Dokazana i potpisana kolaboracija

Zadržaću se samo na prvom delu teme današnjeg skupa, kvislinškoj ulozi Milana Nedića i njegovih saradnika, i to iz dva razloga. Prvo, zato što se danas o tom periodu istorije govori bez ikakvog uvida u činjenice uz prosto preuzimanje kvislinške argumentacije o razlozima kvislinške delatnosti, i drugo, što se danas svesno zanemaruje suština te delatnosti, a slika koja se gradi o Nediću svodi na „očinsku brigu o izbeglicama“ kao argumentu za rehabilitaciju. Čak i ako zanemarimo da je Nedićev Komesarijat za izbeglice više puta potpisao Poziv izbeglicama obveznicima nacionalne službe u kojem im je pretio da će u slučaju neodazivanja biti policijski privedeni i kažnjeni zatvorom, ostaje celokupna kvislinška delatnost Nedićeve vlade koja svedoči o prirodi sprovođene politike, čijom se rehabilitacijom danas, svesno, u antikomunističkom slepilu, rehabilituju i ideje nacionalsocijalizma.

Da je tema današnjeg skupa kolaboracija u celini, mogli bismo da govorimo o stotinama ljudi koji su bili u Nedićevim izvršnim organima, od ministarstava do lokalnih organa vlasti, u policiji i bezbednosti, sprovodeći Nedićeve odluke. Moglo bi da se govori i o desetinama novinara koji su pristali da uređuju kvislinške novine uz saznanje da je Vojni zapovednik u Srbiji već 24. maja 1941. javno obnarodovao Uredbu o štampi, kojom „dozvola za obavljanje uredničkog poziva sme da se izda samo ako dotični: nije Jevrejin ili Ciganin ili ako nije oženjen Jevrejkom ili Cigankom“. Ipak, ovi novinari su prihvatili svoje „arijevstvo“, a neki od njih su u zaglavljima svojih dnevnih listova mesecima isticali parolu: Victoria! Nemačka pobeda – pobeda Evrope!

Neću govoriti ni o onih 170 poimence navedenih saradnika antisemitske Naše borbe (profesora, advokata, novinara, studenata, sveštenika, uključujući i ministra prosvete i njegovog zamenika, i upravnike Narodnog pozorišta i Narodne biblioteke…) koji su dali svoj doprinos listu u samo godinu dana izlaženja. Moglo bi se govoriti i o onih 533 potpisnika Apela srpskom narodu kojim su pozivali na kolaboraciju, a među kojima je bilo oko 100 profesora Univerziteta, oko 40 bivših ministara i poslanika, oko 35 lekara… Ili o onim desetinama intelektualaca koji su javno potpisivali svoje rasističke tekstove.

Moglo bi se govoriti i o upravniku Narodnog pozorišta koji je voleo da, na prvi put uvedenim slavama pozorišta, pozdravlja goste na nemačkom jeziku, a pozorište upotrebljavao za uveseljavanje nemačkih ranjenika, lično ih pozdravljajući rečima: „Gospodo, osećam se neobično srećan što se mojim članovima, članovima Srpskog narodnog pozorišta, pruža danas prilika da prikažu svoju umetnost pred hrabrim vojnicima Velikonemačkog Rajha, koji pod vođstvom Adolfa Hitlera besprimernim požrtvovanjem stvaraju Novu Evropu“. Ili o listu istog pozorišta u kojem je opisivana sadržina komedije Vračara Božana od Slavomira Nastasijevića sa kojom je gostovalo niško pozorište: „Jedna nepismena cigančura iz beogradskog podzemlja vešto uspeva da naturi otmenoj beogradskoj publici svoju rečitost.“

Neću govoriti ni o poznatim umetnicima koji su pristajali da redovno učestvuju u emisijama Radio Beograda, tada nazivanog „Radio-stanica evropskog vojnika“, stanica omiljena u nemačkoj vojsci na svim frontovima, koja je pored popularne emisije Čas za vojnike ‘Lili Marlen’, emitovala i u Rajhu hvaljenu emisiju Beogradski mladi stražar. Ova emisija je stekla slavu time što je od dobrovoljnih priloga pristiglih sa fronta poklonila milion maraka Hitleru za njegov rođendan 1943, a što je u Nedićevim novinama propraćeno velikim srećnim naslovima: „Vođa Rajha zahvaljuje vojničkom Radiju Beograd.“

Moglo bi se govoriti i o mnogim razgranatim aktivnostima Saveta komesara Aćimovića i posebno vlade Milana Nedića. Na primer o njihovim merama koje su u osnovi imale zahtev za ubijanje komunista, kakve su bile sledeće odluke: Stroga naredba o prijavljivanju svih podstanara Upravi grada Beograda, Nagrade onome ko uhvati i ubije člana naoružane bande, Uredba o prekim sudovima (i njene kasnije izmene i dopune), Uredba o isplati dodatka na redovne mesečne bruto prinadležnosti izvršnim organima koji se upotrebljuju protiv komunista, Uredba o oduzimanju imovine licima osuđenim zbog krivičnih dela izvršenih u cilju komunizma ili anarhizma i dr.

Posebna tema bi mogla biti terminologija koju je Nedić koristio u javnim nastupima. Obraćajući se dobrovoljcima, o partizanima je govorio: „To su odrodi, komunisti. Satrite ih. To izdajničko seme satrite da bi naš narod živeo“ ili „satirite ih i ubijajte. Trebite taj kukolj iz srpske narodne njive. Vaša će se ruka posvetiti, a ime ovekovečiti“. Stvarajući Novu seljačku Srbiju u Hitlerovoj Novoj Evropi, o seljacima je govorio: „Mislim na one koje ne kvare kojekakve gospodske boleštine, ni izopačena učenja iz belog sveta, ni mešana tuđinska krv; Mislim na one koji održavaju nedirnutu srpsku rasu.“ U Novoj Srbiji, po Nediću, „društvo mora da bude srpsko. U to novo srpsko društvo ne smemo primati kojekakve belosvetske ale, kao što je to dosad bio slučaj sa Jevrejima i ostalim, kojima se ne zna ni kakav im je koren ni kakva im krv u žilama teče.“ Zaključivao je da je boljševizam „pogana misao, koja je iznikla u satanskom jevrejskom mozgu“, da su partizani „predvođeni jevrejsko-boljševičkim ološem Titom, Singerom, Pijadom“, da na čelu nose „petokraku jevrejsku zvezdu“ i pozivao: „Utamanjujte ih, prijavljujte ih vlastima i tražite pomoć. Crvenu neman trebićemo bez predaha, bez milosti do potpunog istrebljenja.“

Zanimljiva tema bi mogla biti i kako je Nedićeva vlada, pozvana da učestvuje na izložbi Rajha Borbeni prostor Jugoistoka, u Beču jula 1944, predstavila Srbiju izlažući „zaplenjene trofeje komunističko-partizanskih bandi“, a u delu foto-dokumentacije „nakoliko partizanskih tipova, čiji su odredi likvidirani od strane srpskih nacionalnih borbenih snaga“.

Moglo bi se pokazati i kolika je bila Nedićeva ljubav za srpski narod kada je doneo Uredbu o odgovornosti opštinskih samoupravnih organa, kojom se za odbijanje dužnosti predviđala kazna upućivanja na prinudni rad ili u koncentracioni logor do godinu dana, „a u težim slučajevima obema kaznama“ ukoliko za takva dela nije predviđen postupak pred prekim sudom. Uredbu su potpisali Milan Nedić, ministri Kujundžić, Kuzmanović, Jonić, Kostić, Dokić, Đorđević, Dinić, dr Nedeljković, Veselinović, Dobrosavljević s.r. Ili koliko je brinuo o narodu kada je doneo i potpisao sa svojim ministrima Uredbu o isplati pomoći porodicama nacionalno ispravnih lica poginulih od napada iz vazduha. Moglo bi se govoriti i kako je na slavi Srpske državne straže upravnik grada Jovanović „prema starom srpskom običaju dao SS-grunenfireru i generallojtnantu Majsneru i feldkomandantu generalmajoru Lončaru po četvrt slavskog kolača – kao počasnim gostima na ovoj slavi“, ili kako je na sahrani poginulih članova Srpske državne straže venac polagao i nemački pukovnik Štelcl. Ili kako je na Dan junaka u Beogradu, svečanom pomenu poginulim nemačkim vojnicima u dva svetska rata, poštu odavao i Milan Nedić, ili opet sa koliko je oduševljenja Nedićeva propaganda opisivala prijem Nedića kod Adolfa Hitlera nazivajući to Velikim danima Srbije. Moglo bi se govoriti i o mnogobrojnim Nedićevim govorima u kojima je tvrdio da „dugujemo blagodarnost Velikom Nemačkom Rajhu što nam je omogućio život, što nam je (…) pružio časno mesto saradnika u izgradnji novoga sveta“ izjavljujući da će biti „svesrdni saradnici Velikom Nemačkom Rajhu u izgradnji Nove Evrope“.

Moglo bi se govoriti i o aktivnosti Nedićevog ministarstva prosvete, koje je po uzoru na Rajh vršilo selekciju među omladinom, izbacivalo iz škola i sa univerziteta nepodobne profesore, izbacivalo iz škola stotine nacionalno nepodobnih đaka, postavilo veronauku i domaćinstvo u središte obrazovnog sistema i tražilo da se školuju samo zdrava deca, pa je npr. u Uredbi o školama i tečajevima za domaćice navedeno da će se primati samo devojke koje su „fizički dovoljno razvijene i zdrave“. Uredbu je potpisao Milan Nedić sa svim ministrima. Ili kako su deljena deca npr. u Statutu fonda srpskih privrednika za školovanje obdarene srpske seoske siromašne dece, koji je sadržavao odredbu da mu je cilj da „prikuplja odbačenu, a siromašnu mušku srpsku decu“ koja moraju biti „telesno i duševno zdrava i pravoslavne vere“. Odabiranje je vršilo Ministarstvo prosvete i vera, a statut potpisao sam ministar Jonić. Priča za sebe je zamenik ministra prosvete Velmar-Janković koji je toliko brinuo o srpskom narodu da je svoje ministrovanje iskoristio da usred rata svoja dela stavi na repertoar Narodnog pozorišta, a svoje tekstove u obaveznu školsku lektiru.

foto: tanjug

Neću govoriti ni o tome kako je Nedić redovno „očinski“ slao srpske radnike i seljake u Rajh Hitleru sa rečima: „Vi ste ‘treća’ grupa koja ide u Veliki Nemački Rajh, u goste.“ (…) „Šaljem vas da Veliki Nemački Rajh vidi vas, elitu srpskog naroda.“ (…) „Šaljem vas izabrane (…) ono što je najbolje, srpsko, čestito, rasno i ugledno. Šta je hoću? Hoću da Nemački Rajh vidi najbolje sinove naše“. Na kraju, neću govoriti ni o lažljivoj Nedićevoj propagandi koja je tvrdila da je Hitlerov Majn Kampf prodat u Srbiji u preko 20.000 primeraka, sugerišući time da je Srbija, kao i Nedić, oduševljena Hitlerom.

Govoriću samo o jednom aspektu delatnosti Milana Nedića i njegovih saradnika. O njihovom odnosu prema Jevrejima i Romima. Sve što su radili, urađeno je javno i bilo poznato i dostupno svakom pismenom čoveku u okupiranoj Srbiji.

Podsetiću samo da je nemački nacionalsocijalizam među prvim svojim antisemitskim merama, tridesetih godina, zabranio Jevrejima rad prvo u advokaturi, zdravstvu, a onda i u svim ostalim delatnostima, kao i da je prilikom zapošljavanja uveo tzv. arijevski paragraf.

3. juna 1941. Vojni zapovednik u Srbiji objavio je Naredbu koja se odnosi na Jevreje i Cigane kojom im je, između ostalog, zabranjen rad. Već 19. juna oglasio se Savez muzičara za Srbiju, koji je obavestio „muzičare Jevreje i Cigane da je njihovo muzičko poslovanje u suprotnosti sa postojećim propisima, pa im se stoga neće moći dozvoliti rad i zato je bezpredmetno da se obraćaju Savezu“. Isto obaveštenje ponovljeno je i 27. juna 1941.

Krajem jula 1941. Preduzeća i banke su počela javno da otkazuju punomoćja jevrejskim advokatima, a avgusta 1941. novine su bile pune oglasa kojima je javnost obaveštavana da su „bivše jevrejske firme“ npr. foto-trgovina „Mandilović i brat“, „Dve rode“ i dr. stavljene pod komesarsku upravu. I naredne godine, npr. 7. decembra 1942, oglašen je poziv imaocima akcija „bivše jevrejske firme“ „Izdavačko i knjižarsko preduzeće Geca Kon a.d.“

10. oktobra 1941. Odbor advokatske komore u Beogradu oglasio je da je na sednici od 30. jula 1941. doneo odluku da se iz advokatskog imenika izbrišu svi Jevreji advokati pod 30. majem 1941. god. „Kako su svim izbrisanim advokatima jevrejskog porekla imenovani preuzimatelji, to se sada objavljuje da su poimence brisani…“ Sledi 55 imena „izbrisanih“ advokata Jevreja i isto toliko njihovih preuzimatelja. U potpisu: Odbor advokatske komore u Beogradu.

21. oktobra 1941. Doneta je Osnovna uredba o univerzitetu. U paragrafu 27. stoji: „Jevreji i Cigani ne mogu biti slušaoci Univerziteta (visokih škola).“ Potpisali su svojeručno Milan Nedić, ministri Kuzmanović, Jonić, Kostić, dr Radosavljević, dr Marjanović, dr Mijušković, Olćan, Dokić, Đorđević.

14. novembra 1941. Posle desetina dekreta kojima su pojedinačno Jevreji i Romi izbacivani sa posla ili penzionisani, donet je zbirni Dekret: „Rešenjem zamenika komesara Ministarstva finansija (…) a na osnovu Naredbe Vojnog zapovednika u Srbiji koja se odnosi na Jevreje i Cigane udaljeni su iz državne službe sa danom 30. aprila 1941. godine…“ Slede imena Papo, Bahar, Levi, Kajon, Alatarac, Feldbauer, Glazberg, Baruh, Josifović, Atias, Pinto, Špigl.

16. decembra 1941. Doneta je Uredba o uvođenju nacionalne službe za obnovu Srbije – „čl. 3. Od obaveze nacionalne službe su izuzeti: (…) Jevreji, Cigani i ona lica koja ne uživaju građanska časna prava“. U potpisu Milan Nedić, ministri Kuzmanović, Jonić, Kostić, dr Radosavljević, dr Marjanović, dr Mijušković, Olćan, Dokić, Đorđević.

23. decembra 1941. Doneta je odluka pod nazivom: Opštinska uverenja o dokazivanju arijevskog porekla državnih službenika ne podleže taksi sa objašnjenjem da ne podležu plaćanju državne ni opštinske takse uverenja, kojima se od strane opštinskih uprava dokazuje arijevsko poreklo državnih službenika, njihovih supruga i predaka. Potpisano je Odeljenje poreza Ministarstva finansija.

16. januara 1942. Doneto je Uputstvo o isplati pomoći u kojem je stajalo da pravo na pomoć pripada porodicama samo onih „Jevreja i Cigana“ koji su u zarobljeništvu i koji su rođeni na teritoriji Srbije iz 1914 godine. „U koliko je pak priznata pomoć i porodicama Jevreja i Cigana čiji su hranioci rođeni izvan teritorije Srbije iz 1914. godine ima im se obustaviti isplata pomoći.“ Potpisao je pomoćnik ministra finansija dr Horvacki.

30. januara 1942. Dato je Objašnjenje da se gornja odluka ne odnosi na porodice onih Jevreja čija je žena arijevskog porekla,kao i na one čija je žena rođena na teritoriji Srbije. Potpisao je pomoćnik ministra finansija Horvacki.

6. februara 1942. Doneta je odluka o Postavljanju generalnog staraoca za likvidaciju kancelarija jevrejskih advokata koji iz nekih razloga ne vrše svoju delatnost. Postavljen je dr Đura Kotur pomoćnik ministra narodnog zdravlja i socijalnog staranja, a postavljenje je potpisao ministar pravde Marjanović.

3. marta 1942. Doneta je Uredba o ustrojstvu srpske državne straže. Član 16. glasi: „Stražar i podoficir Srpske državne straže mora ispunjavati ove uslove: 1) a) da je srpske narodnosti; i b) da je čisto arijevskog porekla; (…) 24. Kandidat za stupanje u kor oficira Srpske državne straže mora ispunjavati sledeće uslove: 1. a) da je srpske narodnosti; i b) da je čisto arijevskog porekla“. Potpisali su Milan Nedić, ministri Aćimović, Kujundžić, Kuzmanović, Jonić, Kostić, dr Marjanović, dr Mijušković, Olćan, Dokić, Đorđević.

28. jula 1942. Objavljen je Konkurs za kandidate srpske državne straže uprave grada Beograda u kojem je stajalo da reflektanti moraju ispunjavati uslov: „1) da je srpske narodnosti i čisto arijevskog porekla“. U potpisu Komanda Srpske državne straže Uprave grada Beograda.

28. avgusta 1942. Doneta je Uredba o pripadanju imovine Jevreja u Srbiji. Paragraf 1 glasi: „Imovina onih Jevreja koji su 15. aprila 1941. bili državljani bivše Kraljevine Jugoslavije ili bili bez državljanstva, ako se nalazi na srpskom području, pripada Srbiji bez ikakve naknade. § 2. Ako je Jevrejin, čija imovina na osnovu § 1 pripadne Srbiji, obavezan da na osnovu zakonskih propisa daje izdržavanje trećem licu, Srbija ne jamči za zahteve o izdržavanju (…) Ali Srbija može sa nejevrejskim licima koja imaju prava na izdržavanje i svoj redovni boravak u zemlji, o visini tih potraživanja zaključiti poravnanje.“ Potpisali su svojeručno Milan Nedić, ministri Aćimović, Kujundžić, Kuzmanović, Jonić, Kostić, dr Marjanović, dr Mijušković, Olćan, Dokić, Đorđević.

29. januara 1943. Objavljen je Konkurs za prijem političko–upravnih pripravnika u srpskoj državnoj bezbednosti gde je navedeno da kandidati moraju priložiti „3) uverenje državne policijske vlasti o nacionalnoj ispravnosti (…) 6) dokaz o rasnoj pripadnosti (da nije imao koga u porodici, svojoj ili ženinoj) jevrejskog ili ciganskog porekla“. Potpisao je Kabinet šefa Srpske državne bezbednosti.

29. januara 1943. Raspisan je Konkurs za prijem policijskih agenata u srpskoj državnoj bezbednosti. Uslovi su bili: „1) da je srpske narodnosti (…) 10) da nije imao u porodici svojoj ili ženinoj jevrejskog ili ciganskog porekla“. Potpisao je Kabinet šefa Srpske državne bezbednosti.

30. januara 1943. Raspisan je Konkurs za prijem zvaničnika u Srpsku graničnu stražu. Uslovi za kandidate su bili: „1. a) da je srpske narodnosti i b) da je čisto arijevskog porekla – ne sme imati jevrejske ili ciganske krvi“. Kao dokaz se tražilo uverenje nadležne sreske vlasti, odnosno predstojništva gradske policije. Potpisala je Komanda Srpske granične straže.

23. februara 1943. Doneta je Uredba o uređenju filmskog prometa – „Član 6 BIOSKOPI tačka II Jevreji i Cigani kao i lica koja se nalaze u braku sa Jevrejima ili Ciganima ne mogu da dobiju dozvolu za vođenje bioskopa. (…) Tačka IX Jevreji i Cigani kao i lica koja se nalaze u braku sa Jevrejima ili Ciganima ne smeju biti zaposleni kod bioskopa“. Svojeručno su potpisali Milan Nedić, ministri Kujundžić, Kuzmanović, Jonić, Kostić, Dokić, Đorđević, Dinić, dr Nedeljković, Veselinović, Dobrosavljević.

27. februara 1943. Raspisan je Konkurs za prijem činovnika pripravnika poštansko–telegrafsko–telefonske struke. Kandidati su morali da prilože dokaze o „rasnoj pripadnosti“ („da nisu imali koga u porodici, svojoj ili ženinoj, jevrejskog ili ciganskog porekla“) koje su izdavale nadležne sreske vlasti. Potpisala je kancelarija Opšteg odeljenja Ministarstva pošta, telegrafa i telefona. Svi konkursi objavljivani su više puta na raznim mestima.

5. marta 1943. Doneta je Odluka o promeni imena beogradskih ulica: Avramova ulica je postala Senjanin Tadije; Ada Ciganlija (ostrvo) je postala Srpska ada; Bajlonova pijaca Dorćolska pijaca; Gledstonova ulica je postala ulica Čobanica Rada; Izrailjeva ulica je postala Mike Alasa; Jevrejska ulica je postala Dorćolska; Jugoslovenska je postala Dobrovoljačka; a Karne-džijeva Guslarska. Potpisala je Opština grada Beograda.

3. aprila 1943. Objavljen je oglas: Likvidacija advokatske kancelarije dr J. Holendera, iz Beograda, u potpisu Državna hipotekarna banka, a 16. juna 1943. oglas: Likvidacija advokatskih kancelarija Nikole Englera, dr Hajima Alkalaja, Alvu Marka i Samuila Demaja, svih iz Beograda. U potpisu Državna hipotekarna banka na osnovu Uredbe Ministarskog saveta. (Inače, svi navedeni advokati su Odlukom Odbora advokatske komore u Beogradu od 30. jula 1941. izbrisani iz advokatskog imenika i imenovani su im preuzimatelji. Advokatu Holenderu je za preuzimatelja imenovan Kostić dr Petar, Engleru – Đorđević Jovan; Alkalaju – Trivunac Stevan; Alvu – Todorović Čedomir; Demaju – Vukašinović Božidar).

16. maja 1944. doneta je Uredba o nacionalnoj službi rada za obnovu Srbije – „§ 1 Nacionalna služba rada je počasna služba srpske omladine svome narodu. (…) § 7 Jevreji i Cigani nemaju prava službe u Nacionalnoj službi rada za obnovu Srbije“. Svojeručno potpisao Milan Nedić i svi ministri.

***

Na kraju, Nedićeva propaganda je napisala stotine tekstova o „velikom“ Adolfu Hitleru, ali nijedan o streljanjima u Kraljevu i Kragujevcu oktobra 1941. Smrt đaka nije bio razlog ni da bar ministar prosvete ili njegov zamenik prekinu svoju kolaboraciju. Naprotiv, sedeli su u svojim ministarskim foteljama, kao i sam Nedić, uvereni u pobedu velikog „Firera“ do ulaska partizana u Beograd.