Diplomatija i zidari

Ako se uzme kao tačna tvrdnja da veličina ambasade neke države odražava važnost koju zemlja domaćin za nju ima, onda je Srbija za Sjedinjene Američke Države veoma važna. Naime, nova ambasada SAD imaće više od 40.000 kvadratnih metara, a u njenih sedam zgrada radiće oko 400 ljudi. Detalje oko veličine i broja zaposlenih u novoj kineskoj ambasadi, koja se takođe gradi na Dedinju, nismo uspeli da saznamo jer Ambasada Kine ne radi zbog proslave kineske Nove godine. Ipak, na prvi pogled je očigledno da će i to biti grandiozan objekat, u skladu sa izjavama srpskih zvaničnika da Peking postaje četvrti stub spoljne politike Srbije, uz Brisel, Moskvu i Vašington. Cinici, inače, kažu da su izgradnje ove dve ambasade trenutno i najveći investicioni poduhvati u Beogradu.

NOVA AMBASADA: Radovi na izgradnji nove američke ambasade su simbolično počeli 10. februara, kada je ambasadorka Meri Vorlik, uz prisustvo gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, ministra životne sredine i prostornog planiranja Olivera Dulića, i mnogih drugih srpskih i američkih zvaničnika, zabola lopatu u zemlju na placu u Bulevaru kneza Aleksandra Karađorđevića.

Meri Vorlik je tom prilikom izjavila: „Danas pravimo zajednički prvi korak koji će ovo za sada prazno zemljište pretvoriti u najmoderniju i tehnološki najsavremenije opremljenu zgradu u regionu. Ova nova investicija biće od koristi gradu Beogradu, jer pre svega očekujemo da se više od 500 lokalnih radnika zaposli na gradilištu.“ Ona je dodala da će ova zgrada biti simbol privrženosti Amerike dugoročnom i živom partnerstvu između dve zemlje. Završetak gradnje očekuje se 2012, a navedeno je da će nova ambasada SAD, vredna 117 miliona dolara, biti građevina koja ispunjava najviše standarde zaštite životne sredine i štednje energije.

Zadovoljstvo zbog početka gradnje su izrazili i Oliver Dulić i Dragan Đilas. Dobre želje sigurno nisu na odmet, imajući u vidu sve ono što se oko američke ambasade dešavalo u prethodne dve decenije. Ambasada SAD je (uz Mekdonalds restorane) svuda u svetu meta demonstracija i napada onih koji se protive američkoj spoljnoj politici, a Srbija u tome nije bila izuzetak.

Mnogi bizarni detalji vezani su za lokaciju na kojoj se gradi nova ambasada. I da nema ničeg drugog, dovoljna bi bila činjenica da će nova američka ambasada nići na mestu nekadašnje zgrade komande gardijske brigade. Ta zgrada je srušena u vazdušnim udarima NATO-a 1999. godine, koje je predvodila Amerika. U traganju za lokacijom za novu zgradu ambasade posle 2000, Amerikancima je baš Maršalat zapao za oko. Prema navodima nekih medija, prva vlada posle 5. oktobra je Maršalat procenila na 28 miliona dolara, a američka strana je ponudila 15 miliona. Promenom vlasti 2003. ti pregovori su obustavljeni, ali se po ko zna koji put pokazalo da mali retko kada mogu dobro da prođu u cenkanju sa velikima. Ugovor o kupovini 4,2 hektara zemljišta na Topčideru za baš tih 15 miliona su 15. septembra 2006. zaključili tadašnji ambasador SAD u Srbiji Majkl Polt i tadašnji ministar za ekonomske odnose s inostranstvom Milan Parivodić.

STARA AMBASADA: I zgrada u Kneza Miloša, u kojoj se trenutno nalazi Ambasada SAD, imala je burnu istoriju. Pre Drugog svetskog rata bila je vlasništvo Đorđa Nenadovića, profesora Pravnog fakulteta, apelacionog sudije i gradonačelnika beogradske opštine. Pogođena je i teško oštećena tokom savezničkog bombardovanja Beograda 1944. godine, a posle rata je promenila vlasnike, kao i mnogi drugi objekti u vlasništvu „predratne buržoazije“. Mada je formalno-pravno prodata, naslednici Đorđa Nenadovića, od kojih je jedan i Milan St. Protić, bivši ambasador SRJ u Vašingtonu, i danas tvrde da je u pitanju bila otimačina. Zgrada je potom uknjižena kao opštenarodna imovina, a u martu 1950. je uknjižena kao vlasništvo vlade SAD. Kasnije je kompleks bio proširen zgradama u susednoj Sarajevskoj ulici, pa je zgrada američke vlade zauzela čitav blok između ulica Kneza Miloša, Vojvode Milenka i Sarajevske.

Verovatno je malo ko mogao tada da pretpostavi da burne godine za američku ambasadu u Beogradu tek slede. Tadašnji ambasador Voren Cimerman napustio je Beograd 1992, tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije, a osoblje Ambasade je znatno redukovano. Pred početak NATO bombardovanja, u martu 1999, Ambasada je potpuno napuštena. Od marta do juna 1999, dok je trajalo bombardovanje, Ambasada je demolirana gotovo svakodnevno. Simbolično je ponovo otvorena podizanjem američke zastave u novembru 2000, posle promene vlasti u Srbiji, ali je pravo useljenje usledilo tek nekoliko meseci kasnije, pošto je zgrada renovirana.

I u narednim godinama je Ambasada bila meta nezadovoljnih. Više puta su se ispred nje dešavale mirne demonstracije porodica kidnapovanih i nestalih Srba sa Kosova, a u noći 17. marta 2004, kada su izbile demonstracije zbog sukoba na Kosovu i paljenja pravoslavnih crkava, polomljeni su prozori i oštećena dva službena vozila. Ambasada je tada privremeno zatvorena.

Posle mitinga „Kosovo je Srbija“, koji je održan 21. februara 2008. ispred Narodne skupštine, više stotina demonstranata se, pošto su prethodno oštetili ambasade Turske, Belgije, BiH i Kanade, uputilo ka američkoj ambasadi. Skinuta je i zapaljena američka zastava i umesto nje okačena srpska, a zatim je zgrada zapaljena. Plamen je zahvatio prizemlje i prvi sprat, a kroz polomljene rešetke na prozoru je grupa demonstranata ušla u zgradu. U unutrašnjosti Ambasade se tada od dima ugušio demonstrant Zoran Vujović.

Američki zvaničnici su više puta istakli da preseljenje Ambasade iz Ulice kneza Miloša nema veze sa ranijim demonstracijama, već je razlog to što zgrada u ovoj ulici ne odgovara osnovnim standardima bezbednosti. Vlasti SAD počele su da pojačavaju zaštitu svojih diplomatskih misija još posle bombaških napada na američke ambasade u Keniji i Tanzaniji 1998. godine. Preseljavanje ambasada dalje od centara gradova intenzivirano je posle terorističkih napada na SAD 11. septembra 2001.

Osoblje ambasade će se verovatno osećati bezbednije van centra grada, ali sigurno je da će i onima koji žive u susedstvu laknuti kada se ona preseli. Kao i po drugim mestima u svetu, američka ambasada u Beogradu liči na tvrđavu. Ulica vojvode Milenka potpuno je zatvorena, a specijalne dozvole za prolaz automobilom imaju samo stanari susednih zgrada, koji pritom ipak moraju da prođu kontrolu; čuvari sa automatskim puškama stoje ispred zgrade, „specijalne žardinjere“ postavljene su prema kolovozu, blindirana stakla i rešetke su na svim prozorima. Uz sve to, komšije se žale da se i na njih, ni krive ni dužne, svaki put izlije bar deo besa demonstranata.

foto: m. milenković

ČETVRTI STUB: Za razliku od američke ambasade, nova ambasada Kine u Užičkoj 25 gradi se bez ikakve medijske pompe. Na gradilištu je i ovih dana, i pored proslave nove godine, mnogo kineskih radnika. Svuda se može videti građevinski materijal koji, po oznakama, verovatno potiče iz Kine. Na prvi pogled, deluje da kraj gradnje, bar što se tiče spoljašnjih radova, nije daleko.

Kineska ambasada u Beogradu imala je takođe burnu istoriju u poslednjih 11 godina, ali i za njenu sudbinu je bila odgovorna američka politika. Ambasada Kine u ulici Trešnjin cvet na Novom Beogradu je 7. maja 1999. godine pogođena sa tri NATO projektila. Tada su poginula trojica kineskih novinara, dok je vojni ataše ambasade zadobio teške povrede, kao i još dvadeset osoba.

Zvaničnici iz američke administracije, vojni i obaveštajni vrh, tvrdili su da je kineska ambasada bombardovana greškom umesto zgrade SDPR-a (Savezne direkcije za promet robe posebne namene). Bivši službenik CIA Vilijam Benet, koji je 2000. otpušten zbog „greške u određivanju mesta kineske ambasade u Beogradu“, ubijen je 22. marta 2009. u blizini svoje kuće u Virdžiniji. U napadu su njegovoj supruzi Sintiji nanete teške povrede, a istraga je tvrdila da ovaj napad nije povezan sa Benetovim ranijim poslovima.

Kongres SAD je 15. decembra 2000. godine odobrio Kini kompenzaciju od 28 miliona dolara na ime odštete za štetu pretrpljenu bombardovanjem Ambasade, a žrtvama i njihovim porodicama je isplaćeno 4,5 miliona dolara. Bombardovana zgrada kineske ambasade je još uvek napuštena i zarasla u korov. Po međudržavnom ugovoru potpisanom posle bombardovanja, Srbija ne može prodati objekat ni dati zemljište u zakup pre nego što se konsultuje sa Kinom.

Izgradnju nove američke ambasade prate, s jedne strane, priče o stvaranju „operativnog i špijunskog centra za Balkan“, a s druge, euforične izjave pojedinih srpskih zvaničnika. Kako stvari stoje, ni za paranoju ni za euforiju nema mnogo mesta. Teško da će se u novoj američkoj ambasadi raditi nešto što se u sadašnjoj ne radi i nije radilo, kako to biva u ambasadama velikih sila. Što se euforije tiče, nije lako razumeti reči ministra Dulića, koji kaže da će nova američka ambasada biti „ponos naše zemlje“. Još manje je shvatljiva Dulićeva izjava da je procedura za izdavanje građevinske dozvole za novu američku ambasadu trajala samo dva meseca, „što pokazuje da je tako nešto u Srbiji moguće kada je projekat dobar“. Bogatima i moćnima je uvek bilo lako da zidaju i dobijaju dozvole, i sa i bez „dobrog projekta“, a nama običnima se valja nadati da u budućnosti neće biti razloga ni za bombardovanje ni za paljenje bilo čijih ambasada po Beogradu.