Dečko koji obećava

Mihajlović je već gotovo tri decenije, takoreći, oduvek u vlasti i oko nje. Bio je uspešan socijalistički funkcioner, naprednih, ali nikad radikalnih pogleda, koji je uvek znao dokle je moguće i poželjno ići. Zahvaljujući tom talentu uspeo je ne samo da politički preživi najrazličitije preokrete i opasnosti tokom (post)titovske i Miloševićeve ere već i da u svakoj bude više nego solidno uhlebljen i plasiran. U međuvremenu, Srbijom su vladali Tihomir Vlaškalić, Dušan Čkrebić, Draža Marković, Ivan Stambolić, Slobodan Milošević i Zoran Đinđić – a on je uvek (bio) tu. Kada i ako jednoga dana DOS bude silazio sa vlasti, on će biti među zaduženima za asanaciju političkog terena, a uopšte nije nemoguće ni da osvane u timu koji će nakon toga utvrđivati nepodopštine stare garniture. Da se nije pomalo neoprezno ukopao u živo blato MUP-a, da je, recimo, ostao „samo“ običan potpredsednik vlade, takav ishod bi bio čak vrlo verovatan. Ovako je to, ipak, više teorijska mogućnost.

1.

U vreme kad su cvetale tikve, bratstvo-jedinstvo, Titove štafete i radne akcije, Mihajlović je upamćen kao osnivač Mladih istraživača Srbije i organizator omladinskih istraživačkih akcija koje, premda su se odvijale pod više nego ortodoksnim nazivom („Titovim putem ’80, ‘81…“), ipak nisu bile klasično fizičko ni ideloško čekićanje. (Istraživačka stanica u Petnici najvredniji je i najreprezentativniji rezultat tog aktivizma.) Nakon „omladinskog“ perioda, veći deo 80-ih, provodi kao gradonačelnik i jak čovek u Valjevu, gde će biti poznat po preduzimanju niza poduhvata usmerenih ka „demetropolizaciji“ Srbije. Takve akcije uvek su medijski atraktivne i po pravilu su pouzdan znak da lokalno rukovodstvo nišani neku funkciju u metropoli – zato su valjda najčešće kratkog daha i po definiciji neuspešne. Tako je i bilo. Dušan Mihajlović je prešao u Beograd, gde će u „reformskoj“ vladi Stanka Radmilovića (prvoj Miloševićevoj) obavljati funkciju potpredsednika, a Valjevo je ostalo tamo gde je i pre bilo. Štaviše, za mnoge neočekivano, Valjevo će u narednom periodu – možda ne bez neke veze sa reakcijom na modernizacijski rad Mihajlovićeve ekipe – zadugo biti solidno SPS-ovsko uporište i to će ostati čak i onda kada je veći deo Srbije već uveliko preplivao na drugu stranu.

2.

Mihajloviću se svakako mora odati priznanje da je uvek imao odličan osećaj za duh vremena i njegove tendencije. Za razliku od većeg dela nacionalne intelektualne i političke elite, zaokupljene reciklažom kosovskog mita i „događanjem vođe“, njemu nije promakao ephalni značaj pada Berlinskog zida i propasti sovjetske imperije. Pre mnogih drugih on je uvideo neminovnost skidanja starih ideoloških odeždi, kao i to da ovo presvlačenje uopšte ne mora nužno značiti gubitak i silazak sa vlasti. Sa grupom prijatelja koje su nadahnjivali slična „vizija“ i isti političko-privrednički senzibilitet, mahom starih saradnika iz Republičke konferencije Saveza socijalističke omladine, a uz prisustvo i blagoslov Dobrice Ćosića, početkom 1990. u demetropolizovanom Valjevu Mihajlović osniva Novu demokratiju. Računica je bila logična i obećavajuća. Blagovremeno pranje ruku od komunističke prošlosti, uz značajne materijalne i kadrovske resurse sveprisutnog SSO-a, te podršku „srpskog Havela“, sve to je trebalo da omogući Mihajlovićevim „reformistima“ bezbolan prelet u novo, postsocijalističko doba. Ali, avaj, Srbija nije Češka i tu spoznaju Mihajlović će morati da plati sa tri godine apstinencije od vlasti. Račune mu je pokvario (pa i „Havela“ na određeno vreme preoteo) jedan drugi partijski aparatčik, bez pomenutog čula za orijentaciju u istorijskim tokovima, ali sa sličnom vizijom (u promene – bez promene mene) i neuporedivo jačim aparatom u rukama (kompletna infrastruktura Saveza komunista plus Soc. savez).

Narednih godina Mihajlović će se mahom posvetiti svojim privatnim poslovima (preduzeće Lutra), a politički će figurirati kao manje-više korektan ali ne naročito upadljiv opozicionar, pretežno uz bok Vuka Draškovića. Bila je to krajnje neobična i ne sasvim nesrećna simbioza razbarušenog nacionalnog tribuna, sa racionalnim, tehno-menadžerski orijentisanim socijalističkim funkcionerom srednjeg ešalona. Čak i kada je svojim mandatima dobijenim na listi DEPOS-a Nova demokratija 1994. omogućila formiranje vlade Mirka Marijanovića, Mihajlović je ostao u dobrim odnosima sa Draškovićem, što je dalo povoda nagađanjima kako je čitava operacija izvedena u dosluhu sa Vukom, da bi se preduhitrio eventualni Đinđićev dogovor sa Miloševićem, o čemu se u to vreme uveliko šuškalo.

Bilo kako bilo, uz pomoć šest „Mihajlovićevih“ poslaničkih mesta, kao i sa Svetozarom Krstićem na mestu potpredsednika, te Jordanom Aleksićem i Milunom Babićem kao ministrima, bila je to najdugovečnija Miloševićeva vlada i jedina koja će izgurati čitav mandat. Slušajući kako Mihajlović i Jokanović, sve utrkujući se sa Nebojšom Čovićem i Nadom Kolundžijom, odnosno Momčilom Perišićem i pukovnikom Vukšićem, danas pozivaju na odlučan raskid sa Miloševićevim kadrovima i grme protiv onih koji u tome nisu dovoljno oštri, teško je izbeći osećaj meteža u glavi i mučnine u stomaku. S obzirom na brzinu kolektivnog zaborava i neverovatnu promenljivost srpskih političkih konstelacija, možda nije na odmet podsetiti da je Čović svoju blistavu SPS karijeru više-manje dobrovoljno okončao za vreme građanskih protesta januara 1997, dok će Nova demokratija, i to protiv svoje volje, tek u martu 1998. biti definitivno izbačena iz Miloševićeve orbite. (Perišić je smenjen 24. novembra 1998.)

3.

Iako je u jednom važnom trenutku odlučujuće pomogao opstanak Miloševićevog režima, mora se reći da Mihajlović nikada nije bio puka političko-policijska instalacija poput, recimo, Mirka Jovića, Stranke srpskog jedinstva, Radikalne stranke „Nikola Pašić“ (da li se još neko seća Jove Glamočanina?) ili Mirkovićevih socijaldemokrata. Štaviše, sa izvesnim pravom (i dosta preterivanja, razume se) Mihajlović bi svoju izdaju opozicione stvari mogao da brani tvrdnjom kako je time u velikoj meri doprineo „mirovnom zaokretu“ Miloševićeve politike sredinom devedesetih, te da je njegova participacija u „vladi narodnog jedinstva“ bila neka vrsta „žrtvovanja za ideju“, čime je za više godina prolongiran ulazak radikala u vladu i odložena pogubna konfrontacija sa Zapadom. A kada je početkom 1988. ipak došlo do te crveno-crne koalicije i pomenute konfrontacije, Mihajlović i Nova demokratija – doduše, ne svojom voljom – više nisu bili u toj priči. Tako su, na neki način, uprkos višekratnom verolomstvu, ostali dosledni svom osnovnom, modernizacijskom i atlantističkom geslu.

Stvarnost je, međutim, bila ipak nešto prozaičnija i manje iskupljujuća od ove ružičaste racionalizacije. Naime, pomenuti period nije bio samo doba Miloševićevog „mirotvorstva“ nego, istovremeno, i vreme najžešće unutrašnje represije, tokom kojeg su, najmanje barem u dva slučaja, Mihajlović i Nova demokratija imali mogućnost i apsolutnu obavezu da manifestuju svoju privrženost modernim, liberalno-demokratskim vrednostima. Najpre, prilikom smene Dragoslava Avramovića sa mesta guvernera Narodne banke Jugoslavije i, naročito, nakon skandala sa poništavanjem rezultata lokalnih izbora 1996. godine. Upravo tada, u jeku protestnih šetnji i policijskih kordona, kada su se već i razboritiji socijalisti počeli kolebati uvidevši da je vrag odneo šalu, Dušan Mihajlović se oglašavao sa gotovo šešeljevskom retorikom i odlučnošću: „Nova demokratija neće napustiti vladu narodnog jedinstva i saradnju sa predsednikom Miloševićem zbog pitanja Đinđićeve fotelje gradonačelnika“ (Duga, 1. februar 1997. str. 15). Ili, još rezolutnije, kao još jedna potvrda teze da je Srbija zemlja političkih čuda: „Možemo da razumemo da predsednik Milošević ne reaguje popustljivo i pomirljivo sad kad mu licemerni lider žute revolucije na leđima nesrećnog mesije traži ostavku i poručuje da je popušio“ (isto).

4.

U postoktobarskoj Srbiji, kao čovek sa iskustvom u struci, Mihajlović pored potpredsedničke funkcije dobija i osetljiv resor Ministarstva policije, kao neka vrsta kompromisnog rešenja, relativno prihvatljivog i Đinđiću i Koštunici. Starom političkom liscu nije mnogo trebalo da shvati ko ima a ko nema alternativu. U vladi Zorana Đinđića (koji, poput patrijarha, „prašta, ali ne zaboravlja“) postaje jedan od nosećih reformskih stubova, iako, opet, ne sasvim u rangu političkih maketa tipa Batića, Veselinova ili Milovanovića. Mesto u srpskom reformskom panteonu zaslužio je Miloševićevim hapšenjem (iako je, s profesionalne strane, ta akcija bila prava bruka i katastrofa), kao i nepokolebljivom spremnošću na „automatsku primenu statuta Haškog tribunala“, dabome, pod uslovom da isti ne zalazi predaleko u ministrovo (i premijerovo) reformističko okruženje.

Našavši se na čelu najozloglašenije institucije u Miloševićevoj Srbiji, čak je i poslovično oprezni Mihajlović podlegao opštoj euforiji. Obećao je brzo rasčišćavanje u Službi i najavio brzo rešenje čitavog niza „slučajeva“ iz prethodnog perioda. Ništa od toga se nije dogodilo, a usledila su i nova politička ubistva (slučaj Gavrilović), otmice (Mišković) i skandali (Crvene beretke). Potom je u više navrata obećavao ostavku (ako ne pronađe Miškovićeve otmičare i ako to zatraži Vojislav Koštunica), a u jeku krize koja je izbila nakon kalahanovskog hapšenja braće Banović i pobune „legalistički“ nastrojenih specijalaca, na jedan teatralan način, kao da se oprašta od života, stavio je na raspolaganje svoj mandat u vladi. Premijer je, naravno, ostavku odbio sa indignacijom, a Mihajlović nastavio „redovne aktivnosti“.

Kada je „Reporter“ objavio obiman spisak srpskih policajaca za koje je Haški tribunal pokazao interesovanje, ministar je više puta najodlučnije demantovao njegovu verodostojnost, zatim se kleo da to nije spisak optuženih (što niko nije ni tvrdio), da bi na kraju svečano obećao da „dok je on ministar“ nijedan pripadnik MUP-a neće biti izručen Hagu. Pa sad, Crvene beretke (koje su, inače, čas odmetnici, a čas „sjajni momci“ i „naša deca“) i svi ostali zainteresovani neka vide šta im valja činiti i čiju ostavku (ne) treba tražiti.

5.

Ima, uopšte, nečeg pomalo perverznog i istovremeno vrlo „znakovitog“ u činjenici da se u ovoj zemlji već više puta dešavalo da policajci postaju kolovođe progresa i političke modernizacije. Mihajlović nije palio sveće i nije javno oplakivao Sarajevo, ali, takođe, nikada nije udarao u ratne doboše niti drugovao sa paljanskom vrhuškom. Za njega je politika uvek bila samo produžetak biznisa drugim sredstvima, a „Srbija na zapadu“ implicirala nešto sasvim drugo od srpskih teritorija u Hrvatskoj i Bosni. Možda će njegovo pragmatično evropejstvo koje se u suštini svodi na to da se malo otkopavaju masovne grobnice, a onda malo okreće kolač na slavi Crvenih beretki mnogima (s pravom) delovati neprivlačno i neuverljivo, ali je ono ipak predstavljalo mrvu doslednosti, česticu ideje i jednu od retkih naznaka zdravog razuma na političkoj sceni 90-ih godina. Takav kakav je, lukav, odbojan i šićardžijski proračunat, postupajući na sličan način tokom svih ovih godina, Mihajlović je (p)ostao takoreći sudbina, konstanta i simptom srpske politike (i) u XXI veku. I što je najgore – uopšte nije najgori.