Dobri duh protiv brojnih razbojnika

Kad jedan medij uspe da, uprkos brojnim napadima, upotrebama i zloupotrebama, sačuva poverenje publike, to govori o kvalitetu ideje na kojoj je sagrađen. Kad isti taj medij postane ključni rasadnik kadrova u svojoj branši i uspešno preživi i nadživi nekoliko snažnih talasa „odliva mozgova“, to govori o njegovoj žilavosti i neuništivosti. A kad, uz sve to, dotični medij uspe da se odupre epidemiji rialiti programa i drugih manifestacija primitivizma od koje je obolela većina televizija na početku 21. veka – onda je definitivno reč o Studiju B.

„Dobri duh Beograda“ 1. aprila slavi 40. rođendan i valja mu na tome čestitati. I to ne samo zbog godina (respektabilnih – reč je o drugoj po starosti televiziji u Srbiji) već i zato što je u mnogo čemu bio pionir, zato što je padao glasno i ustajao nenametljivo, zato što je uvek nastojao da pomogne u rešavanju životnih problema običnih ljudi i zato što, za razliku od većine elektronskih medija, ima – kulturnu redakciju.

„Bilo je više dobrih nego loših godina, više srećnih, mada ni nesrećnih nije nedostajalo“ – tim rečima je, najavljujući višednevnu proslavu jubileja, direktor i glavni i odgovorni urednik RTV Studija B Aleksandar Timofejev opisao prvih četrdeset godina jednog od opštepoznatih simbola Beograda.

SEMAFOR U GARSONJERI: A pre nego što se uselio u nešto stariji simbol Beograda – Beograđanku, Studio B se rodio u – garsonjeri. Tačnije, tada se rodio Radio, a program je „progledao“ dvadeset godina kasnije, 28. marta 1990, kada je osnovana tadašnja Nezavisna televizija Studio B.

Radio Studio B (čiji je originalni naziv „Radio Borba –Studio B“ nekako izgubljen na samom startu) bio je prva radio-stanica u bivšoj Jugoslaviji van sistema državne Radio-televizije Beograd (sada Javnog servisa RTS). Osnovala ga je grupa novinara dnevnog lista „Borba“ – Dragan Marković, novinar, Slobodan Glumac, tada direktor „Borbe“, i Nebojša Tomašević, direktor magazina „Jugoslovenska revija“. Iz garsonjere u zgradi „Borbe“, tačno u 13 časova, 1. aprila 1970, na frekvenciji 222 metra na srednjem talasu, „sedam entuzijasta sa vizijom“ počeli su emitovanje potpuno drugačijeg programa od onog uštogljenog i krutog na koji je državni radio godinama navikavao slušaoce.

Zamišljen kao informativna, obrazovna i zabavna gradska stanica, Studio B je program koncipirao prema receptu američkih FM stanica i vodećih evropskih nesistemskih stanica, poput Radio Luksemburga – više muzike, manje priče. To je značilo red muzike, nekoliko informacija važnih za gradsko stanovništvo, i onda ponovo muzika. A da bi se izbeglo padanje u zamku beskonačnog pričanja, u studiju je stajao i jedan „semafor“ koji je uključivao „crveno“ svaka tri minuta. Semafor je važio za sve, pa čak i „najvažnije“ goste – političare: niko nije mogao da govori duže od tri minuta odjednom.

LEGENDE: Zahvaljujući takvom konceptu, ali i mirnodopskom vremenu u kome je stasavao, Radio Studio B imao je presudan uticaj na muzički ukus dobrog dela tadašnje beogradske omladine (i šire, dokle su dopirali talasi sa Beograđanke). Gotovo da je bila stvar opšte kulture znati redosled na top-listi „Diskomera“ i redovno pratiti i druge emisije iza kojih je stajao muzički urednik Sloba Konjović, i danas veran Studiju B („Parada albuma“, „Vibracije“…).

Osim praćenja alternativne muzike i korišćenja spontanog govora, Studio B je u tadašnji radijski program uveo još jednu novinu – zahvaljujući odličnom pogledu sa prozora Beograđanke, novinari su sugrađane obaveštavali gde su gužve u saobraćaju i kojim putem je bolje da idu. Radio se okrenuo životnim potrebama običnih ljudi, a oni su to znali da prepoznaju i cene.

Sredinom sedamdesetih, Studiju B se pridružio i Duško Radović, da svojim aforizmima sugrađanima poželi dobro jutro i skrene im pažnju na važne stvari koje se suviše lako zaboravljaju. „Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može se smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno“, poručivao je, između ostalog, Duško Radović, sve do sredine osamdesetih, kada su neki važni funkcioneri ocenili da nije trenutak za njegove mudrosti i duhovitosti.

Državnim mudracima znale su da zasmetaju i intervencije još jedne legende Studija B – Đoke Vještice, koji je „delovao nezavisno od sistema dogovorene politike“, pa je zbog toga bio suspendovan i udaljen iz programa. Kao i u slučaju Duška Radovića, teško je danas setiti se imena progonitelja voditelja „Beogradske razglednice“, ali bi ime Đoke Vještice, ključne adrese za žalbe građana zbog brojnih nepravdi koje su trpeli, zahvaljujući inicijativi Studija B i njegovih slušalaca, mogao da dobije trg u neposrednoj blizini Beograđanke.

ZABRANE…: Prateći potrebe sugrađana, Studio B je, baš nekako u vreme obnavljanja višestranačja, pokrenuo i televizijski program. Ideja je postojala dugo, ali je protivljenje čelnika Televizije Beograd godinama onemogućavalo stvaranje konkurencije „jer je apsurd misliti da beogradska privreda može da izdržava dva programa“. Napokon, u sredu 28. marta 1990. krenulo je emitovanje TV programa – koji je prekinut posle samo 60 minuta, akcijom saveznog sekretarijata za saobraćaj i veze. Neslaganje između republičkih i saveznih institucija i činjenica da su lokalne TV stanice u nadležnosti gradskih inspekcijskih organa, ipak, omogućili su pravi početak emitovanja programa 16. novembra 1990. u 18 časova, na 53. kanalu. Program je započet emitovanjem „Kratkog filma o ukidanju“, snimljenim u vreme martovskog nasilnog prekidanja rada nove TV stanice.

Tako je, već na samom startu, definisana višegodišnja sudbina TV Studija B – u stalnom procepu između sukobljenih političkih grupacija, višestruko gašena, zabranjivana, disciplinovana, preuzimana, zloupotrebljavana, slavljena, prezirana, izdajnička, pobednička… Mala gradska televizija ipak je uspevala da se izbori sa nevoljama i na nogama, sa puno planova za budućnost, dočeka 40. rođendan.

Posle uspešnog drugog starta, nije trebalo dugo čekati na drugo zabranjivanje – ono se desilo već 9. marta 1991, kao kazna za izveštavanje o prvom velikom mitingu opozicije Slobodanu Miloševiću. Izveštavajući o onome što nije bilo moguće ne videti sa vrha Beograđanke, Studio B se definitivno svrstao na listu ključnih neprijatelja režima, što mu se, tokom devedesetih, više puta obilo o glavu. Istovremeno, radeći svoj posao, novinari Studija B svojoj matičnoj kući izgradili su imidž heroja i pouzdanog izvora informacija.

… I DRUGI PROBLEMI: Svake sledeće opozicione demonstracije (poput vidovdanskih iz 1992) bile su test za Studio B. Ređali su se i drugi problemi (poput odlaska ključne novinarske garniture, revoltirane odlukom tadašnjeg direktora Dragana Kojadinovića da u predizbornoj kampanji 1993. nekritički prodaje udarne termine, prvenstveno Stranci srpskog jedinstva Željka Ražnatovića Arkana, a potom i drugim partijama).

Na čudan način, decembra 1992, oteta je oprema Studija B vredna više od 200.000 dolara, da bi, godinu dana kasnije, direktor Kojadinović saopštio da je, zahvaljujući opskurnom liku poznatom pod imenom kapetan Dragan, sprečen još jedan takav pokušaj.

Potom je Skupština grada 1996. aktuelizovala nikad dovoljno jasnu priču o vlasničkoj strukturi Studija B, iznenada se setivši da je ta medijska kuća njena. Sasvim u skladu sa paradoksima tog vremena, reagovale su opozicione stranke, među koje je, zahvaljujući Miloševićevom dejtonskom mirovnom zaokretu, bila dopala i Srpska radikalna stranka: da tragikomedija bude potpuna, Vojislav Šešelj je zapretio štrajkom glađu svih poslanika radikala u prostorijama Beograđanke, ukoliko neko dirne u „poslednju oazu slobodnog i nezavisnog novinarstva“. Bilo je i protesta građana, uzaludnog.

Novi povod za demonstracije u cilju odbrane Studija B desio se u jesen 1997, kada je, paralelno sa smenom Zorana Đinđića sa funkcije gradonačelnika Beograda, smenjeno i rukovodstvo Studija B, postavljeno nakon uspeha tromesečnih demonstracija zbog izborne krađe. Umesto direktora Studija B Zorana Ostojića i glavnog i odgovornog urednika Lile Radonjić, nova skupštinska većina je na te funkcije postavila Dragana Kojadinovića, tada i javno člana SPO-a. Uređivačka politika ipak je ostala drugačija od Miloševićeve, što se najbolje videlo u vreme NATO bombardovanja, 1999.

U maju 2000, u Beograđanku je upala policija, a s njom i novinari državne televizije koji su preuzeli pravljenje programa. Već u jesen, međutim, Studio B je među prvima počeo da izveštava o događajima koji su rezultirali padom Miloševićevog režima.

MILOŠEVIĆA NEMA, ALI…: Posle petooktobarskih promena, gradske vlasti su obnovile tehniku i prostorije, čime je omogućen normalan rad televizije i radija, ali i pravljenje sajta i teleteksta. Da sve ne bude idilično, i dalje se brine politika – tako je, recimo, čuvena protivnica Čarlsa Darvina Ljiljana Čolić, članica Demokratske stranke Srbije, demonstrativno napustila funkciju predsednice Upravnog odbora, nakon što je javno izrazila „duboko nezadovoljstvo antisrpskim opredeljenjem Studija B“ (direktorka i glavna i odgovorna urednica Dragana Milićević potom je, bez obrazloženja, podnela ostavku).

Studiju B predstoji i rešenje dileme – privatizacija ili ne. U jednom od prošlonedeljnih „slavljeničkih“ intervjua, direktor Timofejev (i sam jedan od akcionara kojima je vlasništvo poništeno u trenutku preuzimanja Studija B od strane Skupštine grada) rekao je da je reč o „komplikovanom pitanju“, pre svega zbog toga što postoje dva zakona, koja su protivurečna. „Jedan je Zakon o radiodifuziji, gde se kaže da nijedna državna institucija ne može da ima svoj elektronski medij. To bi značilo da Skupština Grada, koja je osnivač Studija B, ne bi mogla da ima medij. S druge strane, postoji Zakon o glavnom gradu u kome se kaže da Beograd može da bude osnivač elektronskog medija“, pokušao je da neobjašnjivo objasni Timofejev, dodajući da Ustav, kao najviša instanca, kaže da svako može da bude osnivač medija.

Timofejev kaže i da je dobro što je privatizacija Studija B u ovom trenutku tema o kojoj se ne priča mnogo. „Mi sada imamo dotacije nešto malo veće od 50 posto od Skupštine grada, a ostalo zarađujemo na tržištu. Ukoliko bismo sada bili osuđeni da živimo samo na tržištu, teško da bi neko mogao da izvuče korist“, rekao je direktor i glavni i odgovorni urednik RTV Studija B. Nije, međutim, isključeno da neko već sada veruje u prognoze o završetku ekonomske krize i pravi sasvim drugačiju računicu o isplativosti posedovanja male regionalne televizije.

ZA OBIČNE LJUDE: Đoko Vještica

Ekipa danas

RASADNIK KADROVA: Slike iz istorije Studija B