički jezik. Šta je to što je svima njima zajedničko, odnosno kako izgleda foto-robot jednog srpskog ministra napravljen presekom biografija svih koji trenutno čine srpsku vladu?
NA MLADIMA SVET OSTAJE: Simbolično, najstariji po funkciji među članovima vlade ujedno je i najstariji po godinama. Šezdesettrogodišnji premijer Vojislav Koštunica stariji je od najmlađeg ministra Vuka Jeremića tačno 31 godinu. Za Koštunicom slede ministar vera Radomir Naumov (1946) i ministar kulture Vojislav Brajović (1949).
Međutim, za razliku od ranijih decenija kada su u ovdašnjim vladama sedele mahom „sede glave“, sa trenutnim vladajućim sastavom u Srbiji to nije slučaj. Najveći broj ministara, njih deset (Predrag Bubalo, Rasim Ljajić, Ana Pešikan, Božidar Đelić, Dragan Jočić, Dušan Petrović, Slobodan Milosavljević, Mlađan Dinkić, Zoran Lončar i Snežana Samardžić-Marković) rođeni su šezdesetih, što znači da su u svojim pedesetim godinama. Po brojnosti, za njima slede ministri i ministarke koji su u četvrtoj deceniji života, a ima ih osam (Vuk Jeremić, Dragan Šutanovac, Milan Marković, Aleksandar Popović, Aleksandra Smiljanić, Saša Dragin, Milica Čubrilo i Dragan Đilas).
STRUČNA SPREMA: Cela srpska vlada ima univerzitetske diplome, a najveći je broj onih koji su nakon diplomiranja nastavili školovanje. Deset ima odbranjenu doktorsku disertaciju. Tu su premijer Vojislav Koštunica i ministri Slobodan Milosavljević, Mirko Cvetković, Aleksandar Popović, Aleksandra Smiljanić, Predrag Bubalo, Ana Pešikan, Zoran Lončar, Tomica Milosavljević i Slobodan Samardžić. Devetoro ministara zadržalo se na diplomi fakulteta: Milan Marković, Dragan Jočić, Dragan Šutanovac, Dušan Petrović, Snežana Samardžić-Marković, Vojislav Brajović, Rasim Ljajić, Radomir Naumov, Dragan Đilas.
Kada je reč o struci, među ministrima su najbrojniji pravnici kojih, računajući i premijera, ima sedam. Slede ekonomisti (četvoro), dvojica mašinskih inženjera (Šutanovac i Đilas), dvojica lekara (Ljajić i Milosavljević) i dvoje sa Elektrotehničkog fakulteta (Radomir Naumov i Aleksandra Smiljanić). Ministri koji u Vladi nemaju kolege sa fakulteta su Vuk Jeremić (diplomirao teorijsku fiziku na Univerzitetu Kembridž, Velika Britanija), Aleksandar Popović (hemija na Univerzitetu u Beogradu), Velimir Ilić (Tehnološki fakultet, odsek građevinski materijali), Snežana Samardžić-Marković (Filološki fakultet, odsek jugoslovenska i svetska književnost), Vojislav Brajović (Fakultet dramskih umetnosti, odsek gluma), Slobodan Samardžić (Fakultet političkih nauka), Saša Dragin (Poljoprivredni fakultet) i Ana Pešikan (Filozofski fakultet, odsek psihologija).
Prilično je impresivan podatak da su gotovo svi članovi srpske vlade diplomirali otprilike sa 22 godine. Oni koji su nastavili i postdiplomske studije, magistrirali su u proseku oko tridesete. Svojevrsna rekorderka je ministarka za telekomunikacije Aleksandra Smiljanić, koja je već u 29. godini doktorirala.
VLADAJUĆE ISKUSTVO: Pored pozamašne stručne spreme, u vladi je dosta i onih koji imaju debelo ministarsko iskustvo. Od pada Slobodana Miloševića u oktobru 2000. godine ovo je četvrta vlada, kojoj su prethodile vlada pokojnog Zorana Đinđića (2001–2003), Zorana Živkovića (2003–2004) i poslednja pre ove, na čijem je čelu bio Vojislav Koštunica (2004–2007). Trinaestoro ministara prvi put su na ovim funkcijama. Za ostalih deset, kao i premijera Koštunicu i potpredsednika Đelića, moglo bi se reći da predstavljaju presek prethodne tri vlade. Ima među njima onih koji su bili u sve tri, u poslednje dve, pa i onih koji su „ministrovali“ tokom mandata prve i treće.
Ministri koji već imaju iskustva u radu pod Koštuničinim vođstvom su Dragan Jočić, Mlađan Dinkić, Predrag Bubalo, Radomir Naumov, Zoran Lončar, Aleksandar Popović i Velimir Ilić. Među najiskusnije, kojima je ovo treći ministarski mandat, spadaju Božidar Đelić (ministar finansija u Đinđićevoj i Živkovićevoj vladi), Slobodan Milosavljević (ministar trgovine i turizma kod Đinđića, pa kod Živkovića) i Tomica Milosavljević (ministar zdravlja u Đinđićevoj vladi od 2002. do 2003, a zatim i u prethodnoj od 2004. do 2007). Iako je prvi put u vladi Srbije, ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić ima iskustva na saveznom nivou. Posle petooktobarskih promena 2000. godine izabran je za ministra za nacionalne i etničke zajednice u vladi Savezne Republike Jugoslavije, a nakon potpisivanja Beogradskog sporazuma u martu 2003. izabran je za ministra za ljudska i manjinska prava u Savetu ministara državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Premda nisu imali ministarska mesta, u radu prethodnih vlada učestvovali su i ministar finansija Mirko Cvetković, koji je od 2001. do 2003. godine radio na mestu zamenika ministra u Ministarstvu za privredu i privatizaciju, i ministarka omladine i sporta Snežana Samardžić-Marković, koja je od 2005. do 2007. bila pomoćnica ministra u Ministarstvu odbrane.
Iako istraživanja javnog mnjenja pokazuju da građani nemaju baš mnogo poverenja u političare i njihove sposobnosti, sudeći po prethodnim i sadašnjim resorima za koje su pojedini ministri bili nadležni, moraju im se priznati fleksibilnost i širok spektar delovanja. U tom smislu, najegzotičniji je transfer ministra Radomira Naumova, koji se sa energetike o kojoj se starao u prethodnom mandatu sada preorijentisao na verska pitanja. No, on nije jedini koji je promenio resor. Tu su i Zoran Lončar, sada ministar prosvete, a do pre nekoliko meseci ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, Aleksandar Popović, koji je nauku menjao za energetiku, Slobodan Milosavljević, nekada ministar trgovine i turizma, a sada poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, i Božidar Đelić, koji se sa finansija prebacio na evropske integracije. Ministri koji sada imaju drugi, ali prilično srodan resor jesu Mlađan Dinkić (ranije finansije, sada ekonomija i regionalni razvoj), Velimir Ilić (umesto kapitalnih investicija – infrastruktura) i ministar trgovine i usluga Predrag Bubalo (u prethodnom mandatu ministar za privredu i privatizaciju).
PORODIČNE PRILIKE: Osim dva ili tri izuzetka, članovi Vlade uglavnom su u braku. Koštuničin kabinet ima ukupno trideset troje dece. Najveći doprinos dao je Velja Ilić, otac petoro dece, slede ga Slobodan Samardžić, Voja Brajović i Tomica Milosavljević sa po troje, Zoran Lončar ima jedno, a Đelić, Šutanovac, Cvetković, Slobodan Milosavljević, Bubalo, Ljajić, Naumov i Đilas po dvoje.
Kad se sve sabere, oduzme, pomnoži i podeli, presek koji pokazuje kako izgleda foto-robot ministra u Vladi Srbije govori sledeće: reč je o muškarcu starom oko 45 godina, koji je sa 23 godine završio Pravni fakultet na kom je i doktorirao u svojim ranim tridesetim. Ovo mu je drugi ministarski mandat, s tim što je u prethodnom verovatno bio nadležan za neki drugi resor, ne previše sličan trenutnom. Oženjen je, otac dvoje dece i najverovatnije se zove Dragan, pošto je to najčešće ime među srpskim ministrima (Jočić, Šutanovac, Đilas).
Srbija je ušla u građansku neposlušnost, a to sa sobom nosi posledice. U danima za nama postalo je nemoguće prebrojati privedene, uhapšene i povređene. Ostaće zabeleženo da su se policijske marice u punoj brzini zaletale u mirne građane i da je jedan čovek hteo da naudi sebi, pod teretom pritiska vlasti
Šta je sve pokazao protest u subotu 28. juna? Kakve poruke i pouke odatle može da izvuče vlast – i čini li to – a kakve studenti i građani koji demonstriraju? Da li je manifestacija nacionalizma na Vidovdan bila očekivana, potencijalno opasna ili predstavlja nešto sasvim drugo? U kakvom se položaju sada nalazi režim, a u kakvom njegovi protivnici
Brojanje glasova na ponovljenim izborima, na jednom izbornom mestu, u varošici od 10.000 ljudi, pratio je lično predsednik države Aleksandar Vučić jer je znao – ako padne Kosjerić, zaljuljaće se mnogo više od jedne opštinske vlasti. Uspeo je SNS na kraju da zadrži izbornu pobedu, uz uobičajeni repertoar – zastrašivanje, demonstraciju sile i medijska blaćenja protivnika
Građani i studenti su tako dobro organizovani da policija izgleda smešno. Trčkaraju od ulice do ulice, od kvarta do kvarta, kao neka zbunjena deca. Ako ovaj bunt iznedri očekivani rezultat, odnosno ako Novi Sad odista postane ovdašnji Gdanjsk – to će u istoriju grada nesumnjivo biti upisano zlatnim slovima. Govoriće se o tome sa ponosom, kao što se sa ponosom ističe da je 1748. godine postao slobodan, autonoman grad, dekretom carice Marije Terezije. Slobodu je tada platio, ona se uvek plaća
“Posle ovih sedam meseci”, kaže psiholog Zoran Pavlović, “represija postaje sasvim jasno kontraproduktivna. Režimi koji koriste prekomernu silu često nehotice mobilišu građane, jer nasilje delegitimizuje vlast, a ljudima daje moralnu jasnoću i emocionalnu snagu da se suprotstave. Represija, drugim rečima, ne samo da neće pasivizovati društvo (što režim planira), već će samo ojačati granicu između ‘nas’ i ‘njih’, ojačaće i identitet otpora i pojačati koheziju unutar grupe koja trpi nepravdu. Broj ljudi koji izlaze na ulice ne smanjuje se već raste”
Da li biste seli sa Aleksandrom Vučićem za kafanski sto nakon što je pomilovao naprednjačke muškarčine koje su palicom junački polomile vilicu studentkinji? Osim gubitka elementarnih moralnih kočnica, šta još stoji iza ovog čina
Nad premlaćivanjem i hapšenjem studenata čovek može da se zgrozi, ali ne sme da se iznenadi – pa sve je to Aleksandar Vučić najavio. Ali, videće da je pendrek slaba zaštita od naroda
Generacija koja vodi ovu pobunu prihvata razlike kao deo svog horizonta normalnosti, nešto prirodno i podrazumevano. Otuda je njihov patriotizam čist, nimalo nalik toksičnom nacionalizmu iz devedesetih
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
