Dnevnik sa magistrale

Sve je počelo u četvrtak. Tada sam, gostujući u jutarnjem programu TV N1 izgovorio da ćemo na godišnjicu ubistva Olivera Ivanovića doći peške u Beograd da bismo ljudima u Beogradu i svima koji će tog dana šetati stavili do znanja da to što je nekome u Beogradu subotnja šetnja, za nekoga može biti pitanje života i smrti, da to nije pitanje opstanka na političkoj sceni, nego opstanka u životu. Spontani izraz lica voditeljke i mene je prenuo iz olakosti kojom smo do tada planirali poduhvat. Bodrili smo jedni druge da imamo desetak dana za uhodavanje, hodali 10 kilometara dnevno, Slavković je uvek izlazio usred planiranja govoreći da je sve super i da nema tu mnogo da se planira, da prihvata sve o čemu se dogovorimo. Verovatno podsvesno, odbijali smo da detaljno razgovaramo o planu. Jer, da smo to makar i jednom uradili – sigurno bismo odustali. Deca su znala da neću biti tu jer idem u Beograd, ali kad sam rekao da idemo peške, shvatio sam da sve moram da objasnim: zašto, kako, koja je svrha, zbog čega ljudi to rade, zašto ne postoji drugi način…

SUBOTA, 12. JANUAR: Sve sam strpao u nekoliko torbi, obuo se prema savetima „iskusnih“ sa mreža. Čim sam krenuo, shvatio sam da leđa ne mogu da trpe tolike torbe. Izneo sam ih samo do ispred zgrade i već tražio pomoć. Sneg je vejao prethodna dva dana, napolju je bilo minus osam. Nisam znao kako će izgledati naš polazak, nisam stigao da obavestim medije, ali se informacija proširila preko Fejsbuka i Tvitera. Ispred kancelarije nas već čeka grupa novinara, ali i ljudi koji su došli da nas isprate. Baš među tim ljudima bili su oni koji su oduvek uz nas, naročito tokom izborne kampanje 2016. To me ohrabruje i vraća mi veru da ovo što radimo danas znači da i dalje zastupamo iste ljude i govorimo u njihovo ime. Nismo baš ni u cvetu mladosti, ekipa Lokalnog fronta u proseku ima oko 40 godina, nismo baš dečaci u kondiciji. Euforični smo, još uvek znam da ovo nije pravo kretanje, dokle god je oko nas mnogo ljudi. Smejemo se, prtimo sneg, Slavković i Adžić se grudvaju… Znam da pravo kretanje počinje za 3-4 kilometra kad nas isprate do Ibarske magistrale. Onda ostajemo sami nas sedmorica, rešeni da pređemo prvu etapu do Čačka: Vladan Slavković, Nikola Adžić, Duško Zdravković, Vladimir Marović, Željko Andrijanić, Bojan Brkić i ja. Krećemo nejasnim tempom, sve dok nam Slavković ne kaže da ako igde nameravano da stignemo, moramo da uhvatimo određeni tempo. Prelazimo šest kilometara u satu, lako nam je jer smo sveži i odmorni. Posle 10-12 kilometara prilično smo umorni, ali nam je entuzijazam nadoknadio fizičku nespremnost. Posle tih desetak kilometara, shvatam da ćutimo dok hodamo. Mislim da je ovo prvi put da smo negde zajedno, a da svi ćutimo. Čujemo korake jedni drugih i ne progovaramo. Prvi put shvatam vid našeg protesta: ono lično što svako od nas treba da nadiđe zarad zajedničkog. Svakog od nas bole noge, hladno nam je, ali niko se ne žali da bismo svi izdržali. Počinju prvi pozivi, čujemo se sa rodbinom. Počinju da se javljaju ljudi koji žive u okolini, stižu za nekoliko minuta, donose slaninu, rakiju, hleb… Posle 19 kilometara pravimo prvu pauzu u Mrčajevcima. Nastavljamo dalje i ponovo počinjemo da pričamo, ali sada bodrimo jedni druge. Ubrzavamo tempo, ekipa s Tvitera javlja da nas čekaju kod Preljine. Tada dobijamo i prvu policijsku pratnju. Auto sa rotacijama, iz Čačka, dobili su od kolega iz Kraljeva sve podatke, važno im je da budemo bezbedni na magistrali jer pada mrak. Prate nas do Preljine. Međutim, ljudi ih primećuju, slikaju. Kasnije, gde god stajemo, gase rotaciju i neprimetni su, smeta im pažnja. Već smo prešli 32 kilometra i nastavljamo ka Gornjem Milanovcu. Ozbiljno grešimo, trebalo je da stanemo tu. U ostatku puta već zadobijamo povrede, naročito mi teži. Osećam žuljeve, upale tetiva, mišića, ali to se sve dešava tako brzo da ne shvatam šta mi se događa. Do malopre sam bio okej, a sad me odjednom sve boli. Vozimo se četiri kilometra do ulaza u Takovo. Hodamo do Milanovca. Dočekuje nas stotinak ljudi jer je bio protest, sličan beogradskom. Stižemo u smeštaj i delimo sumnje da li smo dovoljno pažnje posvetili tim ljudima, jer smo potpuno izbezumljeni prošli kroz masu.

NEDELJA, 13. JANUAR: Odmah ujutru dobijamo policijsku pratnju, kažu da je Rudnik zavejan, pa bi bilo dobro da nas isprate do izlaza iz grada jer je nemoguće proći peške. Autom prelazimo dva kilometra. Pridružuje nam se Saša Martić, koji je odlučio da jednu etapu pređe s nama jer je nedelja, neradni dan. Unosi novu energiju. Počinjemo malo da pričamo sa policijom, jedan od njih je sa Kosova. Kaže da zna on jako dobro gde se desilo i kako se desilo, pričamo s njima kao sa ljudima, a ne kao sa policijom. Ali vidim da sad baš ne žele da budu primećeni, jer nas prate u civilnom vozilu. Tog dana je ruta došla lakša, ali zbog povreda od juče i dalje je teško. Jutro je toplije nego prethodnog dana, ekipa se mentalno konsolidovala. Međutim, posle nekog vremena, opet ćutimo i svako se preispituje. U glavi mi je da li sam sebi dao preveliku ulogu, da li sam dostojan toga da govorim u ime više ljudi, šta su mi prioriteti, kome poklanjam vreme, da li sam više odgovarao na pozive ljudi sa interneta ili na pozive ćerke. Slavković i ja se naizmenično uključujemo uživo na društvene mreže. Imamo potpuno različite pristupe, ali komplementarni smo. Jedan od nas govori emotivno i nadahnjujuće, a drugi ima organizovane misli. Nastavljamo ka Ljigu. Zajedno sa ekipom iz Valjeva prilazimo Ljigu. Ljudi nam prilaze da se pozdrave i tu se prvi put čudimo zašto nam govore iz kojih su stranaka. Boje se da ćemo odbiti čaj od njih jer su u nekoj stranci.

Na recepciji hotela u Vrujcima sve je spremno za doček Srpske nove godine. Recepcionerka pita da li da nas „upiše za doček“. Kasnije nas lociraju i prijatno iznenađuju posetom Biljana Lukić i Ognjan Radivojević. Ognjan je otišao do apoteke i pitao za sve što bi moglo da nam treba za žuljeve. Pijemo kafu i razilazimo se, muzika je već tu, ustaje pevačica, skače i grli me. Svi u šoku. Kad ono, bivša žena brata moje žene, iz Čačka!

PONEDELJAK, 14. JANUAR: Vozimo se par stotina metara jer je put preuzak i da se mimoiđu dva vozila, a kamoli još i pešaci. Stižemo do neke kafanice, jedna tviterašica, ne znam da li je vlasnica ili tu radi, spremila nam je doručak. Prilaze nam ljudi, već ima i onih iz Beograda, prenose nam šta ima u medijima jer smo već malo izgubili korak sa dešavanjima, osim na Tviteru. Zovu me iz Brisela, Milana, Zagreba, ljudi koje nisam čuo godinama. Već nas sustižu medijske ekipe, počinje pompa. Kad god ostanemo sami, pitamo se kako da se ponašamo sad. Ne želimo da ljudi misle da smo zbog fizičkog napora koji smo uložili sada ovlašćeni da preuzmemo političko vođstvo nad nečim, niti mislimo da imamo tu sposobnost. Pridružuje nam se Miloš Đajić sa ekipom, sad nas je već desetak, drugačija je atmosfera. Stižemo u Lazarevac, dočekuje nas 30-40 ljudi, vode nas u kafanu, pijemo čaj. Ne možeš da budeš neprijatan prema domaćinima, ali već smo preumorni. Neko nam je tokom dana našao smeštaj i platio. Ostavili su nam i hranu u stanu i tu smo se već raskomotili. Adžić nas tera da obučemo pantalone, stižu gosti. Po njegovom osmehu shvatamo da je Biljana, naša drugarica, ne pada nam na pamet da se oblačimo, na izletima nas je viđala i razgolićenije. Ulaze još neke žene s njom, Tanja i Dunja. Spremam se da napišem tvit Jovani iz „Vremena“: „Teraju me da jedem ugljene hidrate“ i vidim je ispred sebe, zaprepašćen. Došle su pune entuzijazma i rekle: „Sad ćemo sve to da rešimo.“ Opremljene su kesama punim potrepštinama iz apoteke i znanjem ne sa Tvitera, nego od specijalista. „Medicinske sestre“ odlaze, mi još jednom ponavljamo terapiju koju su nam prepisale, držimo obloge, malo me je ošamutio sedativ.

UTORAK, 15. JANUAR: Prvi put ustajem bez bolova, ali već počinje opterećenje medija koji bi po svaku cenu da naprave priču o nama, pokušavam da napišem tekst za „Vreme“, pokušavam da nikog ne uvredim, a i da imam vremena za terapije. Neki žuljevi su sanirani, ali neki još krvare. Danas nam se pridružuje i Branislav Seničić i jedan momak iz Lazarevca. Današnji dan su baš obeležili mediji. Najsporije se krećemo dosada. Sutra stižemo u Beograd i samo ćemo se prepustiti ljudima koji organizuju čekanje na punktovima. A onda ćemo otići na protest i stati pred porodicu Olivera Ivanovića, nadamo se, neodrpanog obraza.

Nemamo nameru da od sebe pravimo heroje, pokušavamo ljudima da simbolično stavimo do znanja da su oni promena. Koliko god mi trenutno imali medijsku pažnju, nas nekoliko iz Kraljeva neće promeniti ovu državu, ali ti ljudi koji u nas gledaju mogu da se organizuju i nešto promene, pa makar samo to da primitivcima stave do znanja da su u vrhu vlasti suvišni.