Vlada je dosad na pritiske reagovala dosta protivrečno, pretežno mlako i defanzivno, što će joj sigurno doneti mnogo novih problema
Protekle sedmice bauk inflacije ponovo se pojavio nad Srbijom, nakon što je Narodna banka Srbije objavila da su cene na malo od početka godine povećane za 6,7 odsto, a cela ekonomska politika za 2004. godinu bazirana je na proceni inflacione stope od 8,5 odsto.
Pošto se ovogodišnji prosečan mesečni tempo porasta cena od oko 0,93 odsto popeo u julu na 1,5 odsto, sa tendencijom daljeg rasta, guverner Radovan Jelašić zazvonio je na uzbunu, a Monetarni odbor NBS-a doneo je odluku (28. jul) da se od 11. avgusta poveća stopa obavezne rezerve poslovnih banaka sa 18 na 21 odsto, što će imobilisati oko pet milijardi dinara. Ova teška mera ima za cilj da zaustavi pojačanu tražnju za devizama, to jest bekstvo dinara u evro, jer je nacionalna valuta počela svakodnevno da „proklizava“, pošto državne devizne rezerve (od 3,6 milijardi dolara u bruto iznosu) stagniraju još od početka godine, a budžetski deficit Srbije je do polugođa narastao do 17,2 milijarde dinara (iako se Ministarstvo finansija na domaćem finansijskom tržištu već zadužila za tri milijarde dinara) – što upućuje na zaključak da će taj deficit do kraja godine Vlada teško obuzdati i zadržati u okviru od oko 30 milijardi dinara – što rezolutno „preporučuje“ MMF.
Zapravo, MMF, Svetska banka, domaći interesni lobiji i antihaška opozicija, svako iz svog razloga i sa različitim ciljevima, već su reagovali na pokušaj Vlade Srbije da, kao „vlada po narodnoj volji“, povede „ofanzivnu politiku“ izlaska iz recesije, novog zapošljavanja i „pravednije privatizacije“. Združeno dejstvo stranih pritisaka i „domaće salate“, u kojoj glavnu ulogu ima atmosfera „permanentnih izbora“, potpuno je preokrenulo stvari – pa je Vlada sada umesto u ofanzivi, saterena u defanzivu, a ceh nestabilnosti sabrao se u (ne)očekivano visoku inflacionu stopu.
Prvi je, zapravo, reagovao MMF. U polugodišnjem izveštaju Fonda (od 14. jula), Vlada Srbije je nedvosmisleno upozorena da bez smanjivanja budžetskih subvencija i broja zaposlenih u javnom sektoru, pri datom, nedovoljno brzom tempu privrednog rasta, do kraja godine neće biti moguće održati obećanu fiskalnu ravnotežu, uz 30 milijardi dinara budžetskog deficita. Ovom izveštaju MMF-a, u kome se još, između ostalog, preporučuje ubrzanje privatizacije i smanjivanje udela deficita platnog bilansa u BDP, sekundirala je Svetska banka sa gotovo identičnim zahtevima (o čemu su čitaoci iscrpno obaveštenu u prošlom broju „Vremena“).
Niko, naravno, nema nijedan javni dokaz da je „izostanak očekivane spoljne podrške budžetskim rashodima“ (kako se to pažljivo formuliše u vladinim oficijelnim saopštenjima) zasad direktno povezan sa zahtevima Haškog tribunala i beskonačnim manevrima vladajuće političke superstrukture u Srbiji radi odlaganja isporuke ovom sudu onih koji su tamo osumnjičeni za ratne zločine – ali se, uz nešto rizika, može reći da je eskalacija inflacije delimično i „pokazna vežba“ Srbiji – šta bi mogla da očekuje ukoliko se zanese iluzijom da se više nego ranije može osloniti na „sopstvene snage“ i da jednom agresivnijom nacionalnom politikom razvoja može raskinuti „lance i katance“ koje joj navodno nameću svetske ekonomske institucije, to jest, „ekonomski deo Vlade Srbije“ navodno blizak tim institucijama.
Istina, ministar finansija Mlađan Dinkić, koji se proletos junačio da će povećanim budžetskim prihodima (već su navodno narasli za 20 odsto) održati deficit na zahtevanom nivou, te tako izbeći indirektni zahtev MMF-a za rebalansom državnog budžeta naniže, počeo je da istupa realističnije, pa je izašao sa tezom da se restrikcije potrošnje moraju izvršiti ne zbog stranog diktata, već pre svega zbog same nasušne potrebe srpske ekonomije da se rastereti fiskalnog tereta koji uvećava opšta neefikasnost infrastrukturnih sistema (čija se restrukturacija, navodno „u nacionalnom interesu“ – stalno odlaže).
Baš u takvoj situaciji, kada javnu potrošnju (plate u državnom sektoru) i državne dotacije privredi (plate u bankrotiranim firmama) treba zaustavljati, kako bi se ukočila inflaciona očekivanja, na Vladu Srbije se sručio pritisak štrajkova koji ekspresno eskaliraju u ulične proteste i blokade autoputeva. Vlada je dosad na pritiske naftnih pumpadžija, rudara, ratara (pšenica), elektrodistributera, malinara – koji svi zajedno traže i više profita, i više nacionalnog socijalizma – reagovala dosta protivrečno, pretežno mlako i defanzivno, što će joj sigurno doneti mnogo novih problema u danima koji dolaze, kada će se morati zavoditi nove restrikcije potrošnje – da bi se sprečila inflaciona katastrofa.
Mada je rano za paniku, opasnost od inflacije očigledno se mora shvatiti krajnje ozbiljno – a bolne restrikcije mogle bi se ublažiti sa nekoliko hitnih „krupnih poteza“, pre svega na planu privatizacije. No, tu je Koštuničin kabinet najkonfuzniji i čini se blokiran „iznutra“. Na primer, gotovo neverovatno je zazvučalo protestno saopštenje SPO-a (Fonet, 27. jul) da „Dinkić hoće da proda trenutno najveću srpsku banku“ (Karićev TV BK je objasnio da je to Komercijalna banka), „u službi ličnog interesa, a ne u interesu države i građana“, te da to, valjda, treba sprečiti (kao u Sloveniji), jer, navodno, „inostrane banke… drže u našoj zemlji zelenaške kamate na kredite“, itd. Posle je neko to naširoko morao da demantuje.
Ipak, ovaj biser bajatih ekonomskih shvatanja, koji je proizveo neko iz SPO-a, zaslužuje podsećanje na slučaj susedne Hrvatske, gde, takođe, mnoge nacionalno osvešćene snage kukaju zbog činjenice da je 92 odsto bankarskog sektora u stranim rukama. Naime, dok je mesečna kamata na finansijske kredite u Srbiji kod „domaćih banaka“ veća od jedan odsto mesečno (i veća je od one koje uzimaju domaće banke sa stranom firmom), što jednostavno znači da su kamate na godišnjem nivou oko 15 odsto – u susednoj Hrvatskoj, gde caruju „strani zelenaši“, te kamate se kreću između pet i osam odsto na godišnjem nivou. SPO, istina, ne spominje Hrvatsku, nego Sloveniju, koja zasad nije prodala svoju najveću banku – zaboravljajući pri tom da ova država, šest puta manja od Srbije, ima od nje osam puta veće rezerve – a šest puta osam, po aritmetici, iznosi četrdesetosam, itd.
Inflaciju u Srbiji, naravno, uozbiljuje i vreme rekordno visokih cena nafte, kao i jačanje dolara, te porast cena svih sirovina čije cene su u dolarima, kao i niz drugih svetskih trendova – ali akutna srpska inflacija je ipak sačinjena od domaćeg blata i ona se ne može zaustavljati „domaćom salatom“ protekcionizma, „nacionalne svojine“, „dogovorne (menadžerske) ekonomije“ i podilaženja „narodnoj volji“ koju formira televizijski sistem duboko zadojen starim egalitarizmom (dok su malinari miljenici TV BK, kostolački rudari su miljenici TV B92).
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
