Dežurna žrtva

Na padinama Čemerne planine, na mestu gde se reka Lopatnica uliva u Ibar, smestilo se selo Bogutovac od kad je područje Raške postalo aktuelno za srpske velikaše u srednjem veku. Ranije poznato po lekovitim vodama, lekovitom bilju i banjskom turizmu, ovo se srbijansko selo poslednjih dana pročulo zbog velike eksplozije vojnog skladišta 30. aprila koja je umalo postigla ono što za dva meseca neprekidnog gađanja nije pošlo za bombom zloglasnim avionima NATO-a. Naime, kako saopštavaju vojni organi, eksplozija i požar u vojnom skladištu u Bogutovcu dogodili su se zbog neopreznog rukovanja ubojnim sredstvima smeštenim na otvorenom prostoru. Organ saopštava da su namenski objekti većim delom porušeni u tromesečnom bombardovanju, pa je jedinica bila prinuđena da raspoloživa ubojna sredstva, jednim delom, smesti i čuva na otvorenom prostoru što je, opet, u skladu s pozitivnim propisima. Poslali su komisiju koja će utvrditi pojedinačnu odgovornost, utvrditi štetu, uništiti neeksplodirana ubojna sredstva, vojska će, na kraju, da stvori potpuno bezbedne uslove rada i spreči bilo kakvo ugrožavanje mesnog stanovništva. Na sreću, niko nije nastradao, samo je jedno lice zadobilo lakše povrede.

PUCANJE NITI: Meštani iz Bogutovca kažu da je do NATO bombardovanja bilo normalno da ako si žedan popiješ vodu iz same Lopatnice, pastrmke si mogao gotovo rukom da uhvatiš u reci. Uz ovaj lokalni ekološki vodeni biser vojska je postavila svoja skladišta „koliko oko može da uhvati“, a ovo koje je odletelo u paramparčad nalazilo se na kilometar od magistralnog puta Kraljevo-Raška, na petsto metara od poslednje kuće u selu, ispod same Bogutovačke banje. Sa puta može lepo da se vidi zgarište pored rečice: okolno drveće je ili izgorelo ili je izlomljeno, u vazduhu se osećao miris zgarišta, a kako je skladište bilo na otvorenom nema nikakvog šuta, već samo garež i pepeo. Na preostalom neuništenom prostoru parkirani su neki smešni vojni kamioni, kao zaostali iz nekog akcionog filma Veljka Bulajića, plus dve velike gomile ostataka onoga čime se hrane topovi i haubice. Čak nije bilo ni nešto puno vojnika, mada je pre podne put bio blokiran jer je nadležna jedinica uništavala preostala neeksplodirana ubojna sredstva, a prema najavi ta akcija će trajati sve do 17. maja u intervalu od 10.30 pa do 13 časova. Vojska se ponela veoma profesionalno: podeljena su obaveštenja, preporučeno je da se kuće ne napuštaju jer niko ne zna gde sve geler može da odleti. Takođe, nismo primetili nijednog pecaroša.

Dok čisti svoje dvorište od gelera, domaćin Jovan Tremović priča šta se dogodilo: „Ovo je bilo mnogo gore od bombardovanja. Bio sam u dvorištu, radio nešto, kad sam začuo nekakvu galamu odozdo (Jovanova kuća je nekih sto pedeset metara iznad mesta eksplozije). Prvo je izbila neka vatra, a onda je počelo da puca na sve strane. Naravno da sam se uplašio. Ušao sam u kuću i narednih nekoliko sati ostao sa svojom ženom šćućuren ispod stepeništa. Mislio sam, sad je stvarno gotovo, dok su geleri padali svuda naokolo.“

Eksplozije su potrajale do kasno popodne, brda su odjekivala i pojačavala apokaliptični utisak, ubojna sredstva različitih kalibara letela su naokolo nekontrolisano i slobodno, kao da je neko bacio kasetnu bombu od više hiljada kilograma. Narednog dana kada je uzeo da prebira po dvorištu, Jovan je imao šta da vidi: sagoreli opiljci na sve strane, izlomljeni crep i lim na krovu, jedan geler viri iz zida. Rezultat: sakupio je oko svoje kuće petora kolica metalnog šuta kao dokaz da je pretprvomajski vatromet u Bogutovcu zaista spektakularno izgledao. Došla i komisija sutradan da vidi stanje na terenu, palo cenkanje oko crepa, lim vojsku ne zanima, to nemaju pa ne mogu da refundiraju. Jovan rek’o da je otišlo oko 100 komada, oficir bio čvrst, rek’o mogu da daju 20, našli se na pedesetak. Jovan kaže da je ogorčen, da niko nije dao nikakvo objašnjenje, o izvinjenju da ne pričamo.

Negde se prekinula nit, nema više onog erosa između vojske i naroda. Sagovornik u drumskoj kafani kaže da je lokalna Kalamiti Džejn poručila jednom prilikom komandantu kasarne da će sama da dođe i da razoruža te ugovorce. „Ali, ta žena puno pije, znate“, konstatuje ljudina i završava rakijicu.

Jovanovog komšiju Stanišu Matovića eksplozije su zatekle u štali, gde je ostao brinući za svoj domazluk. On je ozlojeđen i uplašen jer misli da ih je puka sreća spasla veće bede: „Eksplodiralo je samo jedno skladište, a šta bi bilo da je neka raketa odletela u pravcu ostalih magacina koji su na otvorenom, pokriveni samo nekakvom ceradom. Mi, ovde, živimo na dinamitu, na trotilu i ne znam više šta treba da se dogodi da bi neko nešto ozbiljno preduzeo. Nikada neću moći u potpunosti da očistim imanje od gvožđurije koja je po njemu napadala, a ako ne počistim neću moći da kosim travu jer ću izlomiti svaku kosu“, konstatuje Staniša i pokazuje nam kako je tog jutra polomio jednu kosu na livadi ispod kuće. To može nekom da zvuči banalno, ali trideset maraka koliko treba dati za ovu alatku veliki je novac za ove ljude, a bez toga se ne može. Za ovakvu vrstu štete vojska takođe ne isplaćuje nadoknade. Stanišini ukućani pokušavaju da budu mirniji, ali ističu da je duševna šteta od pretrpljenog straha nešto što im niko ne može platiti. „Lako ćemo se mi snaći za crep i staklo, skrpi se čovek nekako, ali onol’ki stra’ i užas koji smo istrpeli, to je najgore“, ističe ljubazna domaćinova supruga.

ŽALBE, PREDSTAVKE, BLOKADE: Lokalni kafedžija Miroslav Matović, ujedno predsednik mesnog odbora za procenu ratne štete koji je sve zapisao, govori uzbuđeno i ljutito: „Onomad smo svi skupa doživeli rat svetova uživo, ovo selo je pretrpelo velika razaranja i veliki strah. Ni manjeg mesta, ni veće nesreće! Za dva meseca, ovo su tačni podaci, u ataru našeg sela eksplodirala je 141 granata, a bog mili zna samo koliko ih je po brdima neeksplodiranih. Ali, ovo u utorak bilo je najgore jer nisi znao ni šta se dogodilo ni dokle će da traje, a izgledalo je kao da ćemo svi glave da pogubimo. Mi se nismo oporavili od onog rata, a sada nas zadesi i ova nevolja na sve naše siromaštvo i bedu. Znate kako je ovde, kad rosa padne, odnese – kad mesec ogreje, osuši.“

Stanovništvo je zabrinuto, preplašeno i besno na odgovorne jer nikoga nije bilo da im se obrati i objasni šta se dešava i šta se već dogodilo. Dok lista svoju dokumentaciju, Miro Matović objašnjava da nije bilo nigde predsednika opštine, da se iz vojske niko nije pojavio: „Dva i po sata smo svi bili u totalnoj panici! Ostali smo bez prave informacije i niko nas ni o čemu ne obaveštava, valjda žele ili čekaju da svi pocrkamo od straha! To je užasan stres, pa ovde je od rata umrlo 55 ljudi, desetoro od raka, a verujemo da je većina od stresa. I, opet, niko nam ne garantuje da se to ponovo neće dogoditi, jer kako je to naoružanje postavljeno možeš ga pogoditi iz vazdušne puške. Jednostavno, to je velika neodgovornost svih u državi i mi ćemo zahtevati dislokaciju svih vojnih skladišta iz atara našeg sela. Ili oni, ili mi!“

U ovom selu su i ranije znali da se organizuju, a problemi s državom traju još od „bonbardovanja“. Ovaj region je gađan neprestano, narod je bukvalno bio primoran da ide u zbegove, da se povlači dublje u šumu i planinu. Porušeno je puno kuća, srušena je škola, potpuno je uništena velika Beopetrolova cisterna smeštena na ulazu u selo pored same magistrale. Na svu sreću, niko nije poginuo od granate, pa verovatno zbog toga ovo mesto nije toliko bilo aktuelno u mesecima sveopšte obnove zemlje. Bile razne komisije, računali, gledali, popisivali, a onda uzeli i da zidaju. Konačni rezultat je sedamnaest novih tipskih kuća i nova škola. Kuće lepe, krečene u belo sa prozorima 70×50 cm – valjda da bi bile čvršće. Podignute su na terenu preko kog se bila izlila nafta iz pogođenog rezervoara (u tom trenutku je bilo 565 tona, prema podacima dobijenim od Matovića), koja se danima slivala u rupu pored puta. Matović smatra da je zemljište na tom mestu u potpunosti zatrovano, mada je nadležna komisija još ranije procenila da niti ima radijacije, niti je zemlja preterano zatrovana. Prema procenama Odbora za utvrđivanje ratne štete, blizu dve stotine objekata je zaslužilo sanaciju i zato oni tri godine pokušavaju da isteraju pravdu. Poput sluge Jerneja, obraćali su se svim mogućim organima javne i republičke uprave, aber stig’o do Voje (Koštunice) i Zorana (Đinđića), negde su ih primali, negde su ih saslušali, ali meštani nikakvog ćara od toga nisu imali. Smatraju da su zapostavljeni u odnosu na neke druge regione, kako kaže sam Matović: „Koga je briga za ovu vukojebinu!“

Tokom aprila ove godine organizovali su u dva navrata blokadu puta Kraljevo-Raška, dolazio predsednik opštine, pale teške reči, prešlo se na obećanja, meštani zahvalni policiji na korektnom odnosu. Odjek bio veliki, ali ne kao sad sa ovom eksplozijom. Odbor bio na sastanku u Kraljevu, došli nekompetentni ljudi, hvala samo sekretaru – trudio se čovek da ih poveže s pravim ljudima, poslednja ponuda bila milion dinara da se uplati selu. Ili to, ili ništa.

„Šta da se napravi sa petnaest i po hiljada eura, kad je za sanaciju jedne kuće potrebno bar 25.000? Za nas ratna šteta postoji i ako je polomljeno par crepova, ako je srušen odžak“, precizira Matović na čemu Odbor osniva zahteve za odštetu.

Onda je puklo skladište i sve se nekako vratilo na početak. U jeku intenzivne borbe za svoja prava, ovo lepo selo zadesila je nova nesreća koja ga je zamalo pretvorila u tipičan vojni poligon. Sujeverni bi rekli da je samo proviđenje spaslo ljude od stradanja i da to zaista ima neke veze s imenom sela (magijske moći imena). U tom smislu čitava priča gubi na kvalitetu jer nijedna glava nije pala, samo nekakva jeza i strah grizu ljude i tamane ih iz godine u godinu. Vlasti još ne mogu da se snađu i postave stvari na zdrave osnove u smislu da je kasno reagovati kada neko pogine i da treba sve učiniti da do takvih situacija ne dođe. Iako se bore s velikim problemima koje nosi tranzicija u koju smo zapali, gospoda iz javnih službi, iz administracije, morali bi da imaju svest o tome da su na tim mestima da bi za običnog čoveka učinili nešto i omogućili mu da lakše živi. Ljudski je svratiti u Bogutovac na pastrmku, roštilj i jabukovaču, ali je još bolje popričati s tim svetom, pokazati mu da „šira društvena zajednica“ ima svest o njihovim nedaćama. Nije dovoljno postaviti ljude u uniformama na različite punktove da biste pokazali da država postoji.