Đoko Vještica obeležio je herojsko doba radija kao medija u Beogradu. Tu se sad treba vratiti u davno zaboravljeno vreme (vekovi su prošli!) sedamdesetih godina poslednjeg veka proteklog milenijuma. Tada smo imali dva TV programa (Prvi i Drugi) i dva i po radija (Prvi, Drugi i 202; to pola radija slušalo se strašno). Onda se pojavio Studio B, lokalni beogradski FM (čak i AM!) radio. Uskoro je ta stanica postala slušanija od svih ostalih (Drugi program Radio Beograda oporaviće se uskoro), jer se bavila beogradskim problemima i poslovima, uz veoma pristojnu muziku pritom. Dan-danas pamte se neka imena Studija B iz tih herojskih vremena: Slobodan Glumac (veliki novinar i urednik; gospodin od glave do pete); Dragan Marković (onaj iz Studija B, isto tako veliki urednik); i još nekoliko njih koje ne imenujem da ne bih bio nepravedan prema ostalima, podjednako zaslužnima.
Dva čoveka su, međutim, obeležila radio-stanicu Studio B u njeno najslavnije doba: Duško Radović i Đoko Vještica. Svakog jutra, vozeći decu u vrtiće i škole, idući na posao, budeći se, završavajući noćne smene, slušali smo ih pobožno na krčkavim tranzistorima, baš tim redom. Prvo mrzovoljni ranoranilac Duško Radović sa svojim mudrim i čovekoljubivim jutarnjim mislima; odmah zatim dobri čovek Đoko Vještica sa podjednako čovekoljubivim, ali svakodnevnim i konkretnim interesom za probleme svojih Beograđana. Duško Radović bavio se našom dušom na način dubok i uznemiravajući (zato je imao raznih svojih muka, ali sam je birao i nije se žalio); Đoko Vještica bavio se našim svakodnevnim problemima na način efikasan i sa neočekivanim odjekom (zbog čega je i on imao problema, ali se takođe nije žalio). Ta dva dobra čoveka bila su veliko osveženje u ona dosadna vremena brežnjevljevske močvare uštavljenog ritualnog realsocijalizma.
Naravno da je Đoko Vještica ubrzo postao institucija. Sa ogromnom energijom koju je sačuvao do kraja vikao je preko tog radija, zivkao razne gradske „faktore“ iz svih mogućih javnih preduzeća da ih pita ovo i ono i još nešto (u odnosu na ove današnje, oni su bili mila majka, pa mi vi sad recite da sam nekakav „nostalgičar“ i matori konzervativac). Ti „faktori“ su – za divno čudo – imali respekta prema Đoki Vještici; zbog njegove ogromne popularnosti svakako, a možda i zbog upornosti, odazivali su se uredno, pravdali se, obećavali i čak izlazili građanstvu u susret – koliko se moglo, to jest. Neki od njih saživeli su se sa Đokom u nekoj vrsti simbioze; najpoznatiji bio je čuveni Živko Živković iz Vodovoda, ako ga se neko još seća, veseo i beskonačno brbljiv, duhovit čovek koji je imao reč utehe i u najgorim situacijama.
Đoku Vješticu ništa nije mrzelo, niti mu je ijedna beogradska gradska tema bila nevažna: insistirao je, davio, zivkao, preklinjao, molio. Zašto gori kontejner u Braće Jerkovića? Zašto je voda u Medakoviću zahrđala? Dokle će da smrdi kanalizacija u Marinkovoj bari? Ima li ili nema struje kod Liona? Dokle ćete, stoko seljačka, da bacate otpatke po ulicama (na tu temu je znao da bude zaista gadan). Naravno da je ubrzo pretnja „Tužiću vas Đoki Vještici“ postala doista ozbiljna: s njim se nije bilo šaliti, odazivao se na svaki telefonski poziv svojih Beograđana i svaki mu je problem bio dostojan intervencije. Bio je strah i trepet Skupštine grada i gradske vlade (tada se to zvalo Izvršno veće, je li), šta god oni sada o tome rekli; nije im bilo nimalo svejedno. Politički nisu mogli da ga diskvalifikuju: pitao je za stvari sasvim konkretne i svakodnevne. S druge strane, bio je suviše popularan: institucija, kako smo rekli.
Tako je to išlo dok je radio bio to što je bio, da sad ne ulazimo u mekluenovska medijska filozofiranja. Onda je televizija istrebila radio-zvezde (Video killed the Radio Star; hit grupe The Sparks, prva pesma koju je MTV ikada emitovao). Probajte danas da zamislite na televizijama nešto imalo nalik na Đoku Vješticu (ili Duška Radovića, uostalom) iz onih vremena: nema šansone, braćo i sestre u Hristu. Radio je postao nešto drugo, a televizija je nespojiva sa takvim fenomenom. Uzaman im reality shows i jutarnji programi: pristojna vračarska bakica-penzionerka nema više ništa ni približno Đoki Vještici da mu se požali na vodu, kanalizaciju, grejanje, struju ili kontejnere koje – kao i onda – sistematski pali teroristička organizacija „Smrad ili smrt“.
Nije da je ta medijska transformacija mnogo omela Đoku Vješticu: čovek je nastavio da se bavi onim što najviše voli – pomaganjem ljudima. Time se bavio do kraja svog žestokog i energičnog života, kroz novine „Blic“, pomažući najnesrećnijima među nama. Poznavao sam ga; bili smo jedno vreme komšije i deca su nam se zajedno igrala. Bio je dobar komšija: svoju „peglicu“ (fijat 126) parkirao je u leru i bez povučene ručne kočnice, pa smo je gurali tamo-amo po zajedničkom parkingu, po potrebi; nije bilo teško, a i voleli smo ga. Imao je nešto ponizno, skrušeno i franjevačko u svom služenju običnim ljudima, bez ikakve ambicije i sujete, svoj svojoj popularnosti i slavi uprkos.
Bio je dobar čovek.
