Više niko ne brine hoćemo li preko cenzusa, već se ponavlja pitanje “Hoćemo li da ih srušimo?” Bijemo se već 10 godina. Naučili smo da gubimo, ali smo prvi put spremni da prihvatimo sve obaveze pobede
Vladan Slavkovicfoto: Samir Delic…
Dobro poznatim poslom hitam ka dobro poznatoj kancelariji. Hladnjikavo je i kiša pada. Baš kao i svaki put kad sakupljamo potpise. Mrmljam u sebi jer telefon već bruji. I ne gledam jer znam da žele da požurim. Prošlo je sedam godina od prošle kampanje. Tada sam bio šef “terenske” ekipe Lokalnog fronta. I sad sam zvanično, ali su me klinci naprosto oduvali. I Zorica i Gordan. Teraju po svom. Lepše od mene. A izgleda i kvalitetnije.
Pre sedam godina je tema u razgovoru sa ljudima bila “Možete li vi uopšte da pređete cenzus?” I zaista, jesmo mi pojedinačno to što smo, ali je tada mnogo stranaka galamilo da su jači te se pozivali na infrastrukturu i koješta. Tada smo ih ostavili sve iza sebe. Koji je bio recept? Pa, radili smo. Mnogo. I teško.
Tema se promenila, više niko ne brine hoćemo li preko cenzusa, već se ponavlja pitanje “Hoćemo li da ih srušimo?” Stidljivo se promalja ideja da postoje procenti dovoljni za to. Bijemo se već 10 godina. Naučili smo da gubimo, ali smo prvi put spremni da prihvatimo sve obaveze pobede.
Skeptičan kakav jesam odmahnem na bilo kakve procene i “hajp”, što kažu ovi moji klinci. Jeste, dobro sve izgleda, osluškujemo te procene, ali baš zato još žustrije zapnemo. A zadaci su stvarno dosadni: mnogo ljudi želi da se bavi politikom i imaju sjajna rešenja, ali malo ko ima snage i znanja da se upusti u hodnike birokratije. Naravno da ih je vlast postavila kao nepoznatu teritoriju ne bi li odvratila svakog ko želi da se bori. No, mi smo prekaljena ekipa. Bojan je još prekjuče zakazao notare, prikupio i prijavio sve te papire za koje i ne znam da postoje. Tijana i Laki su već opremili kancelariju za prijem notara i ljudi. Maša je stigla čak i da spakuje, nahrani i napoji štene koje se sakrilo kod našeg ulaza. Pored mene je Mihajlo. Deli flajere sa takvom lakoćom i osmehom da i mene zagrabi u svoj zarazni optimizam. Hladno je, a ljudi već pristižu. Jedan po jedan. Bez previše žurbe i gužve. Prolaze u nekom sporom ritmu uz lagan namig, osmeh ili rukovanje u prolazu.
Kada živiš u maloj sredini, sve deluje jasnije. Pregled ljudi koji dolaze i na koje možeš da računaš. Neke procene možeš da napraviš po samom sakupljanju potpisa. To je svojevrsno prolazno vreme: ako ti to ide teško, ako ti treba snage i živaca da ljude ubediš, onda nema baš previše razloga za optimizam. Istina, mnogo ljudi je otišlo odavde (14000 od poslednjeg popisa) i to su ljudi koje nekako nepogrešivo znam. Neki su potonuli u očaj i strah. Boje se. Razumem. Vlast je to i želela. I zaista kampanja straha ima efekta.
Ipak, mi smo Front. Prva krilatica je bez straha. I to je nešto što uporno govorim ljudima. I stvarno, mnogo ljudi viri iza svojih zavesa i navija upravo jer smo ekipa voljnih. Snažnih. Većini koja dolazi da potpiše ne moraš ništa da kažeš. Obodrimo jedni druge uz ovakve lake i brze susrete.
Uskočim u kancelariju da se ugrejem. Uvek je tu jedno, dvoje ljudi. Maša gnjavi ono štene i to dok štampa papire za overu. Ljudi se smenjuju. Nikad nisam video toliko ljudi koji dolaze sa psima. Mrgodan, grdim ove devojke zbog šteneta, a one mi odgovaraju kako planiraju da prave izložbu za najlepšeg psa sa potpisivanja na Instagramu i Tik-toku. Gunđam i vraćam se na ulicu jer tamo još imam šanse. Unutra sam bumer.
Dva puna dana i do pola trećeg trajalo je skupljanje. Bojan zove i kaže: “A u 22 sata nosimo to da predamo”. Ja krećem: “Uh, pa čekajte, pa stanite, pa kako…”, a klinci me pregaze i hvatam sebe kako sležem ramenima i idem ka opštini sa svima njima u poretku razbijene kolone. Nasmejani, pustili muziku. Snimaju se. A ja se osvrćem i dalje namćorast da nam ne uleti neko i ne napravi neki problem.
Istina, ima mnogo razloga za brigu. Mnogo smo naljutili te kriminalce. Pljuju nas na TV-u. Već 10 godina grade čitavu kampanju protiv nas da smo soroševci, Albanci, pederi, lopovi, a ja evo baš zbog toga već deset godina i kažem da jesam, pa eto, nek me uhapse, al’ ne dam da se iko pored mene u mom gradu oseća ugroženim zbog svog stava ili opredeljenja. Mnogo ljudi ne može da izdrži takve pritiske.
Smeh ekipe me podseti dokle smo stigli. Pogledam tu kolonu. Pa ko bi ovo napao? Kolona nasmejanih. Maša vuklja i ono štene. Smeh se prolama preko trga. Predajemo listu. Ostaje još da “izdrmamo” kampanju. Obavili smo najdosadniji deo. Jeste. Sledi onaj najteži. Izborni dan. Naravno da se brinem. Razmišljam sa koje strane da duvam u rog i da skupljam ljude. Dok to razmišljam, zafrkavaju me klinci iza mene da sam gluv. Taman da se natmurim na njih kad stiže izveštaj kontrole. Sve je u redu. Potpisi validni. Možemo na glasanje. Mi smo lista broj 3.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Veliki ružičasti slon u prostoriji o kojem se i dalje ćuti jeste pitanje statusa “Crvene zvezde” u srpskom fudbalu i kako se sve te unapred osvojene titule i kupovi odražavaju na mogućnost crveno-belih da naprave neki rezultat i na evropskom planu. Još veći problem je činjenica da se to nekako uzima nekritički, zdravo za gotovo. I da u tome saučestvuje veliki broj sportskih novinara koji ne vide ništa neobično u tome da jedan klub na svom terenu bude neporažen u 159 utakmica zaredom, a da nije reč o “Real Madridu” u vreme vladavine Fransiska Franka
Sukob Veselina Milića i Marka Krička (na slici), tog dvojca načelnika koji je iznikao iz iste političke postelje, na ogoljen način ilustruje dubinu institucionalne krize u najvažnijem sektoru u svakoj državi. Ako je Kričak lojalista, šta je onda tek Milić, koji je tu od prvih dana i koji je “čuvar svih tajni” ovog režima? I ako je tako, ko je uopšte smeo “da krene” na njega ako je on sposoban da na tacni isporuči kriminalne kombinacije vrha srpske vlasti
Da li postoji tajna nit koja povezuje nasilne incidente u centralnoj opštini prestonice? Da li postoji odgovornost naprednjaka koji već godinama drže opštinu Stari grad i dozvoljavaju cvetanje nasilja pod budnim okom sumnjivih lica koja učestvuju u izvršnoj vlasti
Kako se unapred “odredi” ko sme da pita Aleksandra Vučića tokom njegovih “obraćanja”? Kakva je tu uloga Suzane Vasiljević? I zašto su konferencije za medije davež za novinare?
Ako se studentski pokret bude više bavio „bezbednosnim procenama“ nego pravom predizbornom kampanjom, izgubiće ono što ga je krasilo na početku i što je uzdrmalo naprednjačku Srbiju – osećanje nade koja postoji i koja je stvarna
Naš veliki glumac Svetozar Cvetković je u intervjuu za „Vreme“ rekao ono što se u našoj čaršiji ne kaže – da je bolje da ima Bitefa, Festa i drugih festivala nego da ih nema. To se mnogima neće svideti jer se vode logikom „što gore to bolje“
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
