Deset događaja koji su osvetlili 2001. godinu

Hapšenje i izručenje Slobodana Miloševića – 1. april; 28. jun

Teške rešetke haške

Hapšenje i izručenje Slobodana Miloševića nije skinulo Hag s vrata – još traju rasprave o „haškim zakonima“ i nastavljaju se uslovljavanja

Slobodan Milošević (rođen 29. avgusta 1941; predsednik Predsedništva SR Srbije 1989-90; predsednik Srbije 1990-92. i 1992-97, predsednik SR Jugoslavije 1997-2000). predao se istražnom sudiji u Centralnom zatvoru u Bačvanskoj ulici u Beogradu u nedelju 1. aprila oko 4.35 ujutru. Krivičnu prijavu protiv bivšeg predsednika Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu podnela je 30. marta Kriminalistička policija MUP-a Republike Srbije zbog osnovane sumnje da je izvršio krivična dela zloupotrebe službenog položaja i udruživanja radi vršenja krivičnih dela. Istom krivičnom prijavom obuhvaćeni su i bivši direktor Savezne uprave carina Mihalj Kertes, bivši potpredsednici Savezne vlade Nikola Šainović i Jovan Zebić, te bivši načelnik Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije Radomir Marković, koji je osuđen zbog odavanja državne tajne i čeka ga još jedno suđenje. Za njih, međutim, taj slučaj miruje.

KAPIJA: Slobodan Milošević je policajcu koji je u noći između petka i subote (30/31. marta) pokušao da mu uruči nalog za privođenje poručio da ga „živog neće odvesti u zatvor“. Tokom hapšenja, tri formacije su u toj rezidenciji dovedene na ivicu oružanog sukoba: gardisti, policajci lojalni ministarstvu i policajci koji su ostali verni Slobodanu Miloševiću, pomešani s njegovim privatnim obezbeđenjem predvođenim kasnije optuženim Sinišom Vučinićem.

Srpski ministar policije i srpska vlada tvrdili su da su pojedinci iz Generalštaba Vojske Jugoslavije i Gardijske brigade „sistematski sprečavali republičke organe u vršenju njihove dužnosti“. General Nebojša Pavković je međutim odgovarao da je Vojska Jugoslavije imala nalog samo da obezbeđuje kompleks u Užičkoj, pa nije ni sprečila ni opstruirala hapšenje bivšeg jugoslovenskog predsednika. Pavković izjavljuje da uopšte nije znao za to hapšenje, pa je i predsednika SRJ Koštunicu o kontroverznim događajima u Užičkoj izvestio tek u petak (30) oko 18.30, kada je stekao utisak da ni predsednik SRJ, koji se upravo vratio iz službene posete Mađarskoj, nije znao da je hapšenje u toku.

Kada je ministar policije Mihailović doneo odluku da se upotrebi sila da bi se obezbedio ulaz u rezidenciju, Pavković povlači vojnike sa prijavnice koju specijalci JSO uz malo pucnjave i skokova osvajaju.

Napetost je otklonjena na sastanku čelnika DOS-a kod predsednika Koštunice, sutradan popodne, u subotu (31. marta).

S bivšim šefom države pregovarao je šef poslaničke grupe DOS-a Čeda Jovanović koji je na Dedinje odneo pismenu izjavu Koštunice, Đinđića i Milutinovića da Slobodan Milošević nije lišen slobode radi direktnog izručenja Hagu. Kasnije je bilo polemike da li je ili nije na originalni dokument dopisan neki amandman i s čijim odobrenjem.

Kad je kolona automobila povezla Slobodana Miloševića ka CZ-u, njegova ćerka Marija Milošević u afektu je počela da puca iz revolvera (krajem godine počinje joj suđenje zbog toga).

Slobodan Milošević je u CZ-u saslušan i predočena mu je krivična prijava na koju je pismeno odgovorio, ali u narednih 88 dana okrivljeni nije suočavan sa ostalima iz krivične prijave.

Početkom maja otkriveno je da je aprila 1999. iz Dunava kod Đerdapa izvađena hladnjača puna leševa, a potom su na policijskom poligonu u Batajnici, u okolini Kladova i kod Bajine Bašte pronađene masovne grobnice ljudi za koje se veruje da su pobijeni tokom rata na Kosovu 1999. To je uz mnogo polemičkih tonova povezivano s dogovorom Slobodana Miloševića, vojnog i policijskog vrha o asanaciji terena u proleće 1999, ali Zatvorenika broj 1. niko nije ispitivao o tome. Ekshumacija 40 leševa Albanaca iz Suve Reke iz masovne grobnice na policijskom poligonu „13. jul“ kod Batajnice završena je 26. juna, dva dana pre izručenja, a rezultati istrage do danas nisu saopšteni.

VIDOVDANSKO OGLEDALO: Izručenje Slobodana Miloševića Hagu desilo se na Vidovdan, 28. juna 2001. godine na osnovu odluke srpske vlade da direktno primeni Statut Haškog tribunala. Predsednik SRJ Koštunica tvrdio je da lično nije bio obavešten o tome da neposredno predstoji hapšenje, a srpski premijer Đinđić tvrdio je da je Koštunica to znao ili morao znati.

Dok je bio u zatvoru, Slobodan Milošević je odbio da primi hašku optužnicu i ona je bila zakačena za rešetke njegove ćelije. Ponašanje bivšeg predsednika u zatvoru, pa i ovaj detalj, opisao je upravnik zatvora Dragiša Blanuša koji je zbog toga smenjen i premešten na savetničko mesto u Ministarstvu pravde.

Izručenju je prethodilo sporenje oko zakona o saradnji s Haškim tribunalom, koje je nastavljeno i posle 28. juna.

Savezna vlada je jednog trenutka tajnim glasanjem, sa devet prema sedam, glasovima DOS-ovih ministara i glasovima dvojice ministara iz G17, usvojila sedmu radnu verziju predloga Zakona o saradnji sa sudom u Hagu, koju je napravio savezni ministar za pravosuđe Momčilo Grubač. Zakon je upućen u skupštinsku proceduru, ali je povučen zbog neslaganja SNP-a koji je insistirao na tome da se izručenje ne pominje. Savezna vlada je potom, 23. juna, donela Uredbu o saradnji s Haškim tribunalom, ali je Ustavni sud tu uredbu proglasio neustavnom.

Srpska vlada je onda svojom uredbom Slobodana Miloševića hitno isporučila u Hag. Predsednik SRJ Koštunica je zbog toga optužio srpsku vladu da derogira saveznu državu, a ova njega da opstruira saradnju s Haškim sudom i da ugrožava rezultat briselske Donatorske konferencije.

Uzgred rečeno, to vidovdansko izručenje je verovatno ubrzalo uvođenje veronauke u škole i gradnju Svetosavskog hrama (obe stvari najavio premijer Đinđić, verovatno radi „relaksiranja“ nastale napetosti).

Još dok je jugoslovenska delegacija bila u Briselu, na s ovim slučajem povezanoj Donatorskoj konferenciji 29. juna, predsednik Savezne vlade Zoran Žižić podneo je ostavku. Usledila je parlamentarna kriza na saveznom nivou koja je prevaziđena kada je Koštunica 17. jula dao mandat za sastav nove savezne vlade Dragiši Pešiću iz SNP-a, dotadašnjem saveznom ministru finansija.

HAŠKI PARAGRAF: I posle izručenja Slobodana Miloševića, na jugoslovenske vlasti nastavljen je uporan pritisak haškog tužioca koji traži izručenje ostalih optuženih i otvaranje i vojnih arhiva. Američki Kongres uslovljava pomoć Jugoslaviji uspostavljanjem potpune saradnje s Haškim tribunalom.

Decembra 2001, DSS je predložio dva zakona, savezni, koji načelno prihvata saradnju, i republički, koji razrađuje saradnju. KZJ se složio s takvim predlogom, ali ga sada ne prihvata većina članica DOS-a, uz tvrdnje da se takvim zakonom zapravo izbegava efektivna saradnja s Haškim sudom, da se „prljav posao“ prebacuje na srpsku vladu, itd.

Iz DSS-a, pak, Đinđiću prebacuju da nastoji da saradnja s Haškim sudom ostane zakonski neregulisana kako bi se prilikom svakog izručenja lično pogađao.

SASLUŠANJA: Pred Haškim tribunalom Slobodan Milošević je prvi put saslušan 3. jula 2001, u formalnom postupku koji je trajao oko 15 minuta, kada je na pitanje sudije da li želi da mu se pročita optužnica odgovorio: „To je vaš problem.“

On ne priznaje sud i odbija da uzme advokate. Izvođen je pred sud još tri puta – 29. avgusta, zatim 29. i 30. oktobra i 11. decembra. Sud je odbio zahtev tužioca Karle del Ponte da se svi procesi protiv njega ujedine u jedan, već je spojio tzv. hrvatsku u bosansku optužnicu, a kosovska je izdvojena. Bilo je najava da bi suđenje po njoj moglo da počne u proleće 2002.

Ubistvo Momira Gavrilovića – 3. avgust

Senka u dimu

Jedna mračna nerazjašnjena afera koja je ubrzala rascep u DOS–u, dok su, korak po korak, uvećavane političke razlike

Momir Gavrilović, nekadašnji radnik DB-a, vlasnik ne baš uspešnog butika u kome su se oblačile ličnosti iz javnog i političkog života, ubijen je u petak 3. avgusta na Novom Beogradu, nekoliko sati pošto je bio u kabinetu predsednika SRJ Vojislava Koštunice.

Pozivajući se na izvore bliske kabinetu Predsednika SRJ list „Blic“ je 8. avgusta objavio da je Gavrilović neposredno pre ubistva razgovarao sa savetnicima predsednika SRJ i tom prilikom preneo informacije o sprezi ljudi iz vrha aktuelne vlasti sa čelnim ljudima organizovanog kriminala u Srbiji; predao poverljive dokumente kojima se ta veza dokazuje; posebno ukazao na saradnju pojedinaca iz vlasti sa članovima „surčinskog klana“.

Ministar pravde u srpskoj vladi Vladan Batić i potpredsednik srpske vlade Žarko Korać su u izrazu „vrh aktuelne vlasti“ prepoznali srpsku vladu i tražili su da „Blic“ otkrije ko je taj izvor iz kabineta koji širi lažne vesti. Glavni urednik „Blica“ Veselin Simonović odbio je da otkrije izvor.

Vojislav Koštunica je prekinuo godišnji odmor da bi javnosti saopštio da je Gavrilović u njegovom kabinetu ukazivao na prodor organizovanog kriminala u privredni život, na popustljivosti i nesnalaženje vlasti i nadležnih organa, a i na korupciju. Koštunica je svoje saradnike oslobodio obaveze čuvanja službene tajne ukoliko istražni organi to oni budu smatrali celishodnim i javnom tužiocu dostavio stenogram razgovora s pokojnim Gavrilovićem.

Sudeći po izjavi javnog tužioca, u razgovoru su pominjani neki ljudi iz tzv. surčinskog klana i neki policijski funkcioneri, među njima šef beogradske policije Boško Buha, ali je vrlo brzo saopšteno da nema dokaza o njegovoj umešanosti.

Policija je odmah saopštila veoma neprijatne detalje o profilu ubijenog Gavrilovića, ali do kraja godine nije saopštila ništa bitno o ubici. Buha je u decembru formalno unapređen, prebačen je u Ministarstvo unutrašnjih poslova za pomoćnika na mesto koje se opisuje kao važno, mada je pitanje koliko je ono operativno.

Taj nerazrešeni mračni slučaj produbio je sukob između DSS-a i vlade Srbije, koji je počeo ranije. Deset dana pre Gavrilovićevog ubistva, 23. jula, Dušan Proroković, zamenik predsednika Izvršnog odbora DSS-a, izjavio je da u nekim ministarstvima Vlade Srbije ima korupcije.

Kolegijum vlade u svom saopštenju Prorokovićevu izjavu kvalifikuje kao neodgovornu i neozbiljnu i opominje da je svako ko ima saznanja o korupciji a o tome ne obavesti nadležne organe – saučesnik u krivičnom delu. Proroković 25. jula na to odgovara otvorenim pismom u jedanaest tačaka u kojima se pominje da se premijer Srbije vozio privatnim avionom Caneta Subotića, da je jedan funkcioner službenim autom učestvovao u neistraženom lančanom sudaru i da u vladi ima nepotizma. Kolegijum vlade odgovara da ti navodi nisu potkrepljeni dokazima i da je većina tvrdnji potpuno neumesna. U toku jeseni vlada pokreće inicijativu za donošenje antikorupcionaškog zakona i u novembru formira Savet za borbu protiv korupcije, jedno „simpozijumsko“ telo sastavljen od filozofa, novinara itd.

Na početku mandata bilo je reči o tome da će biti formiran specijalni tim boraca protiv kriminala i korupcije, poput nesalomljivih Eliota Nesa, ali je ta priča „potonula“.

IZLAZAK DSS–a IZ VLADE: DSS 17. avgusta povlači svoje predstavnike iz Vlade Srbije – potpredsednika Aleksandra Pravdića, ministra zdravlja Obrena Joksimovića, kao i zamenike i pomoćnike ministara… To je druga izmena u vladi Zorana Đinđića koja je izabrana 25. januara, prva se desila 9. maja, kada je zbog kontroverzne seksualne afere Skupština razrešila potpredsednika vlade Vuka Obradovića, predsednika Komisije za ispitivanje zloupotreba. DOS, za koga je glasalo 64,08 odsto birača imao je 22. januara, u trenutku konstituisanja Skupštine, većinu od 176 poslaničkih mandata. Posle 17. avgusta i povlačenja DSS-a vladina većina je 131 mandat. U sondažama podrška celom DOS-u kreće se negde oko 47 odsto biračkog tela, a rejting sukobljenih grupacija kreće se između jedne petine i jedne trećine punoletne populacije.

U Predsedništvu DOS-a su 28/29. avgusta sedam sati raspravljali, bez rezultata, kao i nekoliko puta posle toga. Konstatovali su da ministri iz DSS-a ostaju van vlade (skupština ih je tokom jeseni razrešila). Na ostalim nivoima vlasti DSS sarađuje sa ostalim članicama DOS-a. U oktobru je funkcionisalo nešto kao privremeni sporazum i skupštinska većina na predlog DSS-a donosi zakon o sudovima.

DSS od avgusta najavljuje da će tražiti raspravu o radu vlade i da će u Skupštini predložiti da se formiraju anketni odbori za slučaj Gavrilović i za ispitivanje nepravilnosti vezanih za promet i proizvodnju duvana, što i predlaže 14. septembra. Početkom decembra predlog da se formira Anketni odbor za duvan uvršten je u dnevni red skupštinskog zasedanja, ali je posle krize oko predsednika Skupštine Maršićanina skupštinska većina (5) odlučila da ne formira takav odbor, s obrazloženjem da bi to dalo prostor ekstremnoj opoziciji da neargumentovano napada vladu. U skupštini su, naravno, posle toga u svakom drugom javljanju poslanici opozicije (naročito radikali) ponavljali optužbe baš zbog odbijanja da se formira taj odbor. „Balkanska duvanska afera“, inače, povlači se po ozbiljnim i neozbiljnim novinama i potresa više zemalja, od Italije do Crne Gore, u kojoj radi Anketni odbor. Krajem decembra urednik zagrebačkog „Nacionala“ tvrdio je da mu je iz Crne Gore, a i iz Srbije (iz Surčina), nuđen novac da ućuti.

RAZLAZ: Na sednici Skupštine Srbije 3. i 4. decembra sukob DSS-a i ostatka DOS-a eskalira, pošto DSS glasa u načelu protiv vladinog Zakona o radu.

Šef poslaničke grupe DSS-a Dejan Mihajlov potom upozorava da je glasao i poslanik DS-a Borislav Novaković, koji je zapravo na službenom putu u Grčkoj, ali većina odbija da to sankcioniše.

Uz konstatacju da je DSS napustio reformski kurs, poslanički kub DOS-a odmah pokreće postupak za opoziv predsednika Skupštine Dragana Maršićanina, koji na kraju rasprave, pred glasanje podnosi ostavku.

Predsedništvo DOS-a poziva DSS da se vrati na reformski kurs i podseća DSS na obavezu da po koalicionom sporazumu podržava vladu.

Koštunica je u predizbornim nastupima obećao da će se izbori održati za godinu i po dana (znači u proleće 2002) i to pominje od maja; DSS od avgusta nagoveštava da će tražiti vanredne izbore. DSS u Skupštini Srbije 10. decembra po hitnom postupku traži da se izglasa skupštinska preporuka o raspisivanju vanrednih republičkih izbora, ali predsednica Skupštine to odbija iz formalnih razloga. Mandat predsednika Srbije ističe 2002, a vladina većina pokušava da izgura ceo četvorogodišnji mandat do 2005.

Iz same vlade, uz malo „bonapartizma“ najavljuju da bi mandati DSS-a mogli da budu oduzeti ukoliko ova članica DOS-a nastavi da se suprotstavlja vladi. Iz DSS-a odgovaraju da bi to moglo biti pravno nasilje. Vojislav Koštunica naglašava da ima pokušaja da se DSS marginalizuje i traži da se sve vrati u prethodno stanje. To ponavlja i 22. decembra na sednici Glavnog odbora DSS-a, koji konstatuje da ova stranka nije napustila DOS već da želi da DOS vrati na pravi put, a to je po DSS-u očuvanje zajedničke države i ustanovljenje vladavine prava.

Govori se o tri plana za kompromisno razrešenje krize – Labusovom, Svilanovićevom i Mićunovićevom, i, ponovo, o rekonstrukciji srpske vlade.

Otpis dugova – 20. novembar

Klupska ulaznica

Srbi su početkom godine bili u modi u međunarodnim institucijama, što je rezultiralo nizom povoljnih aranžmana. Modni trendovi kratko traju

Dogovor sa kreditorima Pariskog kluba o otpisu 66 odsto od 4,5 milijarde dolara jugoslovenskog duga i počekom od šest godina zaključila je 20. novembra 2001. jugoslovenska delegacija predvođena Miroljubom Labusom, potpredsednikom savezne vlade.

Pojedinačni sporazumi sa svakom od 19 zemalja poverilaca tek predstoje, ali izvesno je da će Jugoslaviji biti otpisano 51 odsto duga, a otpis preostalih 15 procenata uslovljen je našim sprovođenjem trogodišnjeg aranžmana koji u martu 2002. treba da potpišemo sa Međunarodnim monetarnim fondom.

SRJ je uz dosta komplimenata 8. maja primljena u punopravno članstvo Svetske banke. „Hrabri reformistički ekonomisti“ dobili su laskave ocene od Borda direktora svetske banke, jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica je 8. maja 2001. u institutu „Ist-Vest“ u Njujorku primio nagradu „Državnik godine“. Mada su Sjedinjene Američke Države 13. juna 2001. glasale protiv, Međunarodni monetarni fond je odobrio stend baj aranžman od 249 miliona dolara za SR Jugoslaviju. Na Donatorskoj konferenciji za Jugoslaviju, 29. juna u Briselu obećana je donatorska pomoć u iznosu od 1,3 milijardi dolara.

Pregovori sa Londonskim klubom komercijalnih banaka poverilaca (privatni zajmodavci) počeli su 27. novembra, ali su prekinuti 28. novembra zbog nepovoljne ponude poverilaca. Jugoslovenske vlasti nastoje da obezbede otpis 70 odsto duga Londonskom klubu, a privatni poverioci iz Londonskog kluba su ponudili da otpišu znatno manje od 50 odsto duga…

„Srbi“ su 2000. bili u modi. Modni trendovi, kao što se zna, prolaze. Što zbog Haga, što zbog raznih drugih razloga tokom godine pospešivane su razlike između „državnika godine“ i „hrabrih reformista“, a to je praćeno novim uslovljavanjima.

Pregovori o federaciji – 17. novembra

Crnogorska završnica

Konačna odluka o sudbini jugoslovenske države treba da bude doneta do kraja februara 2002. godine, a kad će ne znamo

U prisustvu i visokog predstavnika EU za spoljne poslove i bezbednost Havijera Solane, u Beogradu je 17. novembra upriličen sastanak predsednika SRJ Koštunice, crnogorskog predsednika Đukanovića, srpskog premijera Đinđića, crnogorskog premijera Vujanovića i potpredsednika savezne vlade Labusa tokom koga se pregovaralo o sudbini jugoslovenske federacije. Dogovoreno je da se za testiranje funkcionisanja buduće federacije, ili dve nezavisne države paritetno izaberu eksperti, a da konačna odluka bude doneta do kraja februara 2002. godine.

Tome je prethodila konstatacija od 26. oktobra da je dogovor o federaciji nemoguć i da Crna Gora treba da brzo odluči na referendumu hoće li da proglasi nezavisnost ili da ostane u federaciji.

Tokom jeseni trajali su pokušaji da se crnogorsko pitanje pokrene s mrtve tačke. Crnogorski predsednik i premijer nisu se 19. septembra odazvali pozivu predsednika SRJ da prisustvuju sastanku o redefinisanju savezne države, mada je to moglo da se očekuje posle sastanka Saveta odbrane održanog 11. septembra u Podgorici i susreta jugoslovenskog predsednika Koštunice i crnogorskog predsednika Đukanovića. Oni nisu došli u Beograd zato što je bilo predviđeno da u razgovoru učestvuje savezni premijer Dragiša Pešić, iz SNP-a, a koga crnogorske vlasti ne priznaju, s kojim bi oni u Podgorici inače morali da postignu dogovor pred crnogorski istorijski referendum. Čuvši da neće doći Crnogorci, nije došao ni Đinđić, ponizivši tako Koštunicu.

Koštunica je nakon toga svima koji su bili pozvani uputio novu pisanu ponudu za razgovore i zatražio pismeni odgovor. Onda je došao 26. oktobar, s dogovorom da nema dogovora.

Unazad gledano, Đukanović se nije radovao pobedi DOS-a i bojkotovao je napore ove grupacije da održi zajedničku državu i otvorenije nego u vreme Slobodana Miloševića bojkotovao je savezne institucije. Na crnogorskim parlamentarnim izborima 20. aprila Đukanović je uspeo da obezbedi većinu potrebnu za formiranje crnogorske vlade: Koalicija „Pobjeda je Crne Gore“ (DPS i SDP) osvojila 36 od ukupno 77 poslaničkih mesta, a Koalicija „Zajedno za Jugoslaviju“ (SNP, NS i SNS) osvojila je 33 mandata, ali to nije bilo dovoljno za Đukanovićev uspeh na referendumu. On je ipak istrajavao i čekao da okolnosti opet počnu da rade za njega.

Masakr u Livadicama – 16. februara

Gašenje pobune

Preko minskog polja provokacija i frustracija ka formuli za kosovsku jednačinu

Autobus „Niš ekspresa“ sa najmanje 52 putnika raznet je podmetnutom minom 16. februara 2001. godine oko 11 i 15 prepodne kod sela Livadice u blizini Podujeva. Jedanaest ljudi je poginulo, a preko 40 povređeno. KFOR-ova i UNMIK-ova istraga koja je usledila rezultirala je time da je glavni osumnjičeni za podmetanje mine misteriozno nestao iz američke baze Bonstil, a decembra 2001, međunarodne sudije kosovskog vrhovnog suda oslobodile su ostale osumnjičene zbog nedostatka dokaza. Taj teroristički akt u trenutku kada je izbio predstavljao je veliki izazov za najavljeni plan srpskih i saveznih vlasti („Čovićev plan“) da mirnim sredstvima ugase albansku pobunu u tampon zoni u opštinama Bujanovac i Preševo. Posle nekoliko meseci pregovaranja, uspostavljanja mera poverenja i različitih konsultacija i pohvala „Čovićevom planu“, NATO je u maju mesecu konačno doneo odluku da jugoslovenskim oružanim snagama odobri povratak u poslednji preostali segment tampon zone, a grupa albanskih ekstremista je u civilu ušla u selo Oraovicu nadomak Preševa van tampon zone, prihvatila se oružja koje je tamo prethodno bilo doneto, mobilisala stanovništvo i počela da napada vojsku i policiju.

Jugoslovenske oružane snage su u ponedeljak 14. maja oko 17 časova opkolile Oraovicu. Ostali pobunjeni delovi zone demilitarizovani su mirno, a ovde se u utorak 15. maja oko 11 sati desio kraći okršaj, posle koga su pobunjenici odustali od daljih akcija.

Način rešavanja ovog konflikta promenio je odnos NATO-a i jugoslovenskih oružanih snaga koje su bile ratni protivnici 1999. godine. Tampon zona je ukinuta a u toku su pregovori za smanjenje zone zabrane letenja.

Usledio je novi izazov u toj zamršenoj i tragičnoj kosovskoj priči. Baš na dan kada je kriza u tampon zoni razrešena, 15. maja, civilni upravnik Kosova Hans Hakerup je proglasio „Kosovski ustav“ i za 17. novembar najavio parlamentarne izbore. Na srpske političare je izvršen ultimativni pritisak da utiču na kosovske Srbe da na izbore izađu. Oni su pokušavali da obezbede minimum garancija za preostale Srbe i neku nadu za povratak preko sto hiljada raseljenih kosovskih Srba. Pred same izbore, posle sporazuma Čović-Hekerup, svi važniji funkcioneri pozvali su kosovske Srbe da glasaju. Koalicija „Povratak“ osvojila je 22 mesta u kosovskom parlamentu. Zbog opstruisanja izbora s funkcije su smenjeni Momčilo Trajković, predsednik Saveznog komiteta za Kosovo i Metohiju, i Marko Jakšić, član tog komiteta. Ojačan je položaj Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju koji vodi Nebojša Čović. Taj centar saopštava da će pokušati da obezbedi povratak Srba u one delove Kosova u kojima oni mogu da žive u mreži naselja, a ne u usamljenim enklavama.

Pobuna JSO – 8. novembra

Ljute beretke

Umirili pobunjene policajce, pa raspalili po novinarima

Predraga i Nenada Banovića, koje traži Haški tribunal, na pijaci u Obrenovcu 8. novembra uhapsili su pripadnici Jedinice za specijalne operacije (JSO), koja je pripadala Službi državne bezbednosti. Haški tribunal optužio je Banoviće za zločine u logoru Keraterm kod Prijedora, 1992. godine. Prošle godine vojnici SFOR-a greškom su u Prijedoru uhapsili dvojicu blizanaca za koje su mislili da su Banovići.

Banovići su uhapšeni „po istom principu“ kao i bivši gradonačelnik Prijedora Milomir Stakić, 22. marta ove godine – na osnovu zahteva srpskog Ministarstva pravde bez procedure deportovan je u Hag. To je, svojevremeno bio povod za polemiku između predsednika SRJ Koštunice i srpske vlade. Pošto pripadnicima JSO nije saopšteno koga hapse niti zašto, posle izručenja Banovića, tridesetak Crvenih beretki pod maskama, u uniformama, sa pancirima i automatskim puškama, u oklopnim transporterima, blokiralo je 10. novembra oko 14 sati put Novi Sad-Subotica kod Vrbasa. Posle toga blokirali su deo autoputa u centru Novog Beograda.

JSO je saopštio da ubuduće neće učestvovati u hapšenju osoba koje se nalaze na poternicama Haškog tribunala i zatražio smenu srpskog ministra policije Mihajlovića. JSO je tražio da angažovanje te elitne policijske formacije u budućnosti bude „zasnovano na osnovama Ustava i zakona“.

Demokratska stranka Srbije je istog dana saopštila da „Vlada Srbije najviše snosi odgovornost“ za „otimanje i izručenje ljudi Haškom tribunalu bez ikakve pravne osnove“. Ministar policije Mihajlović ocenio je pobunu JSO-a kao „politički akt“, ističući da pripadnici te formacije nisu pozvani „da se bore za legalnost“ i da „tumače Ustav“. On je tvrdio da su pripadnici JSO-a izmanipulisani dezinformacijama da će čitave jedinice vojske i policije biti optužene pred Haškim tribunalom i da se „zna iz koje kuhinje dolazi“.

Bila je to mnogo ozbiljnija komplikacija odnosa srpske vlade s tom jedinicom od onog slučaja od 20. juna kada je posle nekoliko incidenata iz MUP-a otišao šef JSO RDB Milorad Luković Legija, koji je navodno imao neki fer dil s Đinđićem 5. oktobra 2000.

Ministar Mihajlović nije podneo ostavku, načelnik Resora državne bezbednosti je smenjen, JSO je prebačen u Resor javne bezbednosti uz obećanje da će ubuduće biti upotrebljavan isključivo za borbu protiv terorizma. A račun – račun je ispostavljen novinama: „Reporter“ je 22. novembra, dakle desetak dana po okončanju ove pobune objavio, a „Blic“ preneo spisak sa imenima 17 policajaca o kojima se navodno u Tribunalu u Hagu prikuplja dokazni materijal za počinjene ratne zločine, kao i imena 345 policajaca koji bi bili potencijalni svedoci ili osumnjičeni. Novinare i urednike „Reportera“ i „Blica“ uz pretnje da mogu biti krivično gonjeni saslušavala je policija, na zahtev beogradskog tužilaštva, a posle poziva srpskog ministra pravde i ministra policije da se kazne oni koji šire lažne vesti o namerama Haškog tribunala.

Novinari su se pozvali na pravo da, po etičkom kodeksu, izvor informacija štite. Ministar policije je potom obećao pravnu pomoć policajcima sa spiska koji privatno tuže novine i grupa policajaca iz Niša je to i učinila.

Otvaranje tendera – 17. decembra

Cement u kasi

Ko je sve zadužen za kontrolu privatizacije

Ministarstvo za privatizaciju Srbije saopštilo je 17. decembra 2001. da su četiri velike svetske kompanije za kupovinu 70 odsto kapitala tri srpske cementare podnele ukupno šest ponuda i najavilo da će imena kupaca biti objavljena 28. decembra. „Za Beočin (oko koga je prethodno bilo preganjanja s vojvođanskim vlastima) ponude su podneli francuski Lafarž i nemački Hajdelberger. Za Novi Popovac ponude su pristigle od Holcima iz Švajcarske i kompanije Titan iz Grčke.

Tenderska komisija pregledala je sve ponude nakon čega su one stavljene u zapečaćene kutije koje su pod policijskom pratnjom dostavljene u sef Ministarstva privatizacije, da bi tamo bile pod 24-časovnim policijskim obezbeđenjem do donošenja odluke.

To je zapravo početak procesa privatizacije na osnovu Zakona o privatizaciji koji je Skupština Srbije usvojila 27. juna 2001. Tada su usvojeni i Zakon o agenciji za privatizaciju i Zakon o akcijskom fondu. Samom činu usvajanja zakona nisu prisustvovali poslanici Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke i Stranke srpskog jedinstva u znak protesta zbog usvajanja Uredbe Savezne vlade o saradnji Jugoslavije sa Haškim tribunalom. Odsustvo opozicionih poslanika znatno je ubrzalo raspravu o zakonu koja je započela 21. juna, uz korišćenje opstrukcije i mnoštvo amandmana.

Zakonom o privatizaciji predviđeno je da potpuna privatizacija društvenog i državnog kapitala bude obavljena u roku od četiri godine. Kompletnu prodaju tog kapitala vodiće Agencija za privatizaciju. Važne institucije u tom poslu koji je u svim zemljama tranzicije bio praćen pljačkom i korupcijom jesu Akcijski fond i Centralni registar za hartije od vrednosti. Kontrolu postupka privatizacije obavlja nadležni odbor Skupštine Srbije. One u kojoj poslanik može da bude i u Solunu i u poslaničkoj klupi u Beogradu!

Zakon o ekstraprofitu – 20. jun

Porez Bogoljuba Karića

… Koji pita: „A gde su ostali?!“

Kompaniji Mobtel je 26. novembra posle podne blokiran račun jer nije uplatila prispeli dug za porez na ekstraprofit Astra banke likvidirane 16. novembra. Direktor Republičke uprave javnih prihoda Aleksandar Radović je tako postupio pošto je vlasnik Astra banke za dug RUJP od 68 miliona dinara poreza na ekstraprofit garantovao akceptnim nalozima Mobtela.

To je primena Zakona o jednokratnom porezu na ekstradohodak i ekstraimovinu stečenu iskorišćavanjem posebnih pogodnosti koji je Skupština Srbije usvojila 20. juna. Najmanja poreska stopa od 30 odsto predviđena je za poresku osnovicu do 100.000 maraka, dok će se najveća od 90 odsto plaćati na poresku osnovicu veću od 10 miliona maraka.

Jedan od onih koji treba da plate ovaj ekstraprofit je i Bogoljub Karić. On tvrdi da će platiti, ali da mu je to onemogućeno zatvaranjem Astra banke (zatvorio ju je guverner Dinkić, našavši da ona krši zakon i ne ispunjava uslove NBJ-a). Karić prigovara da mu je time onemogućeno da plati razrez i ljuti se što oporezivanjem nisu obuhvaćeni i oni koji su švercovali strateške proizvode ili koristili državne fondove. To je bio i prigovor opozicije u toku donošenja Zakona o ekstraprofitu. Ministar finansija u Vladi Republike Srbije Božidar Đelić je, odgovarajući na primedbe opozicionih poslanika, rekao da će se drugi zakoni odnositi na sticanje imovine na osnovu aktivnosti u sivoj ekonomiji (šverc nafte i duvana) i da će biti donet poseban zakon o poreskoj administraciji koji će uvesti veću i unakrsnu kontrolu prihoda i imovine. On tvrdi da taj deo ekstraprofita nije zaboravljen, ali da vlada nema dovoljno ljudi i sredstava da sprovede efektniju istragu o tome.

Karađorđevići u svojoj kući – 17. jul

Dvorski ključ

Rasprave o vraćanju sve imovine oduzete revolucionarnim zakonodavstvom 1945, a ne samo kraljevske imovine

Princ Aleksandar Karađorđević i članovi njegove porodice uselili su se 17. jula 2001. u kraljevsku rezidenciju u Beogradu, koja je, uz ostalu imovinu, jugoslovenskoj kraljevskoj porodici oduzeta nakon Drugog svetskog rata. Jugoslovenska vlada pet dana pre toga odlučila je da Beli i Stari dvor na Dedinju sa pratećim objektima dodeli na korišćenje princu Aleksandru, kao starešini Kraljevskog doma, a ključeve od dvorova 17. jula oko 18 časova predao je Zoran Žižić, savezni premijer u ostavci, što je bila jedna od poslednjih obaveza (Koštunica je tog dana dao novi mandat Pešiću). Aleksandar je u Belom dvoru slavio svoju slavu Svetog Andreja prvozvanog, na koju su pozvane mnoge javne ličnosti, a veliki publicitet dobila je činjenica da princeza Jelisaveta, ćerka Kneza Pavla, nije bila na slavi pošto se oseća nepoželjnom.

To što je kraljevskoj porodici stavljen na raspolaganje dvor Karađorđevića potstaklo je rasprave o vraćanju sve imovine oduzete revolucionarnim zakonodavstvom 1945, a ne samo one kraljevske. Zakonom o privatizaciji nije predviđeno vraćanje oduzete imovine, već novčana nadoknada bivšim vlasnicima. Zakon o denacionalizaciji se očekuje.

Prvaci Evrope: u vaterpolu – 24. jun; u košarci – 9. septembar; u odbojci 16. septembar…

Duh pobednika

Ove godine travnjak ispred Skupštine grada Beograda bio je dobro ugažen nekoliko puta, a ordeni Nemanje prvog reda deljeni su sportistima na kilo, što znaci da je Jugoslavija u 2001. dominirala Evropom, doduše isključivo zahvaljujući lopti. Na balkonu Skupštine grada iz meseca u mesec smenjivali su se vaterpolisti, košarkaši i odbojkaši sa medaljama oko vrata, dok su dole na travnjaku, u prepoznatljivom dekoru i uz parole „mnogo smo jaki“ desetine hiljada oduševljenih ljudi klicale šampionima.

Sve je počelo sa vaterpolistima koji su u junu (24) postali prvaci Evrope, pobedivši u Budimpešti sve svoje protivnike. Samo mesec dana kasnije vaterpolo reprezentacija Jugoslavije vratila se sa svetskog prvenstva u Japanu sa srebrnom medaljom. U septembru (9), za samo nedelju dana, prvaci Evrope postali su prvo košarkaši u Turskoj, a zatim i odbojkaši koji su zlato doneli iz Češke. Početkom decembra i ženska rukometna reprezentacija vratila se iz Italije sa prvenstva sveta sa bronzanom medaljom čime je zaokružena verovatno najuspešnija godina (u svim Jugoslavijama) ako se računaju uspesi u kolektivnim sportovima. Titule i medalje u igri s loptom Jugoslaviji su doneli isključivo njeni državljani, pobeđujući uglavnom timove iz Evropske unije u čijim nacionalnim ekipama igraju i oni što jedva da znaju kako izgleda zastava države za koju nastupaju. Vaterpolisti su tako pobeđivali Špance za koje igraju i Kubanci, košarkaši Nemce za koje igra i po koji Nemac, rukometašice Austrijanke u čijem timu se pola prezimena završava na „ić“. Istovremeno, malo uvažavani jugoslovenski pasoš posrećio se ove godine teniserki Jeleni Dokić. U prvoj godini kako nastupa pod zastavom SRJ Dokićeva je osvojila tri ATP turnira i probila se među prvih deset teniserki na svetu, što je i najveći pojedinačni uspeh jugoslovenskih sportista u 2001.

I dok su u vodi i vazduhu naše nacionalne selekcije osvojile sve što se osvojiti moglo, fudbaleri nisu uspeli da se kvalifikuju za naredno svetsko prvenstvo koje se iduće godine održava u Japanu i Koreji.