Disidenti u doba političke kolere

Poslaniku SNS, članu glavnog odbora stranke, jednom od „osnivača“ SNS-a, TV komentatoru, doktorandu Pravnog fakulteta i beogradskom advokatu Vladimiru Đukanoviću je prekipelo.

On je u javnom obraćanju, kao kolumnista tabloida „Blic“, obelodanio da se „povlači“ iz stranke, u neku vrstu „političke hibernacije“, političkog „zimskog sna“ jer više ne može da u javnosti pokriva sve svinjarije koje čine njegovi partijski drugovi.

Đukina teza (od Đuka, kako ga zna javnost Srbije) jeste da se za ovih sedam godina vlasti u SNS-u namnožilo mnogo onih koji sveto ime Aleksandra Vučića i svetu ideju „očeva“ SNS-a koriste samo i samo da bi se obogatili na račun poštenog i siromašnog sveta, i da on više u tome neće da učestvuje jer ga je sramota.

Reporter „Vremena“ poznaje Đukanovića i može da svedoči da on nije čovek bez moralnog kompasa, ali mi se čini da ipak ono što on govori ne dobacuje dalje od onoga što bi moglo da bude očekivano projektovano ponašanje. Projektovano od vrha stranke, razume se, odnosno Aleksandra Vučića.

Međutim, kakvo god bilo to stanovište čoveka koji je u „građanskoj javnosti“ označen pogrdnim i nepristojnim nadimkom „Đuka Bizon“ ili „Đuka Moler“, ovaj slučaj jeste na neki način dramatičan kada je u pitanju istorija onoga što se zove SNS i možda proizvede neke nove događaje u budućnosti.

S druge strane, SNS i ranije nije bio lišen „disidentstva“, odnosno, situacije da stranku napuštaju oni koji su je pravili ili da se u samoj stranci čuju glasovi koji bi mogli da zazvuče kao kritika načina na koji se stranka „razvija“.

Bilo je raznih stvari, ali jedne nije bilo: niko nikada javno nije osporio autoritet Aleksandra Vučića i manje više se sve svodilo na traženje bolje pozicije za sebe i ocrnjivanje stranačkih kolega za koje se verovalo da su dobile veći deo kolača od onoga što bi moglo da im pripada.

foto: marko rupena

Slučajevi Zaječarca Saše Mirkovića, nekada prvog čoveka tog grada a sada osuđenika zbog sitne korupcije, ili Zorana Bašanovića govore da nekada bliski ljudi u sistemu vlasti Aleksandra Vučića mogu lako da „padnu u nemilost“ samo zato što su se „pobunili“ protiv nečega što je zvanična politika prvog čoveka stranke.

Njih dvojica danas imaju ulogu ponjave po kojoj se istresaju najgore radikalske klevete i uvrede samo zato što se nisu u svemu pokoravali Aleksandru Vučiću i samo zato što su pomislili da bi imali pravo da mu kažu da možda u nekoj stvari greši ili, češće, da mu zamere da im je ostao dužan za sve ono što su uradili za njega dok nije bio na vlasti.

foto: screen shot

Ako je Đuka bio drug sa ulice, korisna budala, Mirković i Bašanović su bili ključni u pobedi SNS-a 2012. godine, ali, pametno, Vučić je figurativnim odsecanjem njihovih glava pokazao da je politički pismen i poslao je jasnu poruku svim drugim koji bi slučajno pomislili da mogu nešto da kažu ili urade bez njegove dozvole. To u velikoj meri govori o mehanizmima i prirodi njegovog režima.

ŠTA LJUTI ĐUKU

Đukanović je za sad najpoznatiji „disident“ stranke. On je sve vreme, još od dolaska na vlast, bio neka vrsta izdvojenog glasa, što svojim nastupima u Skupštini, što kroz ono što je radio kao „novinar“ na TV KCN.

Pre nego što smo ga upoznali kao komentatora sa jutarnjeg programa koji sam uređuje i vodi pod nazivom „Na kafi sa Đukom“ (i ovaj reporter bio je gost u proleće 2015. godine), Đukanović je bio desničar starog kova, „šešeljevac“, koji je bio u protestu nakon izručivanja Radovana Karadžića, alijas doktora Dabića i onda kada su Vučić i Nikolić otišli na odmor.

Svoj „tvrdi“ desničarski stav i viđenje sveta i istorije zadržao je sve vreme: i dan-danas na svom Tviter nalogu i u svom programu zastupa ideje koje više ni Šešelj ne zastupa kada su u pitanju ratovi na tlu nekadašnje Jugoslavije i to ne vredi ponavljati.

Genocid je izvršen nad Srbima, Srbi su žrtve i Hrvata i Muslimana i Albanaca i celog sveta osim Rusije, Novak Đoković je idiot kada kaže da treba navijati za Hrvate u fudbalu, Ratko Mladić je srpski heroj, genocid u Srebrenici je briljantna oslobodilačka akcija.

Slobodu da ovako ocenjuje stvarnost zaslužio je činjenicom da nikada za sebe nije tražio nijednu značajnu funkciju ili položaj. Dok su drugi trčali da budu ministri, predsednici opština, gradonačelnici, direktori, Đuka je ostao Đuka, glas potreban stranci da bi se valjda pokazalo kako bivši radikali i dalje vole Srbiju u granicama Karlobag–Karlovac–Ogulin–Virovitica. Bio je glas koji bi trebalo da drži slepim sve one birače koji bi mogli da pomisle da su Vučić i društvo zabrazdili u vlasti, da su se odrodili i da im je draži „sendvič sa zapada nego govno iz Rusije“.

U suštini, on je advokat teorija zavere i to svih zavera koje pokazuju veliku urotu protiv Srba. Za ove iz „gradova“ to možda zvuči kao ludilo, ali Srbija je nešto drugo i mnogo ljudi misli upravo ono što Đuka svakog jutra govori.

Ponekad se događalo da se u njegov otvoreni program javi neko ko vidi da sa pričom Aleksandra Vučića nešto nije u redu, da se ljudi oko njega strašno bogate i da će Kosovo biti nezavisno, što se ne uklapa u ono što bi prosečan birač trebalo da veruje i tada bi Đuka, imitirajući Olju Bećković, bez imalo šarma, razume se, prekidao one koji su se uključivali u program. Neke bi možda i uvredio, a sve u cilju objašnjenja da greše i da je politika SNS-a bez greške.

Sada je uvideo te greške, sada je shvatio da se ljudi iz stranke nenormalno bogate, sada je, čini se, razumeo da je onih 600 miliona evra, za koje je Vučić govorio 2011. godine da su pokradene u javnim nabavkama, otišlo u džepove ljudi iz vlasti – sve je to sada Đuka video i nije mu se svidelo.

On je i ranije napadao pojedine ministre, kao što je Zorana Mihajlović, ali je nju „gazio“ zato što su je predstavljali kao „SAD igrača“, a ne zato što je možda njen život skuplji od onoga što je mogla da zaradi u Vladi Srbije.

Ovaj Đukin usklik, koji bismo mogli da uporedimo sa onim Milovana Đilasa (samo na nivou negodovanja zbog stvaranja nove društvene klase) stigao je par nedelja nakon upozorenja koje je Vučić izrekao članovima stranke na „proširenoj sednici otadžbinske uprave“ (ovde je namerno upotrebljen naziv stranačkog tela Srpske radikalne stranke, majke naprednjaka) u junu 2019. godine. Tada je Vučić, uživo, govorio o negativnim pojavama unutar stranke, zaumno opominjući pojedine lokalne i beogradske lidere.

Đuka je, kako sam navodi u kolumni, verovao da će posle toga da nastupi neka promena, ali od toga nije bilo ništa i on je rešio da javno istupi i kaže šta mu je na srcu. Ukratko: SNS je stranka novih tajkuna, mnogo se ljudi u ovih sedam godina obogatilo i to postaje nepodnošljivo za članove poput Đuke koji i dalje veruju u ideju. Ono što nam Đuka nikada nije rekao, ni „Na kafi kod Đuke“ ni u svojim kolumnama u tabloidu „Blic“, tiče se preciznijeg objašnjenja šta je to „ideologija SNS-a“ ili šta je to u šta su osnivači stranke verovali, a od čega su „mangupi u sopstvenim redovima“ odstupili.

ĐUKINI NEMIRI

Đukanović je proveo sate i dane u pokušaju da uradi dve stvari: na ličnom planu da se obrazuje i da dosegne neku akademsku titulu, a na polju javnog delovanja da se nemilosrdno i demagoški obračunava sa opozicijom i svima koje vlast tako doživljava.

Kada je reč o prvom naporu, da stekne neku realnu akademsku titulu, tu je imao neku vrstu pomoći partije jer je „preko reda“, a ne na osnovu proseka na osnovnim i magistarskim studijama, dobio mogućnost da postane doktorand na Pravnom fakultetu u Beogradu gde su mu valjda prihvaćeni tekstovi o kockarnicama i klađenju kao neka vrsta naučnih radova.

Opet, dok je na tome radio i obilazio svet kao član NATO parlamentarne skupštine (što je valjda pokušaj da se neprijatelj buši iznutra), koristio je svaku priliku da „ukaže“ na laž opozicije, na laž „elite“ i da proba da pomogne Vučićev projekat promene celokupne društvene paradigme u Srbiji gde je trebalo da se pokaže da je elitno samo ono za šta glasa mnogo ljudi.

Takođe, bio je toliko pošten da o svemu otvoreno razgovara i da učestvuje u malobrojnim TV duelima sa ljudima iz opozicije, kao i da nedavno oceni stanje u SNS-u kao stanje jednog čoveka koji je, na pitanje da li vidi ko bi mogao da nasledi Vučića na čelu stranke, rekao da je Vučić zapravo SNS, što je svakako najpoštenija izjava nekog člana te političke grupacije. Upravo u toj oceni kao da je ležao strah od političkog ponora koji se ukazao pred Đukanovićem, jer bez Vučićevog imena na listi SNS nema nikakve šanse, ne predstavlja ništa. Sa druge strane, upravo to mahanje Vučićevim imenom mnogima je donelo znatno uvećanje imovine.

Taj pogled na imovinu, saznanje da „drugovi i drugarice“ iz stranke, za razliku od njega koji živi u stanu svojih roditelja, imaju imanja, vile, hotele, automobile, privatne firme, kafane, restorane, salaše, vinograde, hladnjače, nove stanove i kuće u inostranstvu, bilo je nešto što je, čini se, nagnalo Đuku da istupi i poruči, e da bi svoju dušu valjda spasao i da bi kod sebe na lokalu, tamo gde živi, imao status normalnog i poštenog čoveka.

Kako naprednjaci 2012. godinu vide kao godinu svrgavanja nenarodnog režima, godinu revolucije, njemu nije drago kada vidi šta se sve dešava, a za šta često njega zovu novinari, kao čoveka koji ipak razgovara sa svima, da im objasni ponašanje partijskih drugova. Jer, naprednjaci su možda ukinuli politički život, ali još nisu ukinuli javnost i mnogo je primera i priča koje u poslednjih sedam godina govore o gomilanju basnoslovnog bogatstva ljudi iz stranke ili oko stranke, što je bilo upravo ono protiv čega su se naprednjaci „digli“.

Đukanović je na tanak način razobličio prirodu režima, čuvajući u srcu glavnu bol a to je nemogućnost da se „pozitivno reši problem Kosova“.

On je uvideo i, u granicama svojih mogućnosti, objasnio da je ovo što danas vidimo isto ono što su naprednjaci rekli narodu da će promeniti kada dođu na vlast, a ispalo je da su se samo inkasanti promenili, a da je sistem ostao neizmenjen i da je korupcija sada još očevidnija i dominantnija.

DOMETI OVOGA

Ako se ima u vidu da je Đuka ranije bio prepoznat kao glas Aleksandra Vučića u onim oblastima u kojima sam Vučić nije želeo da se javno izjasni, onda je i sve ovo, gore opisano, samo još jedna od predstava koja služi da bi se nekim ljudima iz stranke poslala poruka.

Ako je Đukanović istupio samostalno, ako je smogao toliko kuraži da kaže šta mu je na srcu, ako je njegov nastup u „Blicu“ bio odraz njegove misli i njegovog iskrenog razumevanja svega što se u Srbiji dešava, onda će to ostati potvrda da se i u najcrnje doba dešava da ljudi koji su u srcu nekog nakaradnog režima pobune i žele da istupe.

Vučić je u nekim ranijim prilikama znao da „brani Đuku“ onda kada bi se ovaj nalupetao, kao što je bio slučaj sa vređanjem Novaka Đokovića, jer je verovao da mu takvi stavovi idu na uštrb rejtinga. Sada izgleda da je ovo dobro za rejting i Vučića samog jer pokazuje da se on nije promenio, da on i dalje veruje u tekovine pobede iz 2012. i dalje, kao, veruje u priču o tome kako će promeniti Srbiju, a ne vlasnika kapitala u Srbiji.

Zato nema Vučićevog komentara i nema Đukine dalje eksplikacije.

Đukanović je dobio pet minuta slave, stav je zabeležen i idemo dalje. Za pravu promenu biće potrebno mnogo više od jedne kolumne. Biće potrebno da se neko tamo zaista pobuni, ali ne zato što su mu uskraćene privilegije ili novac, nego zato što veruje da je Srbija obmanuta.

Na taj trenutak ćemo još čekati.