Dijagnoza Vučićeve Srbije

Kada je onomad u naš jezik gromovito i zauvek uletela reč “ćaci” – bezmalo nikome nisu bili potrebni leksikolozi i analitičari da pojasne šta ona zapravo znači, iako to značenje nije jednostavno. Autor blentavog grafita, ispisanog 22. januara na ogradi novosadske Zmaj Jovine gimnazije (“Ћаци у школу!”), zadužio je ne samo ovdašnje jezičare nego i sociologe, politikologe, antropologe, etnologe i psihologe. Fenomen je dugo postojao, svi su se sa njim susretali u realnom životu, samo se za njega tražilo ime.

Pojam uveliko prevazilazi političko-stranačke okvire i nikako nije puki sinonim za ljude koji podržavaju SNS i vezane partije i organizacije. Ona je više od toga: definiše “neočekivanog čoveka” (termin novosadskog pesnika Vojislava Despotova) kojeg je proizvelo doba raščovečenja, moralnog relativizma, raspamećujuće, totalne propagande i vladavine autoritarnih i neukih kleptokrata-šalabajzera. Reč je prešla granice Srbije – eno vidimo da se sada i u Hrvatskoj koristi kako bi se definisali ustašoidi koji divljaju po gradskim ulicama u potrazi za neprijateljima, a koji i izgledom i svetonazorima u dobroj meri podsećaju na ovdašnje branitelje tragikomičnog Vučićevog režima, u odnosu na koji i nuklearni otpad deluje kao vitamin C.

OTKLONJENE SVE DILEME

foto: marija janković

Ako su prvih meseci pregnuća nove kovanice nekome ipak bili nejasni svi nivoi njenog značenja, vremenom su otklonjene sve dileme. Za to se pobrinuo sam režim – formiranjem nehigijenskog šatorskog naselja ispred Skupštine Srbije, koje je promptno i logično dobilo naziv Ćacilend. Vučićeva vlast je organizovanim dovođenjem raznoraznog probranog ljudstva u tu neobičnu naseobinu uradila impozantan kasting za ulogu ćacija u savremenom društvu. Kako je režim (samo)definisao termin, u kojim slučajevima se on može upotrebiti?

Pre svih, u pitanju su oni koji predstavljaju ključnu piramidu moći režima, oni sa debelim kriminalnim dosijeima. Da su ti ključne “šatordžije” – već je dobrano dokazano i dokumentovano. Režim zapravo više i ne krije da u njih ima najviše poverenja. Nemamo vremena da se bavimo detaljima odnosa vladajuće klase koju simbolizuju braća Vučić i kriminalnih grupacija koji šalju svoje izaslanike u Ćacilend, ali je jasno da je u pitanju bar delom kompleksna priča.

foto: marko dragoslavić / fonet

U svakom slučaju, ova vrsta ćacija predstavlja simbol pervertirane stvarnosti: oni koji bi trebalo da nose bukagije predstavljaju se kao branioci ustavnog poretka, a oni koji se zalažu za poštovanje ustava i zakona – bivaju teroristi. Sada je to i potpuno institucionalizovano: na najosetljivije funkcije u bezbednosnom sistemu postavljaju se oni kojima je mesto u ustanovama zatvorenog tipa, a smenjuju se oni koji bar donekle drže do zakona i dobrog ukusa.

foto: marija janković

Rekli smo da režim ne krije da u kriminalce ima najviše poverenja. Što se tiče Ćacilenda, njemu na neki način i odgovara da se javnosti prezentuje ko su njegovi najvažniji stanovnici. Osnovna funkcija Ćacilenda i jeste zastrašivanje: uz nas su ljudi koji bi streljali i vlastitu porodicu ako im se dobro plati, pa vi vidite s kim imate posla! Setimo se da su 15. marta ujutro, na dan velikog antirežimskog mitinga u Beogradu, kriminalci ka Ćacilendu hodali beogradskim ulicama iz više pravaca, javno demonstrirajući silu i odlučnost. Obučeni u crno, kao fašističke horde. Jasno je i to da su za svoje bivstovanje u Ćacilendu dobro plaćeni, bilo kroz kvalitetne dnevnice, bilo kroz unosne poslove koje firme njihovih gazda dobijaju od države.

Viđali smo u Ćacilendu i šefove kriminalnih grupa koji su u Srbiji danas “ugledni investitori”, valjda su dolazili da obiđu pastvu.

foto: marija janković

OSTALI SU MANJE BITNI

Ostali česti ili povremeni žitelji šator-sitija manje su bitni i služe kao propagandni dekor. Tu su ti – teško je pronaći korektan pridev – jadni, socijalno ugroženi ljudi. Zloupotreba tih ljudi govori o neljudskosti Vučićevog režima, ali ih je ipak teško žaliti. Dobijaju dnevnice, hranu, srčano brane režim koji im je oduzeo dostojanstvno i doveo ih iza ivice egzistencije. Da ne govorimo o tome kako su se neki od njih iživljavali nad Dijanom Hrkom – dok je, da naglasimo, štrajkovala glađu zbog toga što niko nije odgovarao za smrt njenog sina – sladostrasno pevajući “čuvenu” “ariju” sa stihom “pošla majka da potraži sina!”

U Ćacilend dolaze i druge osobenosti koje su takođe plaćeno-transportni obožavatelji Srbije i Vučićevog režima. Sa raznih strana, iz javnih preduzeća i institucija, pa i privatnih firmi uvezanih sa vlašću, godinama stižu iste informacije, samo se vremenom usijavaju. Ako želite da dobijete i sačuvate zaposlenje ili pak da napredujete, morate malo da putujete, pa i da provedete koji dan u Ćacilendu kada to bude potrebno. Postoji bar jedna osoba koja u preduzećima i ustanovama vodi precizne eksel-tabele (ničim se drugim i ne bavi): ko je gde išao da podrži vladara, da li je bežao sa časa, da li je zanovetao ili je pak od sreće pocupkivao kada se “svevideći” pojavio na bini.

Posebno su transportno aktivni oni koji su posao dobili zahvaljujući stranci i lojalnosti, nikako kompetenciji. Ali sve je to već opšte mesto. Dakle, možete biti ćaci i ako vam je jasno da će Vučić vašoj deci ostaviti sprženu zemlju, čak i ako na izborima zaokružite neku drugu cifru osim jedinice, ali jebiga – kao zbog dece – “morate” da učestvujete u maskaradi. Sve su ovo odavno opšta mesta.

foto: marko dragoslavić / fonet

I kriminalci i potonji ne brane Vučića nego sebe, pre svega. Neće im biti više ovako dobro ako on zglajzne. Možda će se, ne daj bože, neko pozabaviti i poreklom njihove imovine ili će izgubiti radno mesto koje ama baš ničim nisu zaslužili. No, nisu oni najgori stanovnici/posetioci Ćacilenda. Najgori su oni koji dolaze da ih podrže: bivši i sadašnji funkcioneri, razne javne ličnosti, ocvali pevači, glumci, umetnici, nekakvi bivši sportisti, bezbednjaci, etnički radnici i ko sve ne. Neki ucenjeni, neki plaćeni, najčešće i jedno i drugo. Oni koji sa razvalina jedne države i društva kupe kajmak.

E da, tu su i “studenti koji žele da uče”, a koji su kao prvobitno osnovali kamp. Oni više nikome nisu bitni. Režim se, setimo se, trudio da prikupi neke studente koji bi predstavljali kontratežu studentskom pokretu, pa je pronašao tek nekoliko frikova. Među svojom klijentelom nije uspeo da pronađe one koji bi bar podsećali na studente. Sve je bilo komično koliko i sam glavni junak, nekada “kralj Ćacilenda” Miloš Pavlović. I režim je shvatio da je on propagandni promašaj, pa ga je sklonio sa pozornice. Čak i najpredaniji ćaciji morali su iz pete da izvuku nešto što bi se pretvorilo u simpatiju prema ovom mladom gospodinu.

foto: vladimir šporčić / tanjug

VIŠESTRUKA SVRHA

Sagovornici “Vremena” kažu da je u trenutku osnivanja, desetak dana pre velikog petnaestomartovskog građanskog i studentskog protesta, Ćacilend imao višestruku svrhu, što je vremenom postalo savršeno jasno. Prva je da se zauzme područje između zgrada parlamenta i predsedništva, kako bi se građani onemogućili da tu protestuju. Druga je da bude neka vrsta odbrambenog garnizona, jer postoji mogućnost da se režim zaista uplašio da bi demonstranti mogli da zauzmu ove dve zgrade, kako kaže Predrag Petrović iz Beogradskog centra za bezbednosne politike. Vučić verovatno nikada nije preboleo petooktobarske traume.

Treća je da bude mesto iz kojeg će se građanima odašiljati kontinuirane provokacije, u nadi da će se izazvati reakcija. Ovo je propagandni zahtev, jer je bilo i ostalo potrebno da se mirni studenti i građani prikažu kao nasilnici i teroristi, ne samo za unutrašnje nego i spoljašnje potrebe. Kada govorimo o propagandi za spoljašnju upotrebu, za zapadne uši režimlije govore da su rušitelji vlasti instruisani iz Rusije, a kada su u Moskvi – govore obrnuto.

Tu je i onaj manje bitan detalj, takođe vezan za “studente koji žele da uče”, a koji je prevaziđen odavno: da se prikaže da postoje studenti koji žele da uče, kojima je super za Vučićevog vakta, pa čak i da su oni većina u odnosu na studente “blokadere”. Tu priču nisu nikome uspeli da prodaju.

PARAMILITARNI KAMP

Vremenom je, kaže Petrović, Ćacilend pretvoren u klasični paramilitarni kamp, koji “čuva” prostor koji je najlogičnije mesto za proteste protiv vlasti i spreman je za upotrebu sile nad kritičarima režima, što se sada sporadično i dešava. Da je u pravu, pokazuju dokazi koji se gomilaju: Ćacilend je zatvorena, organizovana, militarizovana struktura koja ima komandni štab, jasnu hijerarhiju, obezbeđenje, kontrolu prostora, ulaza i izlaza, uz prisustvo uniformisanih i poluuniformisanih ljudi. Novinari su svedočili da se grupe unutar kampa raspoređuju kao svojevrsni vojni odredi.

Biće da je Ćacilend napravljen po ugledu na šešeljevske i druge paravojne kampove tokom devedesetih na području bivše Jugoslavije. Ćacilend, kao “prijavljeni skup”, štiti policija. Inače bi se teško moglo, bar prema vani, odbraniti to što se silne bezbednosne snage nalaze ispred institucija. Eto još jednog razloga za njegovo postojanje.

Evropski parlament prepoznao je ovaj problem u rezoluciji o pojačanoj represiji u Srbiji, u kojoj je osudio delovanje članova vladajuće stranke u “organizovanju ilegalnog kampa” ispred parlamenta. Izrazio je ozbiljnu zabrinutost da su u projekat Ćacilend uključene osobe sa kriminalnom prošlošću koje napadaju demonstrante pirotehnikom i drugim sredstvima, čime se dodatno podstiču nasilje i polarizacija društva.

Kada je reč o polarizaciji društva, ona poslednjih meseci dostiže usijanje zahvaljujući režimskoj propagandi i zloupotrebi institucija. Samo je pitanje dana kada će posledice biti – izgubljeni ljudski životi! I tu će priča o ćacijima i Ćacilendu izgubiti svaku komičnu notu.

foto: sofija vukajlović / fonet

KRATKA HRONOLOGIJA

Nemamo prostora da se bavimo svim tragičnim i komičnim detaljima događaja koji su se u Ćacilendu i oko njega odigravali od 6. marta 2025. godine, kada su se pojavili prvi šatori u Pionirskom kampu, do danas. Ali hajde da protrčimo kroz neke. Krenimo od toga da su građani u više navrata primetili, pa i snimili ozbiljne sukobe i fizičke obračune unutar Ćacilenda, što je inače uobičajeno za paravojne kampove koji okupljaju raznorazni bašibozuk. Uzgred budi rečeno, za realizaciju ovog dugomesečnog projekta verovatno su potrošeni milioni i milioni evra našega novca.

foto: sava radovanović / tanjug

Park se vrlo brzo pretvara u pravi logor, postavljaju se metalne ograde, šatori se umnožavaju, u kamp pristižu i pravi paramilitarci sa kilometrima zločina iza sebe. Tu su i traktori koji su postavljeni oko kampa, uglavnom oni kojima je istekao rok trajanja. Mnogi od njih su u noći 15. marta uništeni, e da bi se – već je postalo dosadno – pokazalo da su studenti i građani nasilni divljaci i kriminalci. Većina počinilaca, kao i u drugim sličnim situacijama, nikada nije pronađena, a navodno je država isplatila odštetu vlasnicima traktora. Paralelno sa upotrebom zvučnog topa, iz Ćacilenda su na građane letele kamenice, cigle i drugi predmeti. Želeli su da ih isprovociraju kako bi policija – kako smo to gledali u mnogo navrata – uzvratila “prekomernom upotrebom sile”, što je hipokoristik za brutalno policijsko nasilje. Ideja im baš i nije uspela, bar ne u potpunosti.

foto: rade prelić / tanjug

Kasnije Ćacilend menja obličja, u njemu se smenjuju osobnosti, organizuju “kulturni” događaji, nekada je poluprazan, nekada prepun, ali kontinuirano predstavlja bar potencijalni garnizon u centru Beograda, koji otima prostor za demonstracije i štiti predsednika. On je “zabranjeni grad” za nerežimske novinare, što je opet simptomatično za paravojne kampove. U Ćacilendu i oko njega zabeleženi su brojni napadi na novinare, ali i obične građane.

Dva su incidenta obeležila period Ćacilenda 2.0, kako su građani na društvenim mrežama nazvali najnoviju inkarnaciju šatorske naseobine. Nikada nismo saznali šta se tačno desilo 22. oktobra, kada je u ovom kampu jedan muškarac ranjen, a drugi potom promptno uhapšen. Izbio je i požar. Ono što je sigurno jeste da je taj događaj režim iskoristio, kršeći sve regule koje su se mogle pogaziti, kako bi pokazao da su njegovi protivnici – teroristi. Vučić je maltene komentarisao incident u direktnom prenosu, kao što bi nacisti komentarisali paljenje Rajhstaga da je tada bilo tehničkih mogućnosti.

Drugi incident je jasniji, od njega se čoveku nekoliko puta u sekundi prevrne želudac. Dijana Hrka štrajkuje glađu, iz Ćacilenda su prema njoj i ljudima koji su se okupili da je podrže počeli da lete topovski udari, flaše, štangle i baklje. Usledila je i pesma u kojoj se nalazi stih “pošla majka da potraži sina”, kao i druga muzika sa razglasa. Evo još jednog nivoa značenja reči “ćaci”.

foto: marko dragoslavić / fonet

RESAVSKA ŠKOLA

Nisu, naravno, Vučić i drugi banalni umovi kojima se okružuje – izmislili Ćacilend. Nešto slično radili su autoritarni lideri i diktatori koje i inače kopira i kojima se divi. Paramilitarni režimski “kontra-kampovi”, po sličnom modelu, postavljani su recimo u Mađarskoj polovinom prošle decenije. Postavljao je kontrolisane provladine kampove i Erdogan, i to u nekoliko navrata, viđali smo ih i u Kazahstanu. Imali su svoje Ćacilende i Lukašenko i Putin, ali im oni više nisu potrebni, jer su – što pobili, što proterali, što preplašili svoje protivnike.

Manje-više svima njima zajedničko je to što su se nalazili na strateškoj protestnoj lokaciji, da su služili kao barijera, da su u njima šefovali kriminalci, da je postojala unutrašnja hijerarhija, da ih je čuvala policija i da su se predstavljali kao
“spontani”.

Popadić: metafora režima

Dragan Popadić, profesor psihologije na beogradskom Filozofskom fakultetu, kaže za “Vreme” da Ćacilend van svake sumnje služi kao zaštitni prsten oko Predsedništva i Skupštine, naseljen pre svega ljudima sa kriminalnim dosijeima, onima u koje Vučić trenutno ima najviše poverenja. Policija je, kaže, tu da ovu grupu štiti i opslužuje. Planirano je bilo da ovaj kamp potraje dok ne prođe opasnost od onoga što Vučić naziva obojenom revolucijom, ali opasnost ne prolazi, pa i ova naseobina već mesecima opstaje.

“Održavanje ovog paramilitarnog kampa ima svoju popriličnu ekonomsku cenu (izgradnja i održavanje same naseobine i njene infrastrukture, plaćanje dnevnica žiteljima, plaćenje policije koja kamp obezbeđuje, promene saobraćaja, itd.), ali ovi ekonomski troškovi, ma koliki da su, ne brinu mnogo vlast, cenu ionako plaćaju građani Srbije. Režim više muči druga vrsta svakodnevnih troškova, onih na propagandnom planu. Najpre, radi se o očiglednom ruglu, sve sa šatorima i klozetima postavljenom u centru grada, ruglu pored kojeg svakodnevno prolaze hiljade Beograđana, a čija slika se sve više širi svetom kao slika i prilika režima u Srbiji. I zlokobna svrha ovog parka sve je očiglednija, mada se ona javno ne saopštava, pa kriminalni milje okupljen u Ćacilendu sve više postaje metafora samog režima”, kaže Popadić.

Đurić: ignorisanje kao lek

Politikolog Milorad Đurić naziva Ćacilend “operativno-taktičkim poduhvatom” zauzimanja prostora između Narodne skupštine i Predsedništva. Mnogi su, kaže on za “Vreme”, požurili da ga okarakterišu kao političku bizarnost, ali je vremenom postalo jasno da on ima jasne ciljeve, koji predstavljaju odgovor na masovne građanske proteste. Prvi cilj je fizičko zauzimanje prostora, odnosno preventivna okupacija prostora kako bi se na njemu onemogućili protesti. Time se, istovremeno, šalje i poruka da se “neće ponoviti petooktobarski scenario”.

“Takođe, u pitanju je i uvođenje permanentnog ‘vanrednog stanja’. Polazeći od pretpostavke da je suveren onaj koji odlučuje o vanrednom stanju, režim je svesno suspendovao pravni sistem na jednom delu teritorije glavnog grada, stvarajući svojevrsni ‘black box’, prostor nepoznate unutrašnje strukture i neobjašnjivog mehanizma funkcionisanja, u kojem očigledno ne važe pravne norme. Time je stvoren izvor permanentnog ‘vanrednog stanja’ kojim se, praktično, normalizuju i legitimizuju i druga kršenja zakona pristalica režima”, kaže Đurić.

On kaže da, paradoksalno, ovaj prostor izuzet iz pravnog poretka budno čuvaju policijske snage u punoj opremi za razbijanje demonstracija, pod izgovorom da se na taj način obezbeđuje “legalno prijavljen skup”. Međutim, glavna poruka glasi da je središte državne vlasti okruženo višestrukim bezbednosnim prstenom i da predstavlja “tvrđavu koju nikad neće osvojiti”.

“Takođe, u pitanju je kontinuirano provociranje građana, čime se šalje poruka autoritarne samovolje i svemoći, Ćacilend bi trebalo da bude stalna iritacija za protivnike režima, svojevrsna “udica” kojom se izazivaju agresivne reakcije studenata i građana što, zatim, legitimizuje intervencije policije”, kaže Đurić.

Po njemu, Ćacilend uspeva samo u onoj meri u kojoj izaziva očekivane reakcije. Ono što u potpunosti dekonstruiše i obesmišljava ovaj mehanizam jeste indiferentnost i ignorisanje. Na taj način, on biva ispražnjen od političko-simboličkog značaja i sveden na ono što zaista jeste – nekoliko šatora i nekoliko pokretnih toaleta.

Rekli su za “Vreme” o Ćacilendu

Biljana Stojković, profesorka Biološkog fakulteta u Beogradu: Ćacilend je slikovito sumirana istorija vladavine radikala i Aleksandra Vučića. Tu su sve radikalske vrednosti – primitivizam, agresija i mržnja. Do izražaja dolaze i finansijske transakcije, tj. sitni ili krupni ćar u svemu što rade, kako stanovnici Ćacilenda (kroz dnevnice), tako i kreatori te naseobine uključeni u krupnu korupciju. Estetika Ćacilenda jasno govori o njegovoj etici: sve je neverovatno prljavo i zagađeno. Konačno, privremenost šatorskih “građevina” pokazuje osnovnu ideju vodilju užasne kreacije, dobro opisanu u stihu – “uzmi novce i bježi”.

Dubravka Valić Nedeljković, medijska ekspertkinja: To je, da se poslužim citatom, “sumrak saga”. U centru glavnog grada “naselje” koje je simbol nasilja govori o nasilničkoj političkoj eliti koja smatra da im je sve dozvoljeno, i tako se i ponaša. Što bi rekao Đorđe Balašević – “krivi smo mi”.

Goran Marković, režiser: Ćacilend je psihijatrijska dijagnoza, a njen simptom će ostati zabeležen kao jedinstven u istoriji medicine. Potrebno je iscrpno istraživanje pojave te bolesti i dugotrajno, i neizvesno, lečenje.

Vladimir Marović, politikolog: Držim do toga da naziv Ćacilend ne daje u ovom trenutku dovoljno pojmovno određenje tog stecišta opakosti, jer će se ćaci-kultura tek podrobno izučavati sa svim devijacijama koje sa sobom nosi. Svakako jeste prepoznatljivo to da ta tvorevina za svoj sadržaj ima prazninu samozadovoljavajuće tiranije, čije su forme organizovani kriminal, dobrovoljno ropstvo, uvezani interesi, propagandno varvarstvo, ucenjivački potencijal i uličarski prostakluk. I sve su te forme prisutne u “Ćacilendu”, toj suprotnosti svake vrsti normalnosti, čestitosti i zdrave pameti.

Viktor Stamenković, politikolog: Ćacilend predstavlja utvrđenje vlasti koje je ona sama podigla na toliko visoku simboličku ravan da bi sada svako odustajanje/uklanjanje tog utvrđenja predstavljalo poraz. Sudbina vlasti percipira se kao sudbina Ćacilenda. Za nas obične građane, Ćacilend predstavlja fenomen o kome će istoričari pisati, i kao što danas čitamo u delima Slobodana Jovanovića o činjenicama iz političkog života Srbije s kraja 19. i početka 20. veka, siguran sam da ćemo tako isto kroz par decenija čitati o Ćacilendu kao simbolu Srbije za vreme AV.

Ladislav Tomičić, novinar: Ćacilend je izlog Vučićevog režima, zrcalna slika Vučićeve Srbije.