Dijagnoza – pomahnitalo nacionalističko ludilo

Paradoksalni obrti koji su obeležili pripremu i samo održavanje Evroprajda ne samo što su delovali zbunjujuće, nego su ostavili težak, opor ukus i svest o tome da je ovo društvo na direktnoj prekretnici udesno. Zagarantovana ljudska prava i zagarantovane slobode, koje su koliko do juče bile moguće, najednom su populistički snažno promovisane u “pretnju” za naciju, za Crkvu, za bezbednost, za Kosovo. Masovne narodne “litije” dopunjene slikama Putina, četničkih vođa, krstovima i ikonama, kao nikad do sada, izlile su se na ulice Beograda pokazujući odlučnost pred kojom je čak i država “morala” da ustukne.

Tako je isprva stvaran utisak. Na kraju je, ipak, osovina država-Crkva-desnica postala vidljivija i stvarnija od svih reči objašnjenja i samohvala koje je vlast nudila.

Stanje demokratije, sloboda i tolerancije u Srbiji, sagovornik “Vremena” sociolog prof. dr Ratko Božović je i mnogo ranije ocenio kao “napredovanje u nazadovanju”. Sa ovim univerzitetskim profesorom, kulturologom i književnikom – autorom pedesetak knjiga i dobitnikom mnogih nagrada i priznanja – razgovaramo o gotovo izvesnoj istorijskoj prekretnici, o najezdi desnice, nacionalizma, neofašizma; o specifičnom trenutku koji preti da poništi i poslednji ideal o mogućem otvorenom, demokratskom društvu.

“VREME”: Teme o Evroprajdu i rastućim tenzijama dominirale su našim društvenim životom prethodnih mesec dana. Sad, kad je sve završeno, a Prajd ipak bio dozvoljen, možemo da se zapitamo – čemu smo to, zapravo, prisustvovali?

RATKO BOŽOVIĆ: U malo vremena zbila se predstava dosad nepoznatog žanra, a sve zbog već dogovorenog Evroprajda u Beogradu. U njoj se pojavilo nekoliko značajnih protagonista. Gradonačelnik Šapić za ovaj događaj nije hteo ni da čuje, a kamoli da goste pozdravi u gradskoj kući. Episkop banatski Nikanor je brutalno napao premijerku zbog njenog nesrpskog porekla, a onda je rekao da će prokleti svakoga ko propoveda LGBT. I požalio se što nema oružje jer bi ga upotrebio. Predsednik Vučić je izjavio da je to za njega nebitna tema, valjda i zbog rasprave o kosovskoj drami u parlamentu. On je rekao da će Parada ponosa biti zabranjena “i tačka”. Pojasnio je da nema toga ko bi ga mogao prisiliti da se to “čudo” održi i da ga na to ne bi ni Putin ni Bajden mogli naterati. Onda su usledile masovne litije koje su predvodili desničari i sveštena lica. Patrijarh Porfirije je manjinu sa drukčijim seksualnim orijentacijama nazvao zlom. I podržao zabranu Prajda. Zatim je usledio moleban za spas srpske porodice. Ne pamti se da se toliko vernika i desničarski usmerenih stranaka našlo ispred Hrama Svetog Save. Rečeno je da je Prajd za pravoslavne hrišćane neprihvatljiv jer, navodno, ispod radara ima za cilj da uruši svaki civilizacijski poredak. Svi su oni, pretpostavljam, znali da se na taj način previđa Zakon o javnim okupljanjima i Ustav, da se krši Zakon o diskriminaciji, samo što to nikoga od njih nije obavezivalo. Prisustvovali smo, dakle, flagrantnom kršenju Ustava i zakona i evidentnom vraćanju u pretpolitičko doba.

Predstava je na samom kraju dobila totalni obrt jer su se svi pomenuti protagonisti najednom povukli, a Prajd održan. Kakav je vaš konačni utisak?

Obrt se dogodio pod pritiskom međunarodne zajednice, koja je sve prethodno navedeno doživela kao anticivilizacijski čin. Ne zaboravite da su stigla i silna pisma evroposlanika, kao i da su SAD, Nemačka zajedno sa još dvadeset država tražili od Srbije da se omogući Parada ponosa. Svejedno, sve je to stvorilo vrlo mučnu i homofobičnu atmosferu. Takođe, kad je došlo do zabrana od policije, tužilaštva, suda, pri čemu je sve to protivzakonito, pripadnici gej populacije se nisu predavali. Na kraju je nađeno kakvo-takvo rešenje i sve se uz pomoć policije sa sto muka završilo. A predstavnici vlasti su bili na obe strane suprotstavljenih opcija, da bi konfuzija bila potpuna.

Mislite li da je ovakva zbrka namerno režirana?

Da je bilo režije, bilo je. Ostaje do kraja nejasno kome je sve to bilo neophodno i ko je ovako trapavo režirao celo ovo skandalozno zbivanje. Moguće su dve pretpostavke. Prvo, trebalo je pokazati svetu sa kakvim se unutrašnjim problemima i mukama nosi naš vlastodržac u vreme kada se od njega traži rešenje kosovskog čvora. I drugo, bilo je teško doneti odluku da se poništi nabujala snaga desnice i njima bliske crkve, kada su one važan deo njegovog biračkog tela.

Ta nabujala desnica je izgleda preuzela ulogu nosioca protestnih šetnji. Uvek do sada u njima je učestvovao onaj deo društva koji se borio protiv autokratije i bezakonja, koji je proevropske, građanske orijentacije.

Mnogo toga se već dogodilo što je pokazivalo da sve više nadiru snage koje se protive i proevropskoj i građanskoj orijentaciji društva. Proteklih nekoliko godina iz gotovo zaboravljenih niša stvarnosti počeli su da se promaljaju duhovi zla. Hroničar naših skorijih posrtanja morao bi da zabeleži opake znakove koje su na društvenom tkivu Srbije ostavljala čudovišta kojima ništa nije sveto. Oni su sada alternativa. Eto u takvu smo se mi nemoguću situaciju doveli.

Koji su, po vašem mišljenju, najupečatljiviji takvi znaci?

To traje već više godina. Zapamćeno je, na primer, da su u Beogradu, u nedelji u kojoj je obeležen Međunarodni dan sećanja na žrtve holokausta, na fasadama i autobuskim stajalištima osvanuli nacistički simboli. Navijačka grupa Junajted fors je prestoničke zidove oskrnavila grafitima neonacističke grupe Odred 18. Kukasti krstovi osvanuli su i na zgradi Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, pa potom i duž Keja žrtava racije u tom gradu. Posle više godina skrivanja u Italiji, nakon poništavanja presude za izazivanje verske, rasne i nacionalne mržnje, Goran Davidović Firer, lider zabranjenog neonacističkog pokreta Nacionalni stroj, vratio se u politički život Srbije. Svakako, nezaobilazan je i Miša Vacić, bivši vođa ekstremno desničarskog pokreta “1389”, ranije zaposlen u vladinoj Kancelariji za Kosovo i Metohiju, a zatim označen kao lider partije Srpska desnica. Uočljivo je da na političkom klatnu sve više preteže ekstremna desnica. A kada su u beogradskoj opštini Stari grad radikali promovisali trotomni Šešeljev spis “U Srebrenici nije bilo genocida”, ne samo da su aktiviste Inicijative mladih za ljudska prava i Fonda za humanitarno pravo, uz grdna vređanja i psovke, izbacili napolje već su Natašu Kandić i fizički ponižavali i vukli po podu. To je deo atmosfere u kojoj se i osuđeni ratni zločinci politički visoko pozicioniraju i glorifikuju kao nacionalni heroji. Podsećam kako su Narodne patrole u Somboru pravile spiskove ljudi koji su izdavali stanove migrantima. U Vojvodini su migrantima zabranjivali i da se kreću ulicama kojima su nameravali da prođu.

Znam da od ovakvog prisećanja glava zaboli, a kosa se diže na glavi. Sve deluje kao opaka ironija dok tragovi političke arheologije, goleme mržnje i neofašizma smrde nečoveštvom. Takve tendencije su dobile širi zamah i u svetu, posebno u nekad zajedničkoj državi.

foto: marija janković

Širom Evrope jačaju desničarske stranke, u Švedskoj je nedavno izbornu većinu osvojio desničarski blok, dok se u Italiji na izborima ove nedelje takođe očekuje veliki uspeh krajnje desnice i možda čak premijersko mesto. Da li savremena društvena misao prepoznaje ovo naizgled novo doba? I kako ga objašnjava?

Svakako, a to je i razlog da ne ostajemo neprestano na tumačenju ur-fašizma, večitog fašizma Umberta Eka, koji je u njemu identifikovao kult tradicije i kult ličnosti, odbacivanje modernosti, iracionalizam, strah od razlike, individualnu ili socijalnu frustraciju… Damir Grubiša, profesor Američkog univerziteta u Rimu, smatra da se ovakvoj “taksonomiji” danas može štošta prigovoriti i dodati. Stoga i skreće pažnju na stanovišta Emilija Gentilija, istoričara ideologije i kulture fašizma, koji fašizam vidi kao političku religiju, koja je u svojoj sakralizaciji u kolaboraciji sa religijom. To je, po njegovom mišljenju, masovni pokret s pragmatičnom “anti-ideološkom” ideologijom, s totalitarnom koncepcijom primata politike, jednopartijskom i policijskom državom, sa piramidalno strukturiranim političkim režimom. A sam Grubiša je u neofašizmu naše nekad zajedničke države prepoznao istorijski revizionizam kao negaciju ratne prošlosti i ratnih zločina. Prepoznao je, pored ostalog, izraziti nacionalizam sa osećanjima hiperpatriotizma kao prezir prema drugim narodima. Rasizam kao iracionalnu mržnju prema migrantima, posebno prema islamskom svetu, video je kao pojavu neofašizma. Smatra da je antiintelektualizam usmeren protiv takozvanih smutljivaca koji unose sumnju u jedinstvo nacionalnog bića. Grubiša apostrofira apodiktičku glorifikaciju tradicionalnih vrednosti i protivljenje kulturi političkog građanstva, kao i odbacivanje multikulturalizma i dijaloga s drugim kulturama. Tu su i militarizam, radikalni populizam sa demagogijom i propagandom, militantni religiozni fundamentalizam ali i autoritarizam harizmatičnog vođe, vaskrsnuće jednoumlja i odbacivanje stranačkog pluralizma. Tu je i medijska manipulacija i stvaranje eskapističke masovne kulture. Nije zaboravljena ni samodovoljnost, ali ni autarhija. Sve dok ne oživi kritička javnost i u nas i šire, nema ništa od prepoznavanja istine o besomučnom nadiranju desne opcije.

Kao društvo, možemo prepoznati vlastiti razvijeni oblik spram nekih nivoa koje ste naveli. Ali šta je u osnovi toga? Ostajemo li i dalje zarobljenici sopstvene ratne prošlosti i zločina?

Zaista nema smisla ostajati u prošlosti, ali ni zaboraviti zlodela. Ako nisu mogući čisti računi, neophodno je da se obezbedi čist obraz nedužnima. To što smo činili drugima i što su oni činili nama mora se obznaniti ako nećemo da nam se ponovi balkanska krčma. Danas je, izgleda, zaboravljeno kazivanje Karla Jaspersa u spisu “Pitanje krivice” u kome je saopštena nemačka krivica u Velikom ratu. On je pokazao da dolazi do suštinske promene kad se odgovori na vlastita sagrešenja. Jaspers je rekao da “danas moramo preispitati sebe oštrije nego ikad”. U preispitivanju sebe nema odlaganja. Što je najgore, u nas ne postoji kultura krivice. Bojim se da smo na nju zaboravili, ali i zakasnili.

A nekritičnost prema sebi pretvara se i u nekritičnost prema drugima. Iluzije, strasti i zaslepljenost idu zajedno. Njima se bliže određuje anomična zajednica koja je izgubila civilizacijski kompas i trku s vremenom. Kad se oslepi od samoobmanjivanja i mitomanije, nema ništa od katarze. Stoga to još nije naša priča. Nažalost.

Dok govorimo o izostanku suočavanja s ratnom prošlošću, patrijarh Porfirije nam nedavno poručuje da će se granice država možda opet menjati. Samo malo pre toga, bili smo svedoci lavine “opomena” koje su visoki funkcioneri SNS–a upućivali onima koji idu na more u Hrvatsku. Ako katarza nije, šta jeste naša društvena, kolektivna priča danas?

Moram prvo da kažem da pored izrazito velike saglasnosti klerikalnih i desničarskih stavova, ovde odavno nije bilo takve saglasnosti između crkve i države kao što je danas. A kao našu hroničnu društvenu i individualnu dijagnozu vidim pomahnitalo nacionalističko ludilo. Što je najgore, u nas je nacionalizam branjen i onda kada je imao šovinističku formu i kad je primio otrovne sokove nasilja. Stvorene su pretpostavke za šovinističko mahnitanje, koje se i dogodilo. I koje se događa. Nisu izbrisani ni krvavi tragovi zaraćenosti, a ostala je mržnja i netrpeljivost. Ekstremnog nacionalistu pritiskaju oblaci emocija i uzavrela osećajnost. To je već stanje koje je prikladno opasnom unutrašnjem neredu, opsesijama i fanatizmu. Tada mu je nemoguće napustiti svoje zavodljive zablude i pored toga što su one i bez logike, i bez razložnosti, i bez argumenata. Nije slučajno Danilo Kiš isticao da je nacionalizam kolektivna i pojedinačna paranoja. A sa paranojom se teško izlazi na kraj.

Dojučerašnje jednopartijske skupštinske sednice ostavljale su sličan utisak. Da li će ulaskom opozicije u parlament već postojeća “radikalska” kultura govora i ophođenja bledeti ili će sve više dobijati na ceni?

Šokantno je ono što smo videli u parlamentu tokom zasedanja o Kosovu, a ujedno i indikativno za budući rad skupštine. Svoje prisustvo u skupštini Vučić kao predsednik države i predsednik vladajuće stranke iskoristio je za obračun sa opozicionim poslanicima, došao je da ih izvređa, ponizi, zgazi, “pobedi”. A najviše je šokantno to što mu je BIA dostavila informacije o opoziciji, pa je na skupštinskom zasedanju mogao da maše njihovim dosijeima, fotografijama, detaljima iz biografija. Delovao je kao tužilac, osvetnik i svađalica.

Vučić je i do sada pokazivao da nema veštinu komunikacije, da ne ume da razgovara, ne ume da vodi dijalog ni sa kim. Jedino što ume je potreba da podeli ljude na “svoje” i “tuđe”, pri čemu sebe i “svoje” opravdava u svemu, a “tuđe” vređa i gazi. U tome je veliki majstor. Prepoznajemo karakter čoveka koji ne spaja ljude i koji ne zna ništa o komunikaciji. To što smo od njega videli u skupštini dobar je pokazatelj kako će ona i ubuduće raditi.

Delimo se danas i na globaliste i antiglobaliste, a to smo naročito videli tokom Prajda, što bi u grubom prevodu značilo na “evropljane” i “nacionaliste”. Šta je nama u ovom trenutku Evropa i koliko smo daleko od nje?

Toliki smo nacionalisti da ne stižemo da budemo globalisti, da se malo našalim. Naše veze sa Evropskom unijom imaju i uzlazne i silazne linije. Da je prema evropskom svetu bilo i nekritičkog idolopoklonstva – bilo ga je. Da je bilo prizemne imitacije svega što dolazi sa zapadne strane – bilo je. Da je bilo uzaludnih snova o evropskom raju – bilo ih je. Da je bilo varljivih nada – bilo ih je. Da je bilo neuzvraćene ljubavi – bilo je. Da je bilo prljave trgovine sa svetskim velesilama – bilo je. Ali više od svega bilo je temeljnog nerazumevanja onoga što čini suštinu evropskih vrednosti, a odnosi se na ljudska prava i osvajanje sloboda.

U Brodelovom smislu, postoje ozbiljne prepreke da se približimo tim vrednostima. Prepreke su u zatvorenom i anahronom svetu tradicionalizma, u autoritarnom mentalitetu u kome je žrtvovana vladavina prava, u političkim elitama bez odgovornosti, u predrasudama prema naciji, veri, polu, manjini, nadasve u nedostatku kritičke javnosti i kritičkog mišljenja. Nas neprekidno proganja zastarela svest i pseudoistorija, strah od novog i strah od promena. I upravo strah od Evrope nije ništa drugo nego panični strah od promena. Zato celokupna naša tranzicija protiče u suštinskim otporima evropskim standardima. Uređena država deo je sna o Evropi. A ne ona koja nalazi svoje uporište u anomičnom društvu visoke neodređenosti, u ništavilu zajednice bez identiteta, u politici bez vizije i u egzistencijalnom tavorenju od danas do sutra.