Ministarka za brigu o porodici i demografiju Milica Đurđević Stamenkovski, u narodu poznatija kao Milica Zavetnica, proteklih nedelja je izuzetno uposlena. Sretenje je provela na mitingu Srpske napredne stranke u Sremskoj Mitrovici i jedva da je stigla da progovori koju reč o studentima u blokadi, otišla je u Nemačku da govori na predizbornoj konvenciji ultradesničarske partije AfD.
Ali, bavi se ona i pitanjima iz sopstvenog resora. Tako je polovinom februara najavila nove mere za brigu o porodici i demografsku obnovu. Najvažnija novost glasi – 1. marta će biti raspisan javni konkurs o unapređenju demografije i populacione politike. Za sada se o ovom konkursu zna da će moći da učestvuju jedinice lokalne samouprave, a prvi uslov za njihovo konkurisanje biće osnivanje saveta za porodicu i demografiju u tim sredinama.
Kako je saopštila Milica Đurđević Stamenkovski, “saveti će pratiti statističke podatke, migracioni saldo i imati uvid u socijalne i egzistencijalne uslove i izazove sa kojima se suočavaju samohrani roditelji i višedetne porodice, samačka i staračka domaćinstva”. Ona je poručila da je za ovaj projekat država 2025. godine izdvojila 420 miliona evra, namenjenih lokalnim samoupravama, kao i da je “početak procesa demografske obnove naš najvažniji nacionalni zadatak”.
Više informacija o lokalnim savetima za sada nema. Iz Ministarstva za brigu o porodici i demografiju za “Vreme” kažu da će statistički podaci koje će lokalni saveti pratiti biti javno dostupni, kao i da će se ažurirati najmanje jednom mesečno. Međutim, praćenje statističkih podataka na lokalnom nivou više zvuči kao posao odeljenja Republičkog zavoda za statistiku, pa nije sasvim jasno koliko je ova mera bitna za podizanje nataliteta. U Ministarstvu kažu i da će saveti mati određenu autonomiju i da će njihove sastave utvrđivati predsednici opština, odnosno gradonačelnici – što ostavlja dosta prostora za samovolju lokalnih moćnika. Samo Ministarstvo će u svemu ovome imati nadzornu ulogu.
Osim bavljenja statistikom, šta će, tačno, biti zadatak saveta? Ni u ovom slučaju, za sada, nema konkretizacije. U vrlo opširnom odgovoru Ministarstva navodi se da će zadatak lokalnih saveta biti “da uspostave direktnu komunikaciju sa porodicama, prepoznaju njihove potrebe i izazove, i iniciraju mere koje će doprineti kvalitetnijem porodičnom životu”.
Šta je po pitanju obnove demografije i brige o porodici u mandatu Milice Đurđević Stamenkovski i njenih prethodnika do sada urađeno?
SVE MANJE ROĐENE DECE
Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju nastalo je 2020. godine, a pre aktuelne ministarke na njegovom čelu bili su Radomir Ratko Dmitrović i Darija Kisić Tepavčević. Zajedničko im je, najpre, što su svi pokušavali da natalitet podignu materijalnim podsticajima. Bilo je to praćeno i neukusnim sloganima poput “Dosta reči – nek zakmeči”, “Rađaj, ne odgađaj” i “Ljubav i beba – prvo što nam treba!”.
Da li su uspeli u svojoj nameri? U 2024. godini rođeno je 60.311 beba, 502 manje nego godinu dana ranije, govore podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZS). Ovo je, istovremeno, najmanji broj živorođenih još od 1900. godine, iako je u međuvremenu Srbija prošla dva balkanska rata, dva svetska rata, krizu tokom devedesetih i bombardovanje.
U novembru prošle godine usvojene su nove mere za poboljšavanje nataliteta: od 1. januara jednokratna pomoć za prvo dete iznosi 500.000 dinara, za drugo 600.000 dinara u 24 rate, za treće i četvrto 2.280.000 odnosno 3.180.000 dinara, obe u 120 mesečnih rata. Na uvećani roditeljski dodatak imaju pravo roditelji čija su deca rođena 1. januara 2024. godine i kasnije, a povećanje podsticaja najavio je lično predsednik Srbije Aleksandar Vučić – izračunavši i da će sve to da košta državu dodatnih 120 miliona evra.
Ovo, zaista, jeste veliki skok u odnosu na iznose od pre nekoliko godina. Na primer, prvorođena deca, rođena nakon 1. januara 2020. godine dobijala su jednokratno oko 100.000 dinara od države. Ipak, prateća kampanja je izazvala burne reakcije u javnosti. Danima se vrtela reklama u kojoj, između ostalog, devojčica nagovara roditelje da joj rode brata objašnjavajući im da će za to dobiti 600.000 dinara, a otac deluje mnogo ushićeniji novcem nego prinovama.
NIJE SAMO REČ O PARAMA
Iako je uvećani iznos roditeljskog dodatka pohvalan, to nije idealna pronatalitetna mera, kaže za “Vreme” urednica portala “Bebac” Jelena Ćirić Nikolić.
“Ne radi se uvek o novcu. Radi se i o uslovima u porodilištima, ali i u uslovima u kojima će se odgajati ta deca. Odnosno, kakvu vrstu podrške roditelji u ovom društvu imaju. Stanje u vrtićima je loše, u većim gradovima mesta uglavnom nema. Dete možete da upišete u vrtić kada napuni 12 meseci, a majka se na posao vraća mesec dana ranije. To je tehnička stvar, a mnogo bi pomogla porodicama. Kako majka da se vrati na posao ako nema vrtića?”.
Uz to, roditeljski dodatak ograničen je na maksimalno četvoro dece. Oni roditelji koji odluče da imaju više od četvoro dece ne treba da očekuju ovakvu vrstu podstreka za peto i svako naredno dete. Pritom, član 25 Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom propisuje da će pravo na pomoć imati one porodice u kojima su sva deca redovno vakcinisana i redovno pohađaju osnovnu školu, odnosno predškolsko. Ovakve odredbe zakona diskriminatorne su prema najosetljivijim društvenim grupama, a posebno prema romskoj zajednici.
ZAČARANI KRUG
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, početkom 2023. godine u Srbiji je živelo 6.641.197 stanovnika, dok je deset godina ranije na teritoriji Srbije bilo preko pola miliona ljudi više. Uprkos svim podsticajima države i osnivanju ministarstva koje će se baviti populacionom politikom, prirodni priraštaj je i dalje negativan. U proseku, u protekle dve godine, Srbija je mesečno gubila oko 8.300 ljudi, a rađalo se oko 5.000 beba. U prevodu, ovo znači da je Srbija prošle godine izgubila oko 40.000 stanovnika, odnosno da je “nestao” jedan grad veličine Sombora.
Zanimljivo je, ipak, da stopa fertiliteta, odnosno broja dece po jednoj ženi, u Srbiji raste. Ona je 2012. godine iznosila 1,45, dok je 2023. godine ovaj broj bio 1,63, a povećao se u svim regionima Srbije. Problem, međutim, nastaje jer je broj žena koje mogu da rađaju sve manji. Začarani krug izgleda, otprilike, ovako: kako u Srbiji ima sve manje stanovnika, to znači da ima sve manje žena sa sposobnošću rađanja, pa se, samim tim, rađa i sve manje beba. Sve dok je stopa fertiliteta manja od 2, broj stanovnika će se, manjom ili većom brzinom, smanjivati.
Urednica portala “Bebac” objašnjava da, ipak, ne treba da bude cilj samo da se rađa što više dece.
“Govorimo o tome da treba više da se rađa, a donosioci zakona ne vide koje su potrebe roditelja u ovom momentu. Trebalo bi da bude cilj da se porodice koje već imaju jedno dete odluče na drugo, što sve češće nije slučaj. Roditelji uviđaju da je zaista teško sve izneti, pravilno vaspitati dete i omogućiti mu adekvatan kvalitet života. Cela ta klima utiče na odluku, kao okidač koji može prevagnuti u tome želite li još jedno dete ili ne”, objašnjava Jelena Ćirić Nikolić.
TEORIJA I PRAKSA
Na kraju, vraćamo se na najavljene lokalne savete za porodicu i demografiju kao redak primer mera države koja se ne svodi na isplaćivanje novopečenih i budućih roditelja.
“Lokalni saveti mogu biti pozitivna novost ako se zamisle kao resursni centri u kojima će roditelji moći da se informišu o svojim pravima, gde mogu da dobiju pomoć u usklađivanju rada i roditeljstva ili slično. Bilo bi lepo tu uključiti i organizacije koje se bave roditeljstvom. Videćemo da li će to zaista ispuniti svoju svrhu”, kaže naša sagovornica.
Ona u to, za sada, sumnja. Kako kaže, do sada su se nedovoljno ozbiljno uzimale u obzir stvari koje bi mogle da poboljšaju život porodilja i trudnica.
Dodatno, prema istraživanju Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), 97 odsto njihovih sagovornica koje su doživele akušersko nasilje nisu prijavile povredu svojih prava. Ovo, takođe, može da utiče na odluku žena da ne rađaju više dece. Ministarka Milica Đurđević Stamenkovski je, pak, na početku svog mandata optužila majke koje svedoče o akušerskom nasilju da su “deo globalne agende protiv rađanja u Srbiji”, a zatim je “rešila” problem nedostatka klima usred tropskih vrućina u porodilištima kupovinom pet ventilatora.
“Da li je, uopšte, poenta da imamo strmoglav demografski rast?”, pita se sagovornica “Vremena”.
“Trebalo bi da radimo na tome da imamo obrazovanu decu sa normalnim uslovima života i da zadržavamo trenutni broj stanovnika. Zbog ekonomije je važno da ne pada dramatično broj rođenih beba. Ali moramo poboljšati njihove uslove života. Nije poenta samo rađati decu, a da su porodice siromašne”, zaključuje Jelena Ćirić Nikolić.
Problem dečjeg dodatka
“Mera koja se često zaboravlja je dečji dodatak za decu do 18. godine ili do 26. godine ako su ometena u razvoju. Ti iznosi su sramotno mali za ovu zemlju”, kaže Jelena Ćirić Nikolić.
Dečji dodatak je mera socijalne politike, a ne pomoć koja se isplaćuje svakoj porodici sa decom. Zakon propisuje da pravo na dečji dodatak imaju porodice čiji ukupan mesečni prihod ne prelazi sumu između 13.000 i 17.000 dinara, u zavisnosti od toga da li je u pitanju jednoroditeljska porodica i da li se radi o detetu sa smetnjama u razvoju.
Od 1. januara ove godine, dečji dodatak iznosi oko 4.300 dinara za dete za koje je ostvareno pravo, 5.590 dinara za jednoroditeljske porodice i staratelje, 6.449 dinara za dete sa smetnjama u razvoju i 7.739 dinara za dete koje ispunjava uslove po više osnova. Dakle, maksimalan iznos dečjeg dodatka koji porodica može da ostvari je manji od 8.000 dinara mesečno. Uz to, ova porodica mora imati prosečne mesečne prihode koji su od šest do osam puta manji od prosečne mesečne zarade u Srbiji.
Sagovornica “Vremena” objašnjava da, i kada se pogledaju roditeljski dodaci od nekoliko stotina hiljada do nekoliko miliona dinara, oni samo na prvi pogled deluju impozantno.
“Međutim, kada pogledamo na koliko se oni rata daju i koliki su mesečni iznosi, to nisu sume koje bi značajno promenile uslove života neke porodice. Primera radi, za drugo dete posle dve godine nemate nikakvu pomoć. Neke evropske zemlje odlučile su da svoj deci do 18. godine daju, recimo, po 200 evra. Zaista je značajna razlika između dve godine i 18 godina života sa tim ciframa”, dodaje.
Jedan od primera evropskih zemalja koje se ozbiljnije bave dečjim dodatkom je Nemačka. U ovoj državi, svako dete do svog punoletstva, u nekim slučajevima i do 26. godine, ima pravo na dečji dodatak od 250 evra, bez obzira na ekonomsko stanje u kom se nalazi porodica.
