I ove godine su Srbi iz Orahovca i Velike Hoče orezali lozu na Svetog Trifuna i time započeli radove u vinogradima, ali pitanje je da li će dočekati berbu na svojoj zemlji
PROPAST CARSKIH VINOGRADA: Velika Hoča
Smeštena kao u gnezdu međ vinograde, sa Prokletijama i Šar-planinom na horizontu, Velika Hoča u srcu Metohije vekovima živi zahvaljujući vinogradarstvu. Po istorijskim izvorima, još od XII veka kada je Stefan Nemanja ovo mesto priložio manastiru Hilandaru. Vrhunac razvoja je postignut u srednjem veku kada su bogati stanovnici podigli 24 crkve i dva manastira. I manastir Visoki Dečani je prepoznao bogatstvo zemljišta pomilovanog mediteranskim vetrovima, zasadio vinogorja i u Velikoj Hoči smestio svoju vinicu. Tada se obrađivala autohtona sorta crvenog vina: prokupac.
Ostalo je čak 13 crkava iz tog doba, kao i dragoceni primeri gradske arhitekture XIX veka. Neke od njih, kao što je stari Saraj, strani donatori su obnovili. Ali ostalo je samo 650 stanovnika, Srba, koji žive okruženi KFOR-ovim osmatračnicama i žicom, u ritmu svakodnevnih poseta austrijskih džipova i oklopnih vozila. „Sreća da imamo KFOR, inače baš ništa ne bi’ mogli da obrađujemo“, kaže Zlatko, mlad, rumen i stasit vinogradar, dok pijucka jutarnju rakiju i kafu sa monasima i vojnicima koji su došli da obiđu selo i nabave zalihe vina. „Svega 35 odsto vinograda može da se obrađuje u ataru, a danas je vinogradarstvo jedina proizvodnja i izvor prihoda za 60 odsto Srba“, tvrdi Dejan, koordinator za opštinu Orahovac ispred Koordinacionog centra. Sve manje ima prokupca, gaje se merlot, game i vranac jer proizvode veće količine. Vinograde u „albanskoj teritoriji“ niko ni ne pomišlja da obrađuje, već ih polako prodaju.
Strah je sveprisutan i na putu za gornji Orahovac, udaljen tri kilometra, gde je takođe u „enklavi“ preostalo 500 Srba i romska mahala. Komšije su im 30.000 Albanaca, od kojih ih odvaja par ulica i „no man’s land“ izgorelih kuća. Spaljene su u leto 1999, nakon ulaska NATO trupa na Kosmet i UNMIK-ovog preuzimanja administracije. „Put do Orahovca nije obezbeđen, više puta je pucano na kola, pa se uvek tri puta prekrstimo kada krenemo“, kaže Zlatko. A mora se otići: u Orahovcu je kancelarija Koordinacionog centra, srednja škola, srpska pošta i dom zdravlja.
„Nama je najveći problem kako da prodamo vino i rakiju“, kaže Zlatko. „Albanci bojkotuju srpske proizvode, a stranaca je sve manje“, konstatuje Dejan, koordinator.
Vezu sa tržištem imaju dva puta nedeljno, kada ih UNMIK-ov konvoj vozi za Kosovsku Mitrovicu. Veče pred polazak konvoja meštani Velike Hoče su se okupili u Žikinoj kafani, na trgu pored škole, zadimljenoj i pretoploj. Sami muškarci. Zidove krase slike Kosovskog boja. Sveće su spremne. „Struja nestaje svaki čas“, rezignirano kaže Žika, koji takođe iznajmljuje nekoliko soba. Služi se gusto crveno vino, „muško i najbolje na svetu“, kažu meštani. „Nije ni čudo što je car Dušan napravio vinodukt od Velike Hoče do Prizrena“, dobacuju. „Nikada ovu zemlju neću napustiti“, ljutito izjavljuje mladi Uroš, koji prodaje rakiju s izrezbarenim krstom u boci. „Meni je i deda obrađivao vinograde, kuda da idem?“, pita se Vita, tužnog pogleda ispod kačketa. „Eh, kada bi’ mogli kolima, da se ne guramo kao životinje i da ne čekamo satima na red da se upišemo na spisak za konvoj. Ali kao prvo, benzinska pumpa je u Orahovcu. Ako stavimo srpske tablice na kola, rizik je, a ako stavimo kosovske, ne bi nas pustili u Srbiju. I ne daj Bože da kola stanu na putu“, objašnjava Uroš.
Sutradan su meštani pošli konvojem, noseći vino i rakiju u plastičnim flašama. Prolazeći kroz Mališevo, Uroš pali cigaretu: „Ovde je bio veliki UČK štab 1998. Odavde su došli u Orahovac, osvojili ga, pa ih je srpska vojska isterala posle tri dana. Stradale su desetine civila sa obe strane, a nestali se još traže.“ Zgrožen, ne može da se pomiri sa novim kosovskim spomenicima koji se nižu usput, podignutim UČK herojima.
U Mitrovici su siromašniji prodali nekoliko flaša vina za 1,5 evra po litru, stojeći na ulici. Drugi su nastavili autobusom za Beograd i Niš, gde se vino služi u kafanama kao „domaće“, jer nisu plaćene akcize. „Propisi ne dozvoljavaju da se sa Kosmeta prenese više od pet litara, pa zavisimo od raspoloženja carinika“, kaže Dejan. „Traže nam posedovni list vinograda, UNMIK-ov ne priznaju, a katastarska služba koja se priznaje nalazi se u Kruševcu.“
Da li će Srbi Velike Hoče i Orahovca ostati na svojoj zemlji, u zaštićenoj zoni po Ahtisarijevom planu? Od onih koji su otišli samo su se monasi manastira Zočište, tri kilometra od Velike Hoče, vratili i obnovili crkvu miniranu 1999. i sravnjenu sa zemljom 17. marta 2004. Spaljene srpske kuće, ponovo sazidane, prazne su. „U Velikoj Hoči ljudi ne znaju šta će sa sobom, piju, a za mlade devojaka nema“, kaže otac Milenko, čuvar Dečanske vinice koji ipak veruje da je moguć razvoj turizma. Nije jedini, nevladina organizacija Art forum već godinama organizuje likovne kolonije pod pokroviteljstvom UNESCO-a. „Za sada je mirno, ljudi se slobodnije kreću, ali oprezni smo, liči na zatišje pred buru“, ocenjuje Dejan. Orahovac je bio simbol zajedničkog života kao jedino mesto na Kosmetu gde Srbi i Albanci govore isti jezik, „orahovački“. „I oni i mi se plašimo, svako svojih radikala, pa krišom i dalje održavamo veze, čak im i otkupljujemo grožđe“, tvrdi jedan Srbin zahtevajući da mu ne objavimo ime.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Ljudi se osvešćuju, ohrabruju i udružuju. Tako ujedinjeni možemo sve. Ceo ovaj proces je značajno lekovit za celo društvo, sada svi učimo šta možemo zajedno kada su nam iste bazične vrednosti. Mislim da su i studenti mnogo toga naučili, dosta su iskustveno osetili i na svojoj koži, a, iskreno, i mi “stariji” učimo od njih. Za razliku od mnogih, mislim da je dobro što sve ovo duže traje, jer bi nagle, brže promene verovatno bile i kratkotrajne
Vladajuća partija je kampanju u Zaječaru i Kosjeriću vodila kao u centru Beograda – pravila je mala naselja od šatora, pekla prasiće i jariće, mesila hlebove, točila rakiju i sokove i delila dnevnice. Vučić je kampanju pretvorio u proizvodnu delatnost gde postoji tačna računica koliko “košta” glas, a kako je u mogućnosti da sam određuje način na koji će se trošiti javni novac, bukvalno mu ništa nije skupo. Protiv ovoga stoje građani koji su odlučili da se ne boje, da prihvate socijalni rizik, neki i po cenu da izgube posao. Da li na ova dva mala ogledna polja može da se vidi promena o kojoj se govori i u koju se veruje
Studenti su, kada su izašli sa objedinjujućim, za neke dugo očekivanim zahtevom za vanrednim parlamentarnim izborima – pogodili u metu. Ovaj zahtev je očigledno za naprednjake preveliki izazov, oni i njihovi partneri ne znaju šta bi sa tim, što se najviše vidi po njihovim konfuznim izjavama – tipa: može da bude, ali ne mora da znači, samo da tetki odnesem lek pa ću razmisliti. Pogodili su studenti Vučića i tamo gde ga najviše boli, i to dvared uzastopno: prvo tvrdnjom da je “nenadležna institucija”, a sada i da je postao “kukavica”. Ne sme da raspiše izbore, kojima svako malo preti već 13 godina i koje raspisuje kad mu se ćefne, uvek siguran u pobedu
Presek nedelje je sledeći: imamo nadvlačenje dveju suprotstavljenih struja. Jedna želi da se oslobodi talačke krize u kojoj je drži druga. Prva strana želi izbore. Druga nikome ne ostavlja izbor. Suština je u razlici: vladajuća klika želi da sve ostane isto, a građani – da sve bude drugačije. U tom smislu, studenti i građani su na neki način već pobedili: više ništa nije isto i nikada neće biti isto
Izbor članova Saveta Regulatornog tela za elektronske medije
Dok se čuo huk pobunjenih ljudi sa ulice, nestali su bahatost i bezobrazluk naprednjačkih zastupnika, a kad je buka prošla – nastavili su po starom. Naše pretnje da ćemo izaći iz procesa, a i ni naše žalbe domaćoj javnosti i međunarodnim posmatračima, ne utiču mnogo na naprednjačku mašineriju da posustane u lažima i prevarama, i zato se rešenje za vraćanje ponovljenog procesa u zakonske okvire samo nameće: da se studenti i pobunjeni građani ponovo vrate tamo gde će ih čuti i vlast i Evropa
Žitelje Kosjerića i Zaječara zapala je velika simbolička dužnost. A to je da svojim glasom odbrane čast Srbije od revizionističkog režima koji joj pljuje u oči pretvarajući žrtve u krivce i čije nasilje i laži zaista podsećaju na fašizam
Petorica režimskih batinaša pretukla su studenta Pravnog fakulteta u Beogradu Petra Živkovića. Dok od slučaja Miloša Pavlovića vlast pravi politički cirkus, policija je u noći između ponedeljka i utorka odbila da primi prijavu za premlaćivanje Živkovića
Svako ko proda glas, postaje kmet na Vučićevoj latifundiji. Svako ko ćuti na kapuljaško nasilje, pristaje i na pravo prve bračne noći naprednjačkih velmoža. Možemo i moramo bolje od toga
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
