Vidovdan je praznik sv. Vida, zaštitnika lekara i apotekara, kotlara, gluvonemih i gluvih, rudara, glumaca i plesača, koji je pozivan u pomoć u mnogim nevoljama: kod nervnih i očnih bolesti, protiv tzv. Vidova plesa (grčenja i trzanja mišića) i padavice, u opasnostima munje i vatre, protiv zmijskog ujeda, za očuvanje nevinosti. Sam sv. Vid, ipak, nema naročito izražen kult, a o njegovom životu nisu sačuvani nikakvi istorijski potvrđeni izvori, već samo legende nastale oko 600. godine i iz kasnijeg doba. Ipak, on postoji u najstarijim crkvenim kalendarima i na Istoku i na Zapadu. U Srpskoj Pravoslavnoj crkvi se Vid, Vidoje ili Vitus ne spominje, niti je tom svecu posvećena bilo kakva služba. Uprkos tome, on postoji u srpskoj narodnoj tradiciji gde je, kao i kod ostalih Slovena, preuzeo funkcije velikog slovenskog božanstva, Svetovida, čiji je glavni praznik padao u vreme žetve.
Svetovid je, kod baltičkih Slovena, bio bog rata, zaštitnik plodnih njiva i iscelitelj.
U našoj tradiciji sačuvana je uspomena na belog Vida, ratnika i konjanika, čiji je atribut svetlost. Njegove isceliteljske moći uglavnom su prenete na sv. Vrače, ali se zadržalo uverenje da sv. Vid leči očne bolesti.
U srpskoj narodnoj tradiciji Vidovdan se vezuje za legende iz ciklusa o Kosovskoj bici, pa se zbog toga na taj dan ne peva, ne igra i ne veseli.
Komisija za praznike Vlade Srbije predlozila je 6. aprila 2001. godine uvođenje novih praznika: državnog – Dan državnosti Srbije (Sretenje, 15. februar), dva narodna praznika – Sveti Sava (27. januar, dan duhovnosti, prosvete i kulture) i dan palih za otadžbinu (Vidovdan, 28. jun).