Dijalog utroje

Ugledni „Fajnenšel tajms“ izgleda da je dobro savladao lekciju o balkanskim (ne)prilikama: dan uoči početka skupa najavljenog kao direktni dijalog Beograda i Prištine u Beču, britanski dnevnik ocenio je da će, ukoliko se svi najavljeni učesnici pojave u glavnom gradu Austrije i ostanu za istim stolom do kraja dana, civilni administrator Kosova Hari Holkeri samu tu činjenicu verovatno će smatrati velikim uspehom.

Iznenadnom odlukom organizatora da se radni deo skupa u utorak pre podne održi iza zatvorenih vrata, svi detalji zbivanja u sali elegantnog bečkog dvorca Hofburg ostali su nepoznati za javnost, ali se ipak pokazalo da je deo kriterijuma „Fajnenšel tajmsa“ ispunjen, tako da se o nekakvoj uspešnosti dugo planiranog poduhvata, uprkos svim pratećim zbivanjima, može govoriti. Jer, iako u Beč nisu stigli svi pozvani predstavnici Beograda i Prištine, nije bilo spektakularnog ustajanja od ovalnog stola i dramatičnog prekida jedva početih razgovora (iako taj termin nije baš najsrećniji, jer su predstavnici Beograda i Prištine, zapravo, samo pročitali unapred spremljene i potpuno kontradiktorne govore, pri čemu se nisu čak ni gledali u oči, jer su – sa Holkerijem u sredini – sedeli sa iste strane stola). A čak će se, kako izgleda, rad na rešavanju životnih problema stanovnika Kosova nastaviti: prema Holkerijevim rečima, u utorak je dogovoreno da se u novembru formiraju radne grupe, koje će tražiti rešenja za četiri oblasti: saobraćaj, energetiku, povratak izbeglica i sudbinu nestalih lica. Šef UNMIK-a je objasnio da je dogovoren mehanizam rada radnih grupa koje bi trebalo njemu lično da podnesu izveštaj o obavljenom poslu. Valjda poučen iskustvom, upozorio je i da će brzina rešavanja svih tih problema zavisiti od učesnika u radnim grupama, izrazivši nadu da će učesnici sastanka aktivno raditi i po radnim grupama.

TIMOVI I TELEFONI: Sve ostalo što se dešavalo na i u vezi sa skupom do koga je i došlo zahvaljujući velikim stranim pritiscima na Beograd, a naročito na Prištinu, međutim, nije delovalo previše ohrabrujuće. Najočigledniji problem predstavljao je spisak učesnika, koji je na kraju sveden na dvočlanu (ali bar višestranačku) beogradsku ekipu, koju su činili premijer Zoran Živković i potpredsednik Vlade i šef Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Nebojša Čović, i takođe dvočlanu prištinsku ekipu, uz predsednika Kosova i lidera Demokratskog saveza Kosova (DSK), u Hofburgu je bio još samo predsednik Skupštine Kosova i član iste stranke Nedžat Daci (koji je samo nekoliko dana svoje učešće u razgovorima uslovljavao učešćem predsednice Skupštine Srbije).

Tokom vikenda uoči bečkog skupa očekivalo se da će u prištinskoj delegaciji biti i koministar za povratak Milorad Todorović (srpske nacionalnosti) i ministarka zdravstva Resmije Mumdžiju (turske nacionalnosti). U nedelju kasno uveče, međutim, Holkeri je saopštio da Todorović i Mumdžiju neće putovati u Austriju, s obrazloženjem da je prisustvo ministara nelogično ako je poziv na razgovore već odbio njihov šef, premijer Kosova Bajram Redžepi, iz druge po veličini kosovske stranke – Demokratske partije Kosova (DPK).

Svođenje prištinske delegacije na jednonacionalni sastav umalo da izazove odustajanje beogradske delegacije i celu priču vrati na početak. Ipak, višečasovne konsultacije u Vladi Srbije i telefonski razgovori Beograda s Holkerijem, koji je već bio stigao u Beč, i s visokim predstavnikom EU-a za spoljnu politiku i bezbednost Havijerom Solanom, koji se nalazio u Luksemburgu, ali i nabijanje telefonskih računa na relaciji Beč–Priština i Luksemburg–Priština, u ponedeljak uveče doveli su „samo“ do promene sastava beogradske ekipe. U njoj je, prema ranijim najavama, trebalo da budu i predsednik Srbije i Crne Gore Svetozar Marović i ministar za ljudska i manjinska prava Rasim Ljajić.

Iako redukovana, a verovatno i nervozna, zbog događaja vezanih za bečke razgovore, a još više zbog preganjanja vezanog za opstanak Vlade koje je u vreme sastanka u Hofburgu upravo bilo na vrhuncu, članovi beogradske delegacije bar su nastupili sa zajedničkom platformom, koju je prethodno jednoglasno usvojila Skupština Srbije (Rezolucija o Kosovu). Govori Živkovića i Čovića, puni optužbi na račun međunarodne zajednice koja bi trebalo da garantuje poštovanje ljudskih prava na Kosovu, prisutnim međunarodnim predstavnicima iako neprijatni, makar su bili razumljiviji od nekadašnjih priča o svetoj srpskoj zemlji i istorijskom pravu (pored Solane, Holkerija i predstavnika zemlje domaćina, tu su bili i generalni sekretar NATO-a Džordž Robertson, predsedavajući OEBS-a Jap de Hof Šafer, evropski komesar za spoljnu politiku Kris Paten i predstavnici zemalja članica Kontakt grupe i SAD).

FORMULA: Čoviću je na neki način dobrodošla činjenica da prištinske vlasti nisu uspele da formiraju multietničku delegaciju, jer je to upravo argument za ocenu o, blago rečeno, diskutabilnosti tvrdnji prištinskih zvaničnika o multietničkom i demokratskom Kosovu. On se usprotivio „vekovima zastupanoj ideji destruktivnog nacionalizma i tvrdnji da je kosovsko-metohijsko pitanje“ zapravo teritorijalno, ističući da je reč o demokratskom, odnosno pitanju ljudskih prava: „I povratak, i bezbednost, i sloboda kretanja, sigurnost imovine mogu se podvesti pod zaštitu ljudskih prava“, rekao je Čović, podsećajući na različite aspekte teške bezbednosne situacije u kojoj se nalaze kosovski Srbi „koja ne uliva nadu da se promena, u koju inače verujemo i koju očekujemo na Kosovu, može preko noći ostvariti“. Premijer Živković izrazio je „razočaranje međunarodnom zajednicom zbog malog broja srpskih povratnika na Kosovo tokom poslednje četiri godine“ i podsetio na višestruko pominjanje povratka raseljenih lica u ključnom dokumentu vezanom za Kosovo – rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN-a. I Živković i Čović su, bar prema izveštajima beogradskih medija, uspeli da se uglavnom drže formule „standardi pre statusa“ na kojoj bi u Beču započeti razgovori trebalo da se baziraju.

Sasvim suprotno, predsednik Kosova Ibrahim Rugova odmah je izneo maksimalistički cilj vezan za status pokrajine pod protektoratom međunarodne zajednice. Rugova je, naime, istakao da Priština sledi svoj cilj – „demokratsko, mirno i nezavisno Kosovo integrisano u Evropsku uniju i NATO, kao i trajno prijateljstvo sa SAD“. Predsednik Kosova je izrazio i nadu da će se Srbija izviniti za „masakre počinjene tokom rata na Kosovu“ i ustvrdio da je na Kosovu tokom poslednje četiri godine postignut napredak na svim poljima pa, između ostalog, i u oblasti bezbednosti, integracije etničkih grupa i manjina i povratka izbeglica. Prema njegovim podacima, više od sedam hiljada pripadnika manjina, među kojima najviše Srba, do sada se vratilo na Kosovo, dok su, s druge strane, stotine hiljada Albanaca i dalje po Evropi i SAD „i ostaće tamo sve dok socijalno-ekonomska situacija na Kosovu ne omogući njihov povratak“.

I dok je Rugova objašnjavao kako je u Beč došao da započne proces „pozitivnih susedskih odnosa sa Srbijom u nekoliko praktičnih oblasti od zajedničkog interesa za obe zemlje i region u celini“, oko hiljadu Albanaca je, u organizaciji Narodne partije Kosova i udruženja bivših pripadnika OVK, protestovalo u centru Prištine, uzvikujući parole „dole Rugova“, „UNMIK i KFOR napolje“, „živelo OVK“ i zahtevajući da Skupština Kosova proglasi nezavisnost. Iako je protestu zbog početka dijaloga sa Beogradom prisustvovalo znatno manje ljudi nego što su organizatori najavljivali, ceo skup samo je dodatno pojačao utisak o kompletnoj raštimovanosti prištinskog političkog orkestra i nespremnosti za ulazak u ozbiljan dijalog na kome međunarodna zajednica toliko insistira.

PLUS I MINUSI: Jer, dve od tri najveće partije kosovskih Albanaca, Rugovin DSK i Demokratska partija Kosova Hašima Tačija, makar načelno su podržali početak dijaloga, a samo je najmanja od njih, Alijansa za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja, kategorički protiv dijaloga „zato što je on improvizovan“. Ipak, i pored podrške DPK-a dijalogu, njen član, kosovski premijer Bajram Redžepi, odbio je pozivnicu za Beč, a napori Holkerija da na put privoli lidera te stranke Hašima Tačija ostali su, možda i zbog izbora koji će se na Kosovu održati sledeće godine, uzaludni. A prištinski dnevnik „Kosova sot“ ocenio je da je Rugova „prihvatio predlog Amerikanaca i Evropljana da sedne za isti ovalni sto sa Srbima“ ignorišući zahteve dvojice drugih partijskih lidera. List ocenjuje da je Rugova napravio „hrabar institucionalni i politički korak“ i u Beč otputovao „u suštini kao predsednik DSK-a, a ne kao predsednik koji treba da manifestuje jedinstvo naroda“ i prognozira da bi nakon tog „plusa kod međunarodnih zvaničnika“ mogli uslediti „mnogi minusi na narednim nacionalnim izborima“.

Uprkos svemu tome, makar samo da bi sačuvali dostojanstvo organizatora, predstavnici međunarodne zajednice ocenili su kao pozitivna prepodnevna zbivanja u utorak u Hofburgu. Tako je, recimo, Solana ocenio da je učinjen „važan napredak na putu ka većoj stabilnosti na Balkanu“ i da je za međunarodnu zajednicu od izuzetnog značaja da se razgovori dveju strana odvijaju „na istoj talasnoj dužini“. Solana nije precizirao gde je tačno otkrio tu dimenziju, ali je rekao da bi voleo da se i Beograd i Priština izvine jedni drugima za sve što se dešavalo na Kosovu, kao što su to nedavno učinili predsednici Hrvatske i SCG, Stjepan Mesić i Svetozar Marović. Holkeri je bio malo umereniji, tvrdeći, tačno prema prognozama, da nije ni očekivao spektakularne rezultate i da je najvažniji postignuti rezultat činjenica da je do okupljanja došlo. Za razliku od njega, srpski premijer se, ne obazirući se na opasnu poledicu na kojoj je u tom trenutku stajao, upustio i u detalje: složivši se sa Holkerijevom ocenom da okupljanje za istim stolom predstavlja kvalitet, Zoran Živković je precizirao da u Beču, ipak, nikakvog dijaloga, a posebno direktnog između Srba i Albanaca – nije ni bilo.