Više niko ne brine hoćemo li preko cenzusa, već se ponavlja pitanje “Hoćemo li da ih srušimo?” Bijemo se već 10 godina. Naučili smo da gubimo, ali smo prvi put spremni da prihvatimo sve obaveze pobede
Vladan Slavkovicfoto: Samir Delic…
Dobro poznatim poslom hitam ka dobro poznatoj kancelariji. Hladnjikavo je i kiša pada. Baš kao i svaki put kad sakupljamo potpise. Mrmljam u sebi jer telefon već bruji. I ne gledam jer znam da žele da požurim. Prošlo je sedam godina od prošle kampanje. Tada sam bio šef “terenske” ekipe Lokalnog fronta. I sad sam zvanično, ali su me klinci naprosto oduvali. I Zorica i Gordan. Teraju po svom. Lepše od mene. A izgleda i kvalitetnije.
Pre sedam godina je tema u razgovoru sa ljudima bila “Možete li vi uopšte da pređete cenzus?” I zaista, jesmo mi pojedinačno to što smo, ali je tada mnogo stranaka galamilo da su jači te se pozivali na infrastrukturu i koješta. Tada smo ih ostavili sve iza sebe. Koji je bio recept? Pa, radili smo. Mnogo. I teško.
Tema se promenila, više niko ne brine hoćemo li preko cenzusa, već se ponavlja pitanje “Hoćemo li da ih srušimo?” Stidljivo se promalja ideja da postoje procenti dovoljni za to. Bijemo se već 10 godina. Naučili smo da gubimo, ali smo prvi put spremni da prihvatimo sve obaveze pobede.
Skeptičan kakav jesam odmahnem na bilo kakve procene i “hajp”, što kažu ovi moji klinci. Jeste, dobro sve izgleda, osluškujemo te procene, ali baš zato još žustrije zapnemo. A zadaci su stvarno dosadni: mnogo ljudi želi da se bavi politikom i imaju sjajna rešenja, ali malo ko ima snage i znanja da se upusti u hodnike birokratije. Naravno da ih je vlast postavila kao nepoznatu teritoriju ne bi li odvratila svakog ko želi da se bori. No, mi smo prekaljena ekipa. Bojan je još prekjuče zakazao notare, prikupio i prijavio sve te papire za koje i ne znam da postoje. Tijana i Laki su već opremili kancelariju za prijem notara i ljudi. Maša je stigla čak i da spakuje, nahrani i napoji štene koje se sakrilo kod našeg ulaza. Pored mene je Mihajlo. Deli flajere sa takvom lakoćom i osmehom da i mene zagrabi u svoj zarazni optimizam. Hladno je, a ljudi već pristižu. Jedan po jedan. Bez previše žurbe i gužve. Prolaze u nekom sporom ritmu uz lagan namig, osmeh ili rukovanje u prolazu.
Kada živiš u maloj sredini, sve deluje jasnije. Pregled ljudi koji dolaze i na koje možeš da računaš. Neke procene možeš da napraviš po samom sakupljanju potpisa. To je svojevrsno prolazno vreme: ako ti to ide teško, ako ti treba snage i živaca da ljude ubediš, onda nema baš previše razloga za optimizam. Istina, mnogo ljudi je otišlo odavde (14000 od poslednjeg popisa) i to su ljudi koje nekako nepogrešivo znam. Neki su potonuli u očaj i strah. Boje se. Razumem. Vlast je to i želela. I zaista kampanja straha ima efekta.
Ipak, mi smo Front. Prva krilatica je bez straha. I to je nešto što uporno govorim ljudima. I stvarno, mnogo ljudi viri iza svojih zavesa i navija upravo jer smo ekipa voljnih. Snažnih. Većini koja dolazi da potpiše ne moraš ništa da kažeš. Obodrimo jedni druge uz ovakve lake i brze susrete.
Uskočim u kancelariju da se ugrejem. Uvek je tu jedno, dvoje ljudi. Maša gnjavi ono štene i to dok štampa papire za overu. Ljudi se smenjuju. Nikad nisam video toliko ljudi koji dolaze sa psima. Mrgodan, grdim ove devojke zbog šteneta, a one mi odgovaraju kako planiraju da prave izložbu za najlepšeg psa sa potpisivanja na Instagramu i Tik-toku. Gunđam i vraćam se na ulicu jer tamo još imam šanse. Unutra sam bumer.
Dva puna dana i do pola trećeg trajalo je skupljanje. Bojan zove i kaže: “A u 22 sata nosimo to da predamo”. Ja krećem: “Uh, pa čekajte, pa stanite, pa kako…”, a klinci me pregaze i hvatam sebe kako sležem ramenima i idem ka opštini sa svima njima u poretku razbijene kolone. Nasmejani, pustili muziku. Snimaju se. A ja se osvrćem i dalje namćorast da nam ne uleti neko i ne napravi neki problem.
Istina, ima mnogo razloga za brigu. Mnogo smo naljutili te kriminalce. Pljuju nas na TV-u. Već 10 godina grade čitavu kampanju protiv nas da smo soroševci, Albanci, pederi, lopovi, a ja evo baš zbog toga već deset godina i kažem da jesam, pa eto, nek me uhapse, al’ ne dam da se iko pored mene u mom gradu oseća ugroženim zbog svog stava ili opredeljenja. Mnogo ljudi ne može da izdrži takve pritiske.
Smeh ekipe me podseti dokle smo stigli. Pogledam tu kolonu. Pa ko bi ovo napao? Kolona nasmejanih. Maša vuklja i ono štene. Smeh se prolama preko trga. Predajemo listu. Ostaje još da “izdrmamo” kampanju. Obavili smo najdosadniji deo. Jeste. Sledi onaj najteži. Izborni dan. Naravno da se brinem. Razmišljam sa koje strane da duvam u rog i da skupljam ljude. Dok to razmišljam, zafrkavaju me klinci iza mene da sam gluv. Taman da se natmurim na njih kad stiže izveštaj kontrole. Sve je u redu. Potpisi validni. Možemo na glasanje. Mi smo lista broj 3.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
“Studenti me jesu pitali da li bih hteo da budem na listi i ja sam potvrdno odgovorio”, kaže rektor Vladan Đokić u razgovoru za “Vreme”. Pričali smo o udarima na univerzitet, njegovim odlascima u Brisel i tome da li se boji da studentski pokret skreće udesno. A na konstataciju da će morati otići sa mesta rektora ako postane poslanik ili, ko zna, premijer, profesor Đokić kaže: “Videćemo da li će i kada doći taj trenutak. Može da bude pre, a možda i posle završetka mog rektorskog mandata”
Ukoliko se ne ujedine, već odluče da se kao fragmenti pojave na izborima, opozicione stranke proevropskog usmerenja ne samo da će izvršiti političko samoubistvo već će to samoubistvo proizvesti štetu po okolinu. U slučaju da neke stranke izađu same na izbore, bilo bi to kao da skaču sa zgrade ispod koje se okupila gomila ljudi protiv režima
“Našao sam se okružen poražavajuće mladim ljudima. A i inače znam da su mladi – nama vandalizuju prostor bezmalo nekoliko puta mesečno, imamo nadzorne kamere, to su uvek mlada golobrada lica. To je muški svet, sačinjen od mladih muškaraca, koji zaista nemaju ništa pametnje da rade nego da uništavaju nečiju imovinu ili da nekog tuku. Ali sa strahovitim uverenjem”
Iz godine u godinu medijski konkursi su postajali sredstvo kojim režim plaća svoju medijsku poslugu, što pojednostavljeno znači: građani izdvajaju pare da im neko nudi lažnu stvarnost i da ih dodatno truje radioaktivnom mržnjom. Odnosno, plaćaju da ih neko laže i od njih pravi budale
“Je li moguće da neko misli da je u redu i dobro za Srbiju da bude jedna od nekoliko zemalja na svetu koje nemaju nikakvo regulatorno telo? Je li moguće da neko misli da je dobro da se raspada Upravni odbor Javnog medijskog servisa? Nisam uopšte optimista i realno je očekivati da ćemo naići na zid, ali treba pokušati”
Zlo se zavuklo pod most i tamo, zaklonjeno od svetla, ćutalo i čekalo. Kad je Vladimir Arsenijević izašao iz taksija, nad Beogradom se opet nadvila ona isto neman koja je onemogućavala izložbu Rona Haviva, sprečavala održavanje prve Parade ponosa, palila Bajrakli džamiju i Ambasadu Sjedinjenih Američkih Država i vandalizovala i centar grada tokom Parade ponosa 2010.
Šta govore ubistvo Aleksandra Nešovića Baje i ranjavanje Milana Ostojića Sandokana? Zašto su porasli apetiti podzemlja? Kakvu tu ulogu igra policija? I zbog čega Vučić stalno najavljuje najave izbora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
