Dinkićeva kontraofanziva

Kada je Mlađan Dinkić, lider Ujedinjenih regiona Srbije (URS), još pre nekoliko sedmica, u vreme kada su ovdašnji „službeni tabloidi“ najavili njegovo skoro hapšenje i raspisali se o navodnim aferama koje je ostavio iza sebe u protekloj deceniji gotovo kontinuiranog učešća u vlasti – izjavio da će napokon stati „u prve redove opozicije“, za trenutak nije baš bilo jasno ni kada će se to doista dogoditi, ni protiv koga će biti uspostavljena ta opoziciona aktivnost, ni na kojim „ideološkim“ osnovama, pa ni u čiju korist bi ona trebalo da radi. Posle 29. novembra, međutim, kada su se Dinkićevi veliki intervjui pojavili istovremeno u „Politici“, „Blicu“ i „Kuriru“, taj „opozicioni het-trik“ u jednom danu doživljen je u našoj javnosti ne samo kao njegova žestoka kontraofanziva protiv vladajuće koalicije i njene „istražne demokratije“ kojoj je doskora služio, nego i kao generalni start predizborne kampanje uoči nekih prevremenih parlamentarnih izbora.

Zapravo, kada se malo bolje proanaliziraju ti spomenuti intervjui, može se uočiti da su oni uglavnom „opozicioni“ protiv predsednika države Tomislava Nikolića i premijera Srbije Ivice Dačića, a nisu toliko „opozicioni“ protiv prvog potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, pa se može steći utisak da je Dinkić upravo od njega dobio mig, a bogme i združenu novinarsku pažnju naših vodećih dnevnika, da startuje sa opozicionim predizbornim radom i da izjavi da je „ova vlada gora od prethodne, Cvetkovićeve“.

KO JE GLAVNI OPOZICIONAR: U suštini, mada se sve to prikazuje drugačijim, tu moguće i nema konfuzije i selektivnosti – jer ppv Aleksandar Vučić, koga njegovi sledbenici doživljavaju kao trenutno najmoćnijeg čoveka u Srbiji, sve više svoju politiku vodi retorikom i stilom „glavnog opozicionara“, pa bi se u krajnjoj liniji moglo reći da Dinkić sada pokušava da se u Vučićevim „opozicionim redovima“ progura u prvi red. To što Vučić već nekoliko meseci okuplja oko sebe gotovo sve teoretske „opozicione lidere“ (hronološki, nekako su se uz njega već pribili – Pastor, Drašković, Čanak, Jovanović, a izgleda i Tadić) daje osnova da se zaključi da on doista i jeste „vođa srpske opozicije“, protiv, hijerarhijski i institucionalno gledano, vrhovnih poglavara današnje Srbije, predsednika Nikolića i premijera Dačića. Neki čak smatraju da su mu upravo samo oni na putu ka modernizaciji i reformisanju Srbije, zajedno sa uglavnom konzervativnom većinom u samoj njegovoj naprednjačkoj stranci, a naročito u programski odavno olupanim i dezorijentisanim socijalistima.

No, u celoj ovoj zapetljanciji, po kojoj ispada da Srbijom praktično vlada „gospodar opozicije“, a vlast mu ometaju predsednik države i premijer, veliko je pitanje da li će za Mlađana Dinkića ubuduće biti mesta „u prvim redovima“ i da li je on još od letošnje rekonstrukcije vlade, kada je otpušten sa funkcije ministra finansija i privrede, u izvesnoj zabludi oko Vučićeve uloge u njegovom smenjivanju i oko njegovog interesa da ga očuva na „rezervnoj klupi“, da bi ga u nekom neočekivanom slučaju aktivirao posle neke nove razdeobe moći nakon nekih još uvek neraspisanih prevremenih izbora. Ako je Dinkić procenio da mu je Vučić „jedina nada“, pa se pravi da ne vidi ono što je prilično vidljivo, da ga je upravo on izbacio iz Vlade – da bi sam preuzeo kontrolu nad finansijama Srbije – to verovatno ne vodi opstanku lidera URS-a, jer će se od prvog potpredsednika sigurno na prvom sledećem „stres testu“ u SNS-u, verovatno tražiti da ovog „nezvanog pomagača“ pusti niz vodu.

PREDSEDNIK I PREMIJER: Naime, braneći se od Dinkićeve optužbe u spomenuta „tri intervjua“ da je vršio nelegalan pritisak na sud da se letos overi prodaja Vršačkih vinograda kineskom investitoru, kabinet predsednika Nikolića indirektno je zamerio Vučiću što Dinkića „održava u životu“ tako što mu omogućava da „ima lagodnu poziciju da, bez odgovornosti, iz opozicije rukovodi poslovima i novcem države sa našim najznačajnijim inostranim partnerom“, te da bi Dinkić „umesto toga, trebalo da bude predmet istrage da bi se videlo da li smo u pravu kada smo ga decenijama optuživali za unižavanje svega čega se dotakao“. Ova poruka Vučiću poentira se ocenom da „nažalost, sada imamo paradoksalnu situaciju da Dinkić rukovodi najznačajnijim državnim investicijama i istovremeno za sopstvenu korupciju optužuje predsednika republike“.

Ova reakcija Nikolića, dakako, odiše žestinom, jer ga je Dinkić u spomenutoj kontraofanzivi „prozvao“ i po imovinskoj osnovi, to jest kao nekadašnjeg opozicionara koji je na volšeban način kupio petosoban stan u njegovom komšiluku, nešto veći i od njegovog sopstvenog (!?). Pri tome je pozvao istražne organe da paralelno ispitaju i njegovu, i Nikolićevu i Dačićevu imovinu. Za Dačića, koji mu je stalno glavna kritička meta, čak je rekao da bi se „građani zaprepastili kad bi saznali koliko je bogat“. Dačić je, prvo, dosta kontrolisano na to odgovorio da nije on tražio istragu nad Dinkićem, nego da su to tražile Evropska unija i Savet za borbu protiv korupcije, a sam postupak je pokrenuo Vučićev Biro za koordinaciju obaveštajnih i policijskih službi (ispostaviće se da je reč o famozne 24 privatizacije). No, kako je to uobičajeno kod Dačića, glavnu optužbu je dodao „kao uzgred“ – da se istražuje i Dinkićeva uloga u „reprivatizaciji“ Mobtela.

Povodom Dačićevih odgovora na Dinkićeve „prozivke“ valja, prvo, primetiti stalnu dozu opreznosti, iz čega bi se moglo zaključiti da on pretpostavlja da Dinkić nije „ispalio“ svu municiju u gore spomenute „tri prve salve“, pa, možda, znajući šta bi ovaj još mogao znati i imati protiv njega, pokušava međusobno prepucavanje da zadrži na koliko-toliko „kurtoaznom nivou“ (prema standardima srpske politike).

Uzgred budi rečeno, svako ko se malo bolje seća afere Mobtel, kada je Bogoljubu Kariću, pre deset godina, uz tajnovito posredništvo austrijskog mešetara Šlafa, oduzet mobilni „zlatni rudnik“ i prodat Norvežanima za milijardu i po evra, u čemu je Dinkić pokazao zavidnu čvrstinu i veštinu, može pretpostaviti da u tom slučaju istraga ne može naći famozne „kiparske Miloševićeve pare“ koje je jedan hrvatski novinar nedavno procenio u rasponu „od jedne do jedanaest milijardi dolara“ (nazdravlje) i povezao ih sa spomenutom operacijom kao nekakvim „pranjem kiparskih para“ (što samo znači da na kursevima koje je on pohađao nije dobro objašnjena tehnika takve operacije). Taj hrvatski novinar je u Beogradu, ipak, za to svoje „otkriće“ dobio veliki publicitet, a ovde je stigao u „pogodnom trenutku“, to jest „kao naručen“.

I DRUGE TRANSAKCIJE: Dinkića verovatno ne brine ni afera Nacionalne štedionice, kako sam naglašava, u kojoj je država Srbija debelo zaradili na preprodaji ove banke Grcima, ali su zaradili i Lazarević i Hamović, što sigurno muči današnje istražitelje ove transakcije. Ti istražitelji su u protekloj deceniji nepobitno utvrdili da ta štedionica nije plaćala kiriju ugašenom Zavodu za obračun i plaćanja, čije su filijale u to vreme zvrjale prazne.

Postoji teorija da je Dinkića, ipak, nešto sada „poplašilo“, kako se navodno izrazio Dačić, ali čini se da premijer nije mislio na to da i Ahila može poplašiti to što ga malo-malo zovu u policiju, istražuju katastarsku imovinu njegovog oca i preko tiražnih novina prete mu apsom svaki drugi-treći dan. Ova nedorečena Dačićeva pretnja zgodno se naslonila na teoriju da će Dinkiću ipak nešto krupno koruptivno pronaći u novoj seriji Insajdera na TV B-92 (krenula je 2. decembra), koja je ovog puta posvećena RTB Boru i zanimljivoj priči, u Dinkićevoj „ministarskoj režiji“, kako je državna investicija u novu topionicu i fabriku sumporne kiseline (pokrenuta 2009. godine) narasla sa 100 na 300 miliona evra (a koliko će na kraju koštati, ne zna se). Čak ima i onih koji smatraju da je Dinkićev propagandi blic krig „tri intervjua“, za nekadašnji Dan republike, upravo i motivisan idejom da se predupredi projekat njegove difamacije putem ovog poznatog televizijskog dokumentarnog serijala.

Ako se, napokon, u spomenutim Dinkićevim „kontraofanzivnim“ intervjuima pokuša naći neki doista ozbiljan ideološki ili programski sukob unutar dojučerašnje vladajuće koalicije – takav pokušaj bi zbiljski bio iluzoran i ostao bi bez jasnog rezultata (pa se otuda ova afera i mora obrađivati alatima „dvorske analitike“). Istina, neki koncepcijski sukob mišljenja oko „ekonomske filozofije“ koju danas treba primenjivati u Srbiji, mogao bi se konstruisati na činjenici da je Dinkić postao gotovo opsesivni kritičar novog ministra privrede Saše Radulovića, koji izgleda ima nameru da razjuri Dinkićeva preostala uporišta u vlasti i izvuče državu iz gazdovanja privredom i državnim investicijama (što, čini se, ni ovoga puta neće proći).

Dinkić je, čak, koristeći paraobaveštajne i parapolicijske metode (kakvi se, inače, stalno koriste i prema njemu lično, zbog čega s razlogom protestuje) istražio Radulovićevu profesionalnu karijeru stečajnog upravnika i njegovo lično imovno stanje (navodno je zaradio čak 200.000 evra), a u jednom od tri intervjua (onom u „Kuriru“) pri tome je, kao nekakav veteran teorije zavere, ustvrdio da „Radulović radi u korist Dačića, a protiv interesa vlade i države, a na Vučićevu štetu“ te da je „najveći dobitak Dačićeve rekonstrukcije Radulović“ koji je navodno „izazvao gomilu štrajkova po Srbiji, ne ide Dačić da ih gasi, već Vučić, a Dačić se verovatno negde u uglu smejulji i gleda kako se ostvaruje deo njegovog plana“. To je, eto, ilustracija nivoa i stila produženog sukoba u vladajućoj koaliciji, u kome je Mlađan Dinkić, pred konačnu međusobnu bitku tri musketara za potpunu vlast, prvi izveo bučnu artiljerijsku pripremu.