Demagoška opereta

Od prošle jeseni, ovo je četvrto prikazivanje ove „hoće li – neće li biti poskupljenja“ predstave za široke narodne mase: u prvom, kao i u ovom aktuelnom, tema je bio hleb, u drugom zejtin, a u trećem šećer, s tim da je u prva tri igranja vlada posezala za Robnim rezervama, a ovog puta zamahnula Uredbom kojom je propisala minimalne proizvođačke količine i maksimalne prodajne cene hleba od brašna „T-500“ u sledećih šest meseci.

„Donošenje uredbe“, piše u obrazloženju, „ima za cilj praćenje stanja na tržištu brašna i hleba, a sve u cilju da se obezbedi očuvanje standarda nižih socijalnih kategorija građana kao i ravnomerno snabdevanje stanovništva osnovnim vrstama hleba.“ Ako ni po čemu drugom, ova vlada će ostati upamćena po tome što štiti standard „nižih socijalnih kategorija građana“ ograničavanjem cena belog hleba.

Pored ove uredbe, vlada je donela još jednu kojom se na tri meseca, dakle do žetve, zabranjuje izvoz i odobrava bescarinski uvoz 100.000 tona pšenice, uz obrazloženje da je od žetve do sada bez plaćanja carine izvezeno 140.000 tona „preko plana“, pa je „rampa spuštena“ da bi se debalans „ispeglao“.

LIBRETO: Bez obzira na to šta je tema – hleb, zejtin ili šećer, tok priče je isti: prvo se „spinuje“ priča o globalnom rastu cena hrane; kad se ta priča dovoljno zavrti „okrene“ se na domaće tržište, da „Srbija nije mimo sveta“ te da hrana mora da bude skuplja i ovde… Potom sledi licitiranje: poskupljenje bi moralo da bude i veće, ali kriza je, eto, pa ne može, ali mora „najmanje ovoliko“, jer se po ovim cenama „proizvode samo gubici“…

Čemu sve to medijsko „pumpanje“ kad se cene hrane inače formiraju slobodno, na prvi pogled je nejasno. Na drugi pogled, kako se priča razvija, jasnije je: kad licitiranje dostigne vrhunac, pojavljuje se vlada u ulozi spasioca, koja mudrim i odlučnim potezom poskupljenje ili odlaže na neki rok, ili ga ograničava na „razumnu meru“ ili, kao u ovom slučaju, kaže „ne može“.

Tako je jesenašnje poskupljenje hleba odloženo do Nove godine „pozajmicom“ pšenice iz Robnih rezervi članovima Unije pekara, poskupljenje zejtina i šećera je na „prihvatljivu meru“ svedeno opet „otvaranjem“ Robnih rezervi, s tim što je za zejtin i šećer iz rezervi određena cena koja je doduše bila niža od najavljivane, ali zato viša od one koja je bila aktuelna u tom trenutku. Ni sada nije bitno drugačije.

UVERTIRA: Kao i jesenas, „neminovno“ poskupljenje hleba, onog „sava“ koji je neznano kako postao standard, najavio je Zoran Pralica, predsednik Unije pekara: ništa manje nego na 70 dinara, jer brašno je skuplje nego što je bilo, a i struja je poskupela, što će reći mora i hleb. Na pitanje zašto baš 70 dinara, odgovara da je „tu cenu dobio od proizvođača“. Kao, mnogi od njih, proizvođača, rekli su mu da „zbog odličnog kvaliteta brašna prave belu veknu koja bi trebalo da košta 65 ili 70 dinara“, ali da mogu, isti ti pekari, „da naprave veknu i za 55 dinara“. Sve je, veli, stvar kvaliteta brašna koje se koristi u proizvodnji. „Na taj način bi tržište bilo sasvim dobro snabdeveno, jer bi bilo dovoljno hleba koji košta 50 dinara, ali i onog od 70. To je ono što smo mi iz Unije pekara govorili.“

Na to što se vekna po „sava“ recepturi prodaje po unutrašnjosti za 35 dinara, kaže da je reč o „nerealnim cenama“, jer „mnogi kada osvajaju nova tržišta svesno obaraju cene“. Takva je situacija, zaključuje, u centralnoj Srbiji gde ima 50 snabdevača hlebom i normalno je da obaranjem cena žele da preuzmu potrošače jedni drugima. Zaista zanimljivo: tamo gde konkurencije ima, cene su niže.

Inače, prema računici Instituta za ekonomiku poljoprivrede, sirovina za „pokilku“ hleba „sava“ (brašno, kvasac, so i aditivi) košta 18 dinara, troškovi proizvodnje su 7, a kad se tome dodaju marže i PDV, krajnja cena „prema kupcu“ izađe na 35 dinara i 22 pare. U vreme kad je ova računica napravljena, pšenica je na Produktnoj berzi menjala vlasnika za 31,5 dinara.

ČIN PRVI – SELJACI BEZ GAĆA: Prošlogodišnja žetva pšenice bila je „mršava“ po više osnova: zasejana je na najmanjoj površini ikad – svega 460.000 hektara, prinos je bio slabašan što zbog izrazito kišnog perioda kad mu vreme nije – pred samu žetvu, a ponuđena otkupna cena je, po ustaljenoj praksi, bila na granici isplativosti: prva ponuda, pred samu žetvu, bila je 8,5 dinara po kilogramu, na početku žetve 9, u toku je „poboljšana“ na 10, dok su poljoprivrednici insistirali na 17, potom smanjili apetit i predložili 15, pa 14, da bi pristali na 12 dinara koliko je nudila država u otkupu za robne rezerve sa isplatom odmah, odnosno 13 dinara koliko su u isto vreme nudili „žito-mlinari“, ali sa isplatom sa zadrškom. Otkup je završen mesec dana posle žetve, a najveća cena koji su poljoprivrednici uspeli da postignu u samom finišu bila je 15,5 dinara po kilogramu.

U isto vreme, na čikaškoj berzi pšenica je ugovarana po ceni od 310 dolara po toni (24,7 dinara/kilogram), u Parizu 224,50 evra za tonu (23,7), u Budimpešti 168 evra (17,8). Nižu cenu na novosadskoj Produktnoj berzi nego na bilo kojoj drugoj, „žito-mlinari“, u tom trenutku kupci, objašnjavali su „silom tržišta“: ponuda je, kao, bila velika, iako je požnjeveno nikad manje, a potražnja je bila smanjena jer je podosta žita preteklo od prošle godine, pa ko hoće – hoće, a ko neće – ne mora.

Međutim, kako je novac od pšenice prvi godišnji prihod poljoprivrednika, manje-više svi su „hteli“, mada bi tačnije bilo reći „morali“. Nizak prinos pomnožen sa niskom cenom i začinjen ucenom očitao se već u jesenjoj setvi: posejano je 20.000 hektara manje nego prethodne godine.

Ne bi to bilo tako loše kao što se čini da nije ona dodatna dva „ali“. Prvo je podatak o prodaji semenske pšenice koji onespokojava: skoro polovina posejane pšenice je „sa tavana“, genetski inferiornija, time i slabije rodna. Drugo „ali“ je podatak o količini prodate „uree“, azotnog đubriva kojim se pšenica u proleće „prihranjuje“: kada se ukupan promet „uree“ podeli sa brojem hektara, dobija se da je u proseku na svaki hektar pod pšenicom „bačeno“ tri puta manje ovog đubriva – 50 umesto 150 kilograma.

ČIN DRUGI – SITI VUCI: Čim je trgovina na relaciji poljoprivrednici–otkupljivači završena, pšenica je naglo poskupela, sve kao prateći cene na svetskim berzama ali tako da je umesto dva-tri dinara jeftinija nego u svetu, kako je bilo tokom otkupa, ispala dva-tri i više dinara skuplja. I ta razlika u ceni je pravdana ponudom i potražnjom: kao, domaće pšenice nema dovoljno, a uvozna je opterećena carinom, pa zato košta koliko košta. Ergo, pšenica koja je otkupljivana u proseku po 13, kasnije je prodavana po dva do dva i po puta skuplje.

foto: a. anđić

Kako god, uredba o zabrani izvoza i bescarinskog uvoza naizgled je delovala na: sa 31,5 dinara u martu, cena je „skliznula“ na 28. Međutim, to je samo naizgled: pale su cene i u svetu, pa je domaća pšenica i dalje skuplja od uvozne, otprilike za cenu transporta.

Direktor „Žita Srbije“ Vukosav Saković tvrdi da Srbija nema potrebe da uvozi pšenicu, jer raspolaže sa (čak) 450.000 tona, a do žetve je potrebno (svega) 330.000 tona. I eto, sad odjedared pšenice ima više nego što je potrebno, preteći će nešto i za „prelazne rezerve“, a koliko juče je nije bilo dovoljno, pa je zato bila skupa. Istina, ima je i više, čak i one od preklane: odmah po donošenju Uredbe, na Produktnoj berzi pojavila se i pšenica „roda 2009“.

EPILOG: I tako, nije se, u stvari, dogodilo ništa bitno: hleb, istina, nije poskupeo, vlada je pokazala svoju socijalnu odgovornost, a cena hleba je ostala „zakucana“ prema najvišoj godišnjoj ceni pšenice i brašna.

U ovo doba godine, bez obzira na Uredbu, cena pšenice inače „klizi nadole“. Kako se žetva približava, to „klizanje“ će, iskustvo govori, u Srbiji biti izraženije nego drugde, jer valja spremiti scenu za otkupni igrokaz. Pitanje je, jedino, koliko će se ove godine požnjeti.

Međutim, kako god da se okrene, „veliki igrači“, koji kartelski upravljaju tržištem, nemaju razloga za brigu: ako kojim slučajem i uprkos svemu žetva bude iole dobra, opet će domaću pšenicu otkupljivati ispod cene, jer može im se, a ako žetva bude mršava „iskukaće“ produžetak bescarinskog uvoza, odnosno ukidanje carine, čime će definitivno eliminisati konkurenciju malih zanatskih, „ušurnih“ mlinova, zahvaljujući kojima se pekarima po unutrašnjosti isplati da hleb prodaju po 35 dinara. Ako tako bude, ista opereta biće na repertoaru najkasnije u septembru.

S druge strane, moguće je i da je ne bude: Dušan Petrović, novi „dvoresorni“ ministar u rekonstruisanoj vladi, kaže da će poljoprivredni deo Ministarstva na čijem je čelu posebnu pažnju obratiti na otkup ratarskih proizvoda. Moguće je da onaj drugi, trgovački deo Ministarstva obrati malo više pažnje na to šta se dalje događa s tim proizvodima – pšenicom, suncokretom i šećernom repom, pre nego što stignu do pekara i trgovaca.

Vremeplov: Jedno te isto

Kad je pšenica ovogodišnjeg roda tek dostigla cenu prošlogodišnje, počele su spekulacije o budućim cenama hleba: poskupeće – neće poskupeti – hoće, ali ne zna se kad će. Zaista, da li će, i ako će – koliko će?

Vrata poskupljenju hleba odškrinuo je ministar trgovine Slobodan Milosavljević izjavom da se hleb i dalje mesi „od prošlogodišnje pšenice koja je kupljena po deset dinara“ tako da „objektivnih razloga za povećanje cene hleba danas, sutra ili u naredne tri nedelje nema“.

Na tu konstataciju predsednik Unije pekara Zoran Pralica oglasio se kuknjavom da pekari posluju sa gubicima, te da se zbog smanjenja kupovne moći i promet smanjio za 30 odsto, da su „u bezizlaznoj situaciji“, te da je jedini izlaz poskupljenje hleba „sava“ sa sadašnjih 30 do 35 na „najmanje 50 dinara“.

Samo koji dan pošto je javno ustvrdio da hleb mora da poskupi, Pralica je povukao reč: kao, sa Ministarstvom trgovine i usluga postignut je dogovor po kom članovi ovog udruženja neće u sledećih šest meseci povećavati cenu hleba „sava“ od pola kilograma, ali da za uzvrat dobiju „na pozajmicu“ oko 100.000 tona brašna iz Robnih rezervi.

„Ko šta mesi i ko koga muze„, „Vreme“ br 1023, 12. avgust 2010.

Nije žetva podbacila samo u Srbiji: tako je u celoj Evropi i u skladu s tim cena pšenice iz dana u dan raste. „Dešava se nešto potpuno neverovatno: cene stravično idu gore. Na Budimpeštanskoj berzi pšenica je za nedelju dana ‘otišla’ više od 12 odsto, u Parizu 10, a u Čikagu 12“, kaže Žarko Galetin, direktor Produktne berze u Novom Sadu. Svuda cena raste, samo ne ovde.

Tako, dok je poslednjeg dana trgovanja prošle nedelje pšenica u Parizu menjala vlasnika za 16,40, u Čikagu za 16, a u Budimpešti za 14,6 dinara, na Produktnoj berzi u Novom Sadu pšenica prošlogodišnjeg roda prodavana je i kupovana za 11,5 dinara, a ovogodišnja po 8,5.

„Cene, ucene i druge priče„, „Vreme“ br. 1019, 15. jul 2010.

Nije ni Srbija mimo sveta: skok cena na svetskom tržištu uticao je na porast domaćih, jer suša je uticala destruktivno na domaći rod kao i drugde. Ne bi tome bilo zamerke da poskupljenja nisu veća nego što je zabeleženo tamo „drugde“. Apsurd je potpun: u zemlji koja je neto izvoznik hrane i koja čini petinu ukupnog izvoza, hrana je skuplja nego u zemljama u koje izvozi.

Nije tome razlog smanjena ponuda, a povećana tražnja. Žetva pšenice jeste bila mršava, mada ne kao u susednim zemljama: ubrano je taman da se dosegne ovogodišnja žetva. I kukuruz je omanuo, ali i njega je bilo dovoljno za domaće potrebe. Ipak, cena pšenice i kukuruza bila je viša nego kod suseda. Nije, dakle, reč o debalansu ponude i potražnje.

Razlog za tako visoke cene je bolno banalan: pšenica, kao i ostale ratarske kulture, dospele su u malo ruku. Da sve bude gore, ne postoji ni evidencija ko je koliko otkupio, niti šta je sa otkupljenim uradio. Nešto malo je izvezeno dok vlada uredbom nije izvoz zabranila, ali se ne zna koliko tačno. Nepoznato je i koliko ga uopšte ima. Istovremeno, Vlada se nije setila da uvoz oslobodi carina. Tako, oslobođena uvozne konkurencije, pšenica otkupljena bezobrazno jeftino, tokom jeseni je poskupljivala u skladu sa svetskim trendovima, a nastavila je i dalje jer žita je na tržištu bilo samo koliko se „pusti“. Na stranu što je i maloprodaja hrane koncentrisana u to isto „malo ruku“.

„Evropski lider po skupoći„, „Vreme“ br. 910, 12. jun 2008.

Nije žetva čestito bila ni okončana, a oglasili su se prvo mlinari, potom pekari, najavljujući nove, znatno više cene svojih proizvoda. Sledili su ih uljari, potom mlekari i klaničari: i oni su najavili poskupljenja. Vrtoglav rast cena ratarskih kultura vlada je privremeno zauzdala zabranom izvoza žitarica i suncokreta, a ministar trgovine i usluga Predrag Bubalo se sa pekarima, uljarima i trgovcima nagodio o visini poskupljenja. Posle sastanka Bubalo je iskazao zadovoljstvo što su „proizvođači hleba i ulja, ali i trgovci pokazali veliku odgovornost kada je u pitanju pokušaj da zaštitimo standard naših građana“. Ta odgovornost, objasnio je, ogleda se u tome što su se svi „odrekli dela svojih zarada i svog ‘kolača’ da bismo postigli i ugovorili maksimalni rast cena u nekom periodu“. Konstatovao je, takođe, da „skokom cena osnovnih životnih namirnica, koji je prouzrokovan povećanjem cena sirovina koje se koriste u proizvodnji, neće biti ugrožena kupovna moć građana“. Sve u svemu, sledećih 90 dana hleb „sava“ koštaće 29,5 dinara, a ulje najviše 95 dinara.

„Kristalno nejasno„, „Vreme“ br. 872, 20. septembar 2007.

foto: reuters