direktor Opere
Osnovni podaci: Rođen je 1957. godine; diplomirao je dirigovanje na FMU u Beogradu i postao prvi magistar dirigovanja u istoriji Akademije umetnosti u Novom Sadu; rukovodilac je kamernog orkestra „Pro klasika“ i najstarijeg mešovitog hora „Braća Baruh“; tri godine bio je umetnički direktor Niškog simfonijskog orkestra, dve godine kamernog ansambla „Pro muzika“; postavljen je za glavnog dirigenta Opere i Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu 1993. godine, a početkom aprila, nakon ostavke Predraga Protića, za direktora Opere.
Karijera: Debitovao je 1980. godine sa horom „Abrašević“, i od tada je dirigovao mnogim velikim orkestrima i horovima, na koncertima u najpoznatijim dvoranama i festivalima u zemlji; gostovao je u Grčkoj, Izraelu, Bugarskoj, Holandiji, Nemačkoj, Rumuniji, Irskoj, Rusiji, Americi, Italiji, Austriji, Švajcarskoj i Španiji; dirigovao je svim najvećim grčkim orkestrima, stalni je gost Simfonijskog orkestra grčkog radija, a njegovo dirigovanje na premijeri i pet repriza Verdijeve opere „Trubadur“ 1995. godine u Dablinu proglašeno je za najupečatljivije u nekoliko prethodnih sezona; odbio je nekoliko prilika da karijeru nastavi u inostranstvu.
Pristupna beseda: Najavio je da tek iduće sezone očekuje pravu priliku da se iskaže kao direktor Opere, a do tada će nastojati da osveži repertoar obnavljanjem starih naslova i upošljavanjem što više solista.
Na čijoj je strani: U vreme neslaganja umetnika Narodnog pozorišta sa metodama upravljanja Aleksandra Berčeka, početkom 1994. godine, govorilo se da je miljenik uprave. „Nisam za upravu“, negirao je. „Naša uprava se ponaša kao da je iz starog sistema, iz sistema u kome je bila moderna uravnilovka. Ponašaju se kao da im privilegija položaja daje sva prava, a oslobađa ih odgovornosti.“
O Operi pre nego što je izabran: „Politika Opere je neinventivna, ne ulaže se u mlade. Tu je i mali broj naslova, neinteresantnih naslova, ponekad i nedovoljno visok kvalitet. Uvek jedna ista lica i imena. Opera se pretvorila u vežbalište privilegovanih. Voleo bih kada bi neko i gostovao na našoj operskoj sceni, a i kada bismo mi gostovali.“
Omiljeni repertoar: U operi postoji nešto što se zove gvozdeni repertoar, a nama su ostali opiljci od njega. Ostala nam je Travijata, Karmen i Seviljski berberin… Pepeljuga je bila veoma posećena i izvedena je za jednu godinu toliko puta kao neke predstave za pet sezona. Ona je potrošena, trebalo bi je snimiti na video traku i skinuti sa repertoara. Gde su Trubadur, Prodana nevesta, Ero s onoga svijeta? Treba izgraditi ponovo gvozdeni repertoar, postaviti Pučinijevu operu Turandot, Štrausovog Rozen kavalira, Vagnerovog Tristana i Izoldu.“
Inicijator: Pre desetak godina počeo je da propagira potrebu za Operom u Nišu. „Operska scena je od krucijalnog značaja za grad Niš. Ona će na presudan način podići kulturu grada i upisati ga u mapu evropskih gradova.“
Mi i svet: „Kod nas se od dirigenta očekuje da rešava i materijalne probleme muzičara, čak i kad stane pred orkestar. Da ume da prevaziđe te probleme, kao i neka lična nezadovoljstva.“ Nakon gostovanja u Nacionalnoj Rajnskoj operi u Strazburu, pričao je da su tamo svi imali radno vreme. „Zbog toga je maltene dva meseca pred premijeru predstava bila gotovo spremna. I dekor, i kostim, i uloge. Tamo sam bio jedini koji se iščuđavao toj preciznosti. U krajnjem slučaju, tako i mora biti, jer kad pozivate ljude iz celog sveta, morate im dati tačne termine. To je u svetu normalno i svi čekamo trenutak da i kod nas takav način rada postane normalan.“
Poruka svetu: „Svet i ne zna šta mi sve imamo i šta znamo. Recimo, dok mi pravimo izvrsne kostime u Narodnom pozorištu, tamo se plaća suvim zlatom ili se iznajmljuje po astronomskim cenama. Mogli bismo te fantastične kreacije da izvozimo. Naši orkestri bi, takođe, mogli da budu velika konkurencija za projekte u kojima strani dirigent ili solista snima program za svoj kompakt disk. Mogućnosti su tu, treba ih iskoristiti.“
Nade: „Neki govore da, recimo, novi bogataši – poklonici turbo folka i ko zna čega sve još – nikada neće kročiti u koncertnu salu, ja tvrdim drugačije. Svi su oni potencijalna muzička publika! Ako ne oni, možda njihova deca!“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
