Ovo je jedan tekst iz dodatka „Vreme Evrope“, broj 6.
Tema dodatka: Religija i Evropa
Ostali tekstovi:
Istorijat i ciljevi: Religioznost u Evropi
Pravoslavna crkva i evropske integracije (protojerej-stavrofor Radoman Bigović)
Dokumenti: Ekumenska povelja
Lični stav: Evropa i religija (nadbiskup Stanislav Hočevar)
Lični stav: Evropa i religija (muftija Muhamed Jusufspahić)
Ceo dodatak u PDF-u
„Ne možemo da Evropu vežemo samo za pravo i ekonomske uspehe. Ako u narednih deset godina ne uspemo da joj damo dušu, duhovnost i značenje, izgubićemo bitku“, kazao je Žak Delor. Bila je to 1993. godine, kada se Delor, tada predsednik Evropske komisije, obraćao verskim liderima. Pre nekoliko meseci u intervjuu za francusku televiziju Delor je ponovio da je Evropi potrebna duša, ali je ovog puta istakao da je i 1993. mislio na sekularnu dušu. Potraga za (sekularnom) dušom, očigledno, (još) ne daje rezultate. A jasno je da se Evropska zajednica ne može i ne sme svesti na posledicu saveza francuskog uglja i nemačkog čelika.
Problem evropskog identiteta je više nego prisutan. U oštrom uvodu knjige Etos Evrope, britanski profesor Andrej Vilijams (Andrew Wiliams) piše da više od pola veka nakon što je Evropska unija formirana i dalje postoje sumnje i napetosti u vezi sa razlogom njenog osnivanja. Vilijams smatra da građani EU verovatno nemaju jasniju sliku za šta Evropska unije jeste (s kojim ciljem je stvorena) ili kojim vrednostima se vodi u svom razvoju, nego što je to bilo 1957.
U poslednjih nekoliko meseci političke vođe su, jedan za drugim, proglašavale smrt multikulturalizma. Počela je kancelarka Nemačke izjavivši da je nekada postojala mogućnost „da živimo srećni, jedni pored drugih, ali taj koncept je potpuno propao“. Pridružio se britanski premijer naglašavajući da je vreme da se prestane sa „pasivnom tolerancijom“ i pređe u aktivno promovisanje određenih vrednosti. Isto, kao Merkelova, misli i predsednik Francuske Nikola Sarkozi. Jasno je da, kada je reč o suživotu na tlu kontinenta, stvari ne idu glatko.
Glavni problem je vezan za muslimansku populaciju i (ne)mogućnost njihovog integrisanja. Više puta su se sudarili multikulturalizam i liberalizam, tekovine kojima su se demokratska društva, makar donedavno, veoma ponosila. Naime, sloboda govora se našla u sukobu sa poštovanjem verskog pluralizma. Lako je setiti se koliko su uzavrelosti izazvale karikature proroka Muhameda u danskim novinama ili se setiti slučaja Salmona Ruždija i, još strašnije, Tea van Goga.
Tamna strana i multikulturalizma i liberalizma pokazala se na primeru Tila Saracina. Saracin, inače čuveni bankar, objavio je prošle godine knjigu Nemačka ukida samu sebe. Njegovi stavovi su da svi Jevreji imaju isti gen, da muslimanska populacija „osiromašuje i zaglupljuje Nemačku“, kao i da nikada neće moći da se integriše. Više puta je „upozoravao“ na visoki natalitet kod muslimanskih imigranata i prednost koju time stiču. Sve to bi prošlo samo kao još jedan istup rasizma i ksenofobije da Saracinova knjiga nije više od dvadeset nedelja najprodavanija i da je do sada kupljeno više od milion primeraka. Vrlo brzo nakon što je sa njegovim idejama stigla da se upozna cela Nemačka, Tilo Saracin, bivši berlinski senator za finansije, dobio je otkaz u Bundesbanci, centralnoj državnoj banci Nemačke. Time mu je još više skočila popularnost jer je u očima ljudi postao onaj koji je otpušten samo zbog svog načina razmišljanja. „Tu ulogu mučenika Tilo Saracin nije zaslužio“, prokomentarisao je jedan novinar.
Jedan od njegovih ksenofobičnih scenarija (za koja i sam priznaje da su pomalo preterana) jeste da, usled dobre ekonomske situacije, svi dobiju puna prava. Za sto godina, broj muslimana je znatno porastao, a Nemci su apatični prema svojoj religiji pa katedrale zvrje prazne. Zbog toga, vlast dolazi na ideju da dâ na korišćenje sve katedrale muslimanima. I Nemačka je osvojena.
Slučaj berlinskog bankara i njegove popularnosti samo odražava koliko su duboki problemi i strah koji potresaju kontinent.
Prema poslednjim istraživanjima Pew Research Centara, islam je religija koja se najbrže razvija u Evropi, gde se broj muslimana utrostručio za poslednjih trideset godina. Muhamed je postalo najčešće ime za dečake u Amsterdamu, Roterdamu, Hagu i Utrehtu. Sedam najpopularnijih imena muških beba u Belgiji su: Muhamed, Adam, Rajan, Ajub, Mehdi, Amin i Hamza.
U jednoj austrijskoj provinciji je donesen zakon kojim nije moguće izgraditi „građevinu neobičnog izgleda i posebnih dimenzija“. U Švajcarskoj su, na referendumu, glasači ubedljivom većinom zabranili izgradnju minareta.
Strah od islama povezan je sa krizom evropskog identiteta. Stiče se utisak da pripadnici te religije preplavljuju Evropu, a percipiraju se kao otuđena, monolitna, nepromenjiva zajednica. Oko 40 odsto Francuza i Nemaca islam smatra više nego pretnjom, prema istraživanju francuskog dnevnika „Mond“. Takođe, nepotrebno je reći da je sve potaknuto i zebnjom od terorizma. Islamski fundamentalizam jeste realnost. Isto tako, još nešto jeste realnost. Nedavno je osvanuo članak koji se zasniva na podacima Europola o broju terorističkih akata i njihovim izvršiocima sa naslovom: „Svi teroristi su muslimani, samo što 99,6 odsto njih to nisu“.
Kada se uzme u obzir atmosfera straha i netrpeljivosti, trebalo bi se podsetiti reči nemačkog katoličkog teologa, oca Romana Guardinija. Pre pola veka kazao je: „Nakon svih krvoprolića koja su se dogodila u dva svetska rata, Evropa je pre svega stanje duha… Ali moglo bi se desiti da Evropa propusti svoj momenat. To bi značilo da jedinstvo, daleko od toga da bude korak u život slobode, postane tonjenje u zemlju zajedničkog ropstva.“
Ovaj dodatak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.
