Dogodine u Raški

Srbi na Kosovu su već dugo ničiji ljudi. Vlast države koju smatraju svojom ih ne obaveštava šta potpisuje i obećava, a tiče se njihovih života. Vlast u Prištini, opet, radi sve kako bi ih naterala da, ako još nisu, spakuju kofere i – put pod noge. Iz međunarodne zajednice uglavnom, na razne načine zapakovano, stižu izjave da su zabrinuti.

Šta se ranije šaputalo, a sad glasno kazalo? Dok je Vučić, u stilu zvezde rijaliti programa, šetao po lozničkom kraju zalažući se za kopanje litijuma, šta je javnost mogla da sazna vezano za Kosovo?

Članovi Srpske liste, u svojstvu predstavnika “paralelnih institucija”, dobili su pre nekoliko dana poziv na saslušanje. Optužba glasi da su falsifikovali dokumenta. Član predsedništva Igor Simić je tom prilikom kazao da će se pozivu odazvati, dodavši i da se oduvek znalo da te institucije postoje, kao i da se na međunarodnom planu već razgovaralo o tome kako će one funkcionisati u budućnosti.
Da li je srpska zajednica, kao i ovdašnja javnost, bila upoznata sa činjenicom da se u Briselu pregovaralo upravo o tome? Ili se, umesto toga, stvarala i dobrano zalivala lažna nada da će Srbija ostati prisutna na severu Kosova?

Kada je reč o Beogradu, premijer Vučević je kazao da postoje dve opcije: politička odnosno diplomatska borba s jedne strane, koja zavisi od međunarodne zajednice, a druga je opcija da se ide u sukob. I da Srbija čini sve što može na diplomatskom planu kako bi neko rekao Kurtiju da “bar malo stane”.

Tako se u javnosti stvara utisak da između te dve stvari ne postoji ništa drugo. A između su ljudi, koje deklarativno svojim građanima nazivaju i Priština i Beograd, ali se njima dobacuju kao vrelim krompirom. Srbi na Kosovu očekuju da neko nešto preduzme kako bi mogli dostojanstveno da žive. Teško se snalaze u tome što su prepušteni samima sebi; višegodišnja politika stvaranja poslušnog biračkog tela umesto građana spremnih da se bore za svoja prava, došla je na naplatu.

Usred severnokosovske drame pojavio se i specijalni izaslanik Evropske unije za dijalog Srbije i Kosova Miroslav Lajčak najavivši novu rundu pregovora. Dok je boravio u Prištini (6. septembra), kazao je kako je povučeno pismo koje je Briselu polovinom decembra prethodne godine poslala Ana Brnabić, tada premijerka Srbije, a u kojem se nabrajaju “crvene linije” Srbije u vezi sa Kosovom. Radi se o priznanju kosovske nezavisnosti, de fakto i de jure, “te pristajanju na članstvo tzv. Republike Kosovo u UN ili bilo kojim organizacijama u okviru UN sistema”, kako je tada Ana Brnabić izjavila.

Znači li to da za Srbiju više nema “crvenih linija”? Zašto niko sa čela države to nije kazao građanima, nego se o tome samo šaputalo? Zašto je nakon Lajčakove izjave ponovo usledila gromoglasna tišina vlasti?

Specijalni izaslanik je zatim došao u Beograd, susreo se sa Aleksandrom Vučićem. Lajčak se, kao i obično, srpskim medijima nije obratio. Predsednik Srbije jeste, ali bez mogućnosti da bude nešto upitan. Samo je izjavio će se u naredna 72 sata obratiti javnosti i jasno izneti zahteve i mere protiv napada na Srbe na severu Kosova. S obzirom na dosadašnje iskustvo, veruje li neko u ozbiljnost zahteva?

Konačno, Kurti se ponaša tako kao da hoće da “počisti teren” pre izbora u SAD, ali i pokupi poene pred izbore na Kosovu koji slede u februaru 2025. Tamošnja ekonomska situacija je poprilično loša – prošlogodišnji trgovinski deficit je iznosio 85 odsto, 68 odsto stranih investicija je u nekretninama, a pod velikim pritiskom su ugostiteljski i sektor građevine jer radnici odlaze u zemlje zapadne Evrope, tako da svoju visoku popularnost, između ostalog, održava kroz obračun sa srpskom zajednicom. Takođe, ako sada i dođe do formiranja Zajednice srpskih opština, a da stanje na terenu ostane ovakvo, šta bi ZSO uopšte značila?

foto: tanjug

SEVER KOSOVA

U ovom trenutku, na severu Kosova izgleda da je zabranjeno i protestovati: u ponedeljak na utorak, kada nastaje ovaj tekst, uhapšena su četvorica mladića srpske nacionalnosti zbog navodnog napada i psovanja kosovske policije, kao i predstavnici stranke Srpska demokratija zbog duvanja u pištaljku. Zanimljivo je da je upravo taj vid političke borbe, duvanje u pištaljku, kao opozicionar u Skupštini Kosova koristio Aljbin Kurti. Istina, išao je i korak dalje bacajući suzavac u punu skupštinsku salu. To ga nije zadržalo u zatvoru, ali mu je pomoglo da dođe na vlast.

Kosovska policija, sa kojom su i sam Kurti, kao i njegovi partijski saborci nekada imali sukobe, pre desetak dana je upala u pet opština koje su radile u srpskom sistemu. Srpska zajednica ih naziva “privremenim organima”; neko bi mogao da pita – privremenim do kada i – šta/ko će ih naslediti? Priština ih naziva “paralelnim opštinama”, jednako kao što naziva i sada zatvorene institucije (takođe u sistemu Republike Srbije) paralelnima. Paralelnim u odnosu na šta? Jer kosovski sistem ne nudi nikakvu alternativu.

Tako su sada Srbi sa severa Kosova ostavljeni u institucionalnom vakuumu. Život im se sve više seli u Rašku. Možda će tamo morati da idu ne samo zbog finansijskih obaveza – kao što je to slučaj od kada je ukinut platni promet dinarom, a potom zatvorena Banka poštanske štedionice i četiri filijale Pošte Srbije – već i zbog administrativnih (što uključuje sve dokumente, od onih o rođenju, venčanju, pa prijave smrti). Po lične karte i lekove tamo već odavno idu.

Aleksandar Šljuka u tekstu “Institucionalni vakuum u srpskim sredinama na Kosovu” na portalu radija Kontakt plus piše: “Koliko je površan i besmislen ovakav način ‘ukidanja’ institucija, govori činjenica da ‘zatvaranjem’ istih u fizičkom smislu, nije ‘zaustavljena njihova nelegalnost’ u faktičkom smislu. Na primer, ukoliko želite da prijavite novorođeno dete u kosovski sistem, neophodno je da priložite ‘srpski’ dokument, odnosno izvod iz matične knjige rođenih, izdat upravo od strane ‘ukinutih’ ‘privremenih organa’”.

Ljudi strepe – da li su sledeće bolnice i škole? Iako je teško – mada sve više, ne i nemoguće – zamisliti upad kosovske policije u školske zgrade, postoji i drugi način da im se oteža i onemogući rad. Postoje najave da će zdravstvo preći u ruke Prištine, ali još uvek se ne zna šta to znači i kako bi moglo da se dogodi.

CRVENA LINIJA – GOLI ŽIVOT

“Građani se osećaju prepušteni sami sebi, nema suštinske reakcije ni od koga: ni međunarodne zajednice jer je očigledno da ona nije učinila dovoljno da do ovoga ne dođe; ni iz Beograda, gde se čini da je Kosovo postalo tema ad akta, nebitna svima. O tome govori činjenica da je povučeno pismo o crvenim linijama, a da se očekuje nastavak dijaloga, što vodi formalizaciji koja bi za Srbe na Kosovu značila da ostaje samo kosovski sistem, a da nisu pronađena rešenja koja bi te institucije zamenila”, objašnjava za “Vreme” Ana Marija Ivković sa portala “Alternativna”, dodajući da građane niko nije pitao šta im je važno još od Briselskog procesa.

Koje su njihove crvene linije?

“Odavno su pređene”, kaže sagovornica “Vremena”: “Jedno pitanje je šta je za Beograd crvena linija u odnosu Kosovo-Srbija, ali za građane ovde, crvena linija je morala da bude sve ono od čega zavisi naš svakodnevni život – pošta, bolnica, privremeni organi…”

Kao jedan od glavnih problema ona ističe upravo to što niko nije rekao srpskoj zajednici šta sledi, a i sada se govori kako je sve već dogovoreno u Briselu, da samo slede, kolokvijalno rečeno, pečat i potpis.

“Celokupan briselski proces izgleda tako da mi preko sopstvenih leđa saznajemo šta je stvarno dogovoreno. Oni se međusobno prepiru ili aplaudiraju, ali na terenu je sve drugačije. Ljudi su sluđeni – i upravo ta neizvesnost najviše utiče na njihovu odluku da odavde odu”, naglašava Ana Marija Ivković.

Iako nisu poznati tačni podaci, nedavno je predsednik Vučić rekao da je u školama na Kosovu u ovom trenutku 9.700 srpske dece; na početku dijaloga bilo ih je 25.000.

A GDE JE BEOGRAD

Upitana kako joj izgledaju potezi prištinskih vlasti, Ana Marija Ivković kaže kako nije sigurna da li se radi o sprovođenju novih sporazuma ili jednostavno “Beograd prepušta Prištini da završi posao, tako da može da upre prstom i kaže – nije do nas”. Ističe i da sukob u Banjskoj, kako se često navodi, nije bila prekretnica u tom smislu nego je samo dao ubrzanje već postojećim namerama Kurtijeve vlade.

“Deo biračkog tela Aleksandra Vučića i dalje veruje da će Beograd da pruži neku reakciju u vojnom smislu. SNS je dugo gradio tu priču, poslednjih nekoliko godina je insistirano na tome da se Srbija vraća – i upravo zato su građani prihvatali izlazak iz institucija”, objašnjava naša sagovornica.

A onda se pokazalo koliko je to bilo nerealno, isto onoliko koliko su odjekivali silni patriotski povici iz Beograda – silna obećanja i pretnje bili su samo igra zarad očuvanja vlasti.

foto: sunčica andrejević

VIŠEGODIŠNJI LIMB

Konačno, postoji li način da se ta kriza političkog vođstva i liderstva na Kosovu razreši i da se pojave neki novi ljudi koji bi predstavljali srpsku zajednicu?

Tu novu klicu sagovornica “Vremena” vidi u Srpskoj demokratiji, ali je problem što oni nemaju pristup nijednoj instituciji, tako da se njihovo delovanje svodi na aktivizam. A može li se uopšte zadobiti neki politički uticaj i ozbiljnost bez podrške Beograda?

“Mi smo ranih 2000. imali ljude koji su se okupili na mostu protivno Beogradu. Sve posle toga svelo se na to šta Beograd kaže, kakav signal šalje… Struktura pre 2012. je sklonjena jer nije htela Briselski sporazum odnosno integraciju u kosovski sistem”, svedoči Ana Marija Ivković. Ističe kako se godinama radilo na tome da se uguši svaki vid otpora Beogradu, ali se tako gušio i otpor prema drugoj strani, prema Prištini: “Gradila se iskrivljena slika o postojanju dva sistema koji će trajati u nedogled, umesto da se radilo na jačanju srpske zajednice kako bi se i kroz kosovski sistem došlo do svojih prava”.

Ali to nije bilo moguće raditi jer se ponavljalo kako je kosovski sistem trenutan, da će, takoreći, nestati izlaskom iz institucija. Danas, teško da može da se razvije neka jaka partija jer je, konačno, vlast i moć i dalje u rukama Srpske liste, a građani su razapeti između dva straha: plaše se da ih ne privede kosovska policija – zbog ko zna kog razlogom – a plaše se i da će, ako se zamere Beogradu, odnosno Srpskoj listi – izgubiti posao jer to na Kosovu znači gubljenje egzistencije.

Na naplatu su Srbima sa Kosova stigli računi koje je neko drugi napravio u njihovo ime. Poslednjih deset, dvadeset, trideset ili ko zna koliko godina pogrešnih politika, skupih reči, a jeftinih ili opasnih poteza. Partija još uvek traje, piona je sve manje, šah-mat se bliži.