Deca se ne daju, niti oduzimaju

Slučaj majke Ane Mihaljice, koja se preko interneta obratila javnosti sa tvrdnjom da joj je Centar za socijalni rad iz Novog Sada “oduzeo” trojicu maloletnih sinova uznemirio je javnost u Srbiji, i svetovnu i stručnu. Grupa građana kontinuirano protestuje ispred centra i pokušava da uđe u zgradu, pa tako i na Svetski dan socijalnog rada, koji se obeležava 19. marta i centralni je događaj tog dana u evropskom sedištu UN u Ženevi.

Protesti pod sloganom “Za otetu decu” proširili su se na Bačku Topolu i Beograd, diže se temperatura u javnosti, a zaposleni u centrima za socijalni rad dobijaju ozbiljne i otvorene pretnje uz javno iznošenje fotografija zaposlenih i članova njihovih porodica. Tim povodom, profesionalna udruženja i sindikati zaposlenih u sistemu socijalne zaštite uputili su institucijama zahtev za hitno obezbeđivanje sigurnosti i bezbednosti zaposlenih u centrima za socijalni rad i njihovih porodica (tekst zahteva je u okviru), ali oglasile su se i druge organizacije u sistemu socijalne zaštite sa inicijativom za unapređenje socijalne zaštite.

Podaci koji su objavljeni iz CSR Novi Sad na konferenciji održanoj 8. marta povodom slučaja “Mihaljica”, kako navode, “svedoče o tome da je CSR postupao po svim pravilima, zakonima i normama”.

Izneto je sledeće: da je Centar reagovao 16. novembra 2023. godine po pozivu policije na lokaciji gde živi porodica i mala deca i da je na teren izašla dežurna socijalna radnica koja vodi slučaj “Mihaljica”. Dalje se navodi kako je konstatovano da je ozbiljno moglo da bude ugroženo zdravlje i bezbednost dece zbog izrazito nehigijenskih uslova, koji nisu dostojni života odrasle osobe, a kamoli dece, koja su zbog takvih uslova često bila po lekarima i hospitalizovana. Deca su izmeštena u Sigurnu dečju kuću jer je policija majci izrekla hitne mere u trajanju od 48 sati, ali je Sud ovu odluku preinačio, što ne znači da je sud naložio se deca vrate majci.

“Sud je preinačio odluku policije i sa njom se manipuliše. Ukidanje hitne mere je samo ukidanje zabrane fizičkog kontakta roditelja i deteta, ali ne znači da je sud naložio ili dao rešenje da se deca vrate majci. U tom rešenju postoji zaključak da sud ne može sa sigurnošću da tvrdi da postoji nasilje, ali postoje elementi zlostavljanja i zanemarivanja”, rekla je direktorka Jelena Zorić. Kako dodaje, tog momenta CSR postavlja prigodnog staratelja, omogućavaju se kontakti majke, ona viđa decu dva puta nedeljno i to je jedino što majka ispunjava.

Advokat Milan Bosika, pravni zastupnik Ane Mihaljice, ima sasvim drugu priču: da majka nije živela na toj adresi, da su haos u stanu koji se video na snimcima napravili vatrogasci pokušavajući da nađu izvor požara, da su majku “ucenjivali”, da je direktorka Centra za socijalni rad korumpirana, da su podnete krivične prijave protiv zaposlenih u tom centru, da se iza svega toga krije međunarodna trgovina decom i o targetiranju porodice…

Sve te tvrdnje advokat Bosika iznosi u gostovanju na Jutjub kanalu “Glasa javnosti”, pokazuje papire tvrdeći da je reč o dokaznoj dokumentaciji. Nedeljnik “Vreme” je zvanično pozvao advokata da predoči drugu stranu i da nam dozvoli uvid u tu dokumentaciju i odgovori na naša pitanja. U telefonskom razgovoru advokat Bosika je načelno pristao na saradnju, razmenili smo mejlove, ali do predaje ovog teksta odgovor nije stigao iako je bio pozivan u više navrata nakon toga. Centar za socijalni rad Novog Sada obavestio je medije da je 19. marta 2024. godine ostvarena saradnja sa majkom Anom Mihaljicom, ponovo je uspostavljen kontakt majke i maloletne dece, planirani su dalji koraci u postupanju, a sve u najboljem interesu dece.

KO JE STARIJI – SUD ILI CENTAR ZA SOCIJALNI RAD

U kratkom podsećanju na ovaj uznemirujući slučaj, čini se da ima izvesnih manipulacija, najpre sa terminom “oduzimanje dece”.

Nikolina Sučević, direktorka Centra za socijalni rad u Apatinu i članica UO Društva socijalnih radnika Srbije, kaže da se najčešće manipuliše izjavom da se deca “otimaju” zbog siromaštva. Brojne porodice žive u siromaštvu i sa veoma skromnim prihodima, a u njima deca nisu zlostavljana i zanemarivana, dok brojne porodice žive u materijalnom izobilju, a u njima deca jesu zlostavljana i zanemarivana.

“Prvo, u Srbiji se nikada nisu ‘otimala’ niti će se ‘otimati’ deca bilo kome”, ističe Nikolina Sučević. “Deca se nekada izmeštaju iz primarnih porodica samo kad postoje opravdani razlozi za to i ti razlozi su predviđeni zakonom. Ne izmišljaju ih proizvoljno socijalni radnici. Ako uzmemo da porodice koje su siromašne primaju novčanu socijalnu pomoć, a prema poslednjim podacima, njih je više od 176.000, zamislite da Centar izdvaja decu iz svih tih porodica. Odgovorno tvrdim da siromaštvo nikada nije, niti će biti razlog za izmeštanje dece. Po tom principu, Centar za socijalni rad bi trebalo svakoj porodici koja podnese zahtev za ostvarivanje prava na novčanu pomoć da ‘oduzme’ decu jer su ‘priznali’ da su siromašni. Ova priča zaista ne može da se održi i žao mi je što se na siromaštvo gleda pogrdno, što se siromašni ljudi apriori gledaju kao neobrazovani, neuki, neodgovorni, nemoćni da vode brigu o deci, što apsolutno nije tačno.”

Direktorka apartinskog centra veruje da je u slučaju Ane Mihaljice došlo do namernog ili nenamernog pogrešnog tumačenja sudskog rešenja kojim se prekida mera zabrane prilaska i komunikacije:

“Dakle, policijski službenik koji postupa ima pravo da odmah, na licu mesta, izrekne jednu od zaštitnih mera kao što su zabrana prilaska i zabrana komunikacije sa nekim licem ukoliko postoje razlozi za to, odnosno, ukoliko se proceni određeni stepen rizika. Policijski službenik donosi hitnu meru koja traje 48 sati. Nakon toga, sud donosi rešenje kojim tu meru produžava na najduže 30 dana. U ovom slučaju, sud je meru zabrane prilaska i zabrane komunikacije od 30 dana obustavio. Dakle, majci se daje pravo da se viđa i kontaktira sa decom, a nije odlučivao o povratku dece u domaćinstvo majke. O iznošenju imena dece, istupanju roditelja na društvenim mrežama, iznošenjima detalja koji mogu da povrede dostojanstvo deteta, ne bih komentarisala s obzirom da verujem da sa razlogom postoji zakon koji štiti podatke o ličnosti, posebno maloletnih lica i smatram da takva istupanja roditelja čine više štete nego koristi”, objašnjava Nikolina Sučević.

Dr Nevenka Žegarac, profesorka Fakulteta političkih nauka u odeljenju za Socijalnu politiku i socijalni rad, kaže da je sud nesumljivo institucija koja donosi odluke u određenom postupku te centar za socijalni rad ne može da postupa suprotno odluci suda:

“U ovom slučaju je nejasno o kojoj vrsti postupka pred sudom je tačno reč i koja je tačna odluka suda, da li se vodi još neki postupak (ili više postupaka) pred sudom i koje sve postupke vodi organ starateljstva koji se tiču osiguranja bezbednosti dece. Svaka odluka centra za socijalni rad, kome su povereni poslovi i javna ovlašćenja organa starateljstva, a koja se tiče ostvarivanja prava deteta na porodični život se mora potvrditi odgovarajućom sudskom odlukom. Centar za socijalni rad je dužan da interveniše u jasno propisanoj proceduri kada je ugrožena bezbednost i razvoj dece, što u nekim slučajevima podrazumeva hitno izdvajanje dece iz porodice. Takve situacije su izrazito stresne i za decu i za porodicu, pa i za stručne radnike, ali su nekada neophodne. Kad god je moguće preuzeti druge mere, one se koriste. Odvajanje dece od roditelja i članova porodice nikada nije laka odluka, to je zapravo poslednje što se radi. Veliki broj dece koji je izdvojen iz porodice u Srbiji nije izdvojen po hitnom postupku, već je izdvajanje pripremljeno u dogovoru i saradnji sa roditeljima i samom decom. Jedan broj roditelja ima velike teškoće da razume potrebe i interese svoje dece, ne uviđaju koji postupci i okolnosti visoko ugrožavaju njihovu decu”.

Prema rečima Nevenke Žegarac, kao krajnja mera, izdvajanje iz porodice je privremeno i traje dok postoje okolnosti koje ugrožavaju decu. Istovremeno, koriste se razne mere i pravni postupci koji služe tome da obezbede povratak deteta u porodicu ukoliko je to moguće i u interesu dece.

“Nažalost, u nekim situacijama je izrazito teško obezbediti i minimalne uslove za povratak dece roditeljima, naročito ukoliko se ne uspostavi saradnja i kada roditelj ne prihvata da promeni neka ponašanja prema deci ili okolnosti u kojima deca žive”, nastavlja profesorka Žegarac. “Neki roditelji nisu zainteresovani da se staraju o svojoj deci, dok su neki izrazito zainteresovani, a ne uviđaju da nanose štetu decu. Najveći broj roditelja veoma voli svoju decu, a gotovo sva deca veoma vole svoje roditelje i to je nesporno. Najveći broj roditelja nastoji da obezbedi svojoj deci ono što smatra da je najbolje za njih u emotivnom, vaspitnom, materijalnom i svakom drugom pogledu. Neretko, roditelji u svojoj želji da učine najbolje za decu načine i štetu za dete ili povrede decu, pa pre ili kasnije to uoče, nastoje da isprave, ublaže, promene, neutrališu svoje delovanje. Međutim, ima roditelja koji imaju izrazite teškoće da promene svoja ponašanja i stavove prema deci i potrebama dece, ne uviđaju da im je potrebna pomoć, odbijaju ponuđenu pomoć i od šire porodice, i od prijatelja, i od lekara, nastavnika, socijalnih radnika, psihologa i svih drugih. Sa time se svi svakodnevno suočavamo”, reči su profesorke Žegarac.

foto: printscreen

SUD JAVNOSTI

Profesorka Žegarac kaže da je, sudeći po medijskim izveštajima, porodica Mihaljica u veoma dugom vremenskom periodu bila izložena teškim situacijama i okolnostima i problematičnom saradnjom sa centrom za socijalni rad, koji je obezbeđivao razne vrste pomoći i podrške: “Jasno je da to narušava sposobnosti porodice da se primereno stara o deci. Nisam upoznata sa detaljima slučaja, tako da ne mogu da ocenim da li su uvremenjeno i na odgovarajući način preduzete potrebne mere, koje bi možda dovele do bolje situacije za decu i porodicu. Očigledno je došlo do eskalacije tokom požara, a izgleda da slučaj ove porodice ima dugu istoriju pokušaja i pogrešaka, gde brojne uključene strane nisu doprinele rešavanju teškoća.”

Nikolina Sučević smatra da u slučaju “Mihaljica”, a na osnovu izveštaja inspekcijskih nadzora nad stručnim radom CSR u Novom Sadu, nije došlo do bilo kakvog propusta u radu i kršenja zakona.

“Ovim putem pružam punu i javnu podršku, ne samo kolegama u Centru za socijalni rad u Novom Sadu, već svim hrabrim i vrednim ljudima koji rade u socijalnoj zaštiti”, kaže Nikolina Sučević. “Setite se da smo samo pre dve ili tri godine bili zatvoreni sa svojim korisnicima u ustanovama za smeštaj za vreme korone. Da niko od nas nije mogao da izlazi iz ustanove i da vidi članove svoje porodice. Setite se kada pročitate zastrašujući tekst u novinama da je beba pronađena pored kontejnera ili ostavljena u porodilištu ko preuzima brigu o toj deci. Znate li koji je broj ostarelih i bolesnih koji borave u domovima koji nemaju žive srodnike ili ih oni ne obilaze, pa brigu o njima vode zaposleni u domu? Znate li ko vodi brigu o duševno obolelim licima o kojima porodica više ne može da brine? Znate li ko ženu koja je žrtva nasilja drži za ruku dok joj ušivaju rane koje je zadobila od partnera? Znate li ko nosi hranu i obilazi samačka i staračka domaćinstva u udaljenim selima? Verujem da Centar za socijalni rad u Novom Sadu i pored linča i neopravdane medijske hajke radi najbolje u interesu dece i da im je želja i cilj povratak dece majci koja će na odgovarajući način voditi brigu o njima.”

Prema rečima profesorke Žegarac, Centar za socijalni rad jeste institucija koja treba da bude izložena sudu javnosti i nesumnjivo je važno da nadležni organi preispitaju sve postupke: “Pošto u našem društvu postoji veoma nisko poverenje javnosti u sve, ali baš sve institucije pa i u školu, zdravstvene ustanove, pravosuđe i socijalnu zaštitu, veoma je teško obezbediti bazični nivo uslova za funkcionisanje institucija. Naročito u okruženju gde su uskraćena bužetska sredstva za obavljanje elementarnih delatnosti, u kome je prisutno omalovažavanje stručnosti i pritisci vezani za partijsko zapošljavanje. Korupcija i neetičnost kao da su postali očekivana ponašanja. U takvim okolnostima, a one već predugo traju, veoma je teško da brojni ljudi koji nastoje da časno obavljaju svoj posao opstanu. Neki i pređu na ‘tamnu stranu’. Ili još češće, odustanu od svrhe svog rada koja zahteva profesionalno postupanje, jer se suština niti traži niti je moguće da se ona ostvari, prati se forma i love se greške pojedinaca, i to selektivno. Dakle, lakše je ‘kazniti’ ljude kada nastoje da rade svoj posao nego kada ga ne rade valjano ili uopšte. Brojni visokoobrazovani ljudi u obrazovanju, zdravstvu i socijalnoj zaštiti napuštaju posao u vitalnim državnim institucijama, razboljevaju se usled dugotrajne i konstantne izloženosti sresu, pritiscima, maligne klime i mobinga u institucijama.” Osim toga, sagovornica upozorava na kontinuirano umanjenje budžetskih sredstava i na strukturu zaposlenih koja ne odgovara propisima.

Svaka mama i svaki tata na ovom svetu treba da rade sve moguće što smatraju da je najbolje za svoju decu, nastavlja profesorka Žegarac, i nedopustivo je da ih javnost podržava da to rade na način koji ugrožova decu, a da institucije ne reaguju na adekvatan način.

“Vidim da je u ovim okolnostima pokrenuta lavina poluinformacija i teorija zavere o prodaji dece, satanističkom žrtvovanju, drogiranju i seksualnom zlostavljanju dece i organizovanom uništavanju srpske porodice od strane institucija”, nastavlja profesorka Žegarac. “Strahujem da to dodatno ugrožava brojnu decu koja žive u ‘sivoj zoni’ za koju naše društvo inače nema adekvatne odgovore. Ne znam kako izuzeti teorije zavere iz slučaja gde se poseta muzeju dece iz Sigurne dečije kuće objašnjava kao organizovani poduhvat u kome stranci posmatraju decu da bi odabrali one koje će iskoristiti za satanističke rituale. Prisutan je veliki animozitet i nepoverenje, i vrlo verovatna posledica toga je da neki roditelji koji ne uviđaju da ugrožavaju svoju decu sada imaju dodatni povod da sumnjaju da ih institucije progone i da rade nestručno i nezakonski. Šalju se poruke da su deca vlasništvo roditelja i nacije, a ne bića koja imaju pravo na zaštitu”.

Deca se ne daju, niti se oduzimaju, saglasne su obe sagovornice. Postoje zakonski okviri za izdvajanje dece iz biološke porodice, za smeštaj u sigurne kuće ili u hraniteljske porodicu. Usvajanje dece je posebna priča koju nije moguće obuhvatiti jednim tekstom, kao ni mnoge druge aspekte socijalne zaštite. Važno je naglasiti da kod međudržavnog usvajanja dece odlučuje ministar za socijalna pitanja. Međunarodno usvojenje je izrazito regulisana praksa na globalnom nivou, a u Srbiji je jako restriktivno. Na godišnjem nivou, manje od 10 odsto dece iz naše zemlje je usvojeno van granica, nakon dugih i kompleksnih procedura dokazivanja da naši građani ne žele da usvoje decu koja imaju neke teškoće i smetnje u razvoju. Znatno teže je naći usvojitelje i za romsku decu, i za decu starijeg uzrasta.

“Na kraju, moram da naglasim da je neznanje i neinformisanost uzrok svih strahova, pa je podložno tlo za manipulaciju ovim osetljivim pitanjima”, ističe Nikolina Sučević. “Ja sam socijalna radnica više od 15 godina. Bila sam svedok brojnih teških životnih i porodičnih drama. Dok ne radite ovaj posao, ne shvatite da postoje deca koja ne žele da vode brigu o svojim ostarelim roditeljima, da postoje roditelji koji zlostavljaju svoju decu, da postoje duševno obolela lica od kojih svi okreću glavu, da postoje ljudi koje su svi zaboravili. Mi ne smemo.”

Zahtev za hitno obezbeđivanje sigurnosti i bezbednosti zaposlenih u Centrima za socijalni rad i njihovih porodica

Poštovani,

U ime profesionalnih udruženja i sindikata zaposlenih u sistemu socijalne zaštite, zahtevamo hitno preduzimanje mera u cilju obezbeđivanja bezbednosti i sigurnosti svih zaposlenih u Centrima za socijalni rad na teritoriji Republike Srbije, a pre svih zaposlenih u Centru za socijalni rad Novi Sad i Centru za socijalni rad Bačka Topola i članova njihovih porodica.

Poslednjih nekoliko nedelja su kritike i optužbe iznete prvenstveno na društvenim mrežama prema zaposlenima u Centrima za socijalni rad, prerasle u ozbiljne i otvorene pretnje, uz javno iznošenje fotografija zaposlenih i članova njihovih porodica, podataka o njihovom prebivalištu, kao i nasilno rušenje ograde i ulaska u dvorište Centra za socijalni rad u Novom Sadu, uz pozivanje na linč zaposlenih.

Više desetina hiljada pretnji koje se svakodnevno upućuju zaposlenima su zastrašujuće i odnose se na pretnje ubistvom, silovanjem, silovanjem dece, “nabijanjem na kolac”, “presretanjem u mraku”. Zaposleni i članovi njihovih porodica su postali konstantno izloženi javnom linču, a viralnost njihovih slika i ličnih podataka učinila je da postoji veliki rizik od eskalacije nasilja usmerenog ka njima, a pretnje realno ostvarljivim.

Nakon nekoliko protesta u Novom Sadu, koji su prerasli u promociju nasilja i bezakonja, uzimanja pravde u svoje ruke i otvorenih poziva na fizički obračun sa državnim organima i službama, ista lica su ponovila matricu uzbunivši dana 16. 3. 2024. godine građane u Bačkoj Topoli, zatim dana 17. 3. 2024. godine građane ispred Predsedništva u Beogradu, sve manipulišući neinformisanom javnošću, koristeći zapaljivi slogan “Za otetu decu”.

Upozoravamo da navedeno ponašanje dobija obrise tzv. “lančane reakcije”, koja preti da se prenese na teritoriju čitave Srbije, a čini se da to i jeste namera organizatora ovih protesta.

Naglašavamo da je za 19. 3. 2024. godine najavljen novi i još jači protest ispred Centra za socijalni rad u Novom Sadu, te da je imajući u vidu intenzitet prethodnog nasilnog protesta, rizik od eskalacije nasilja usmeren prema službenim licima Centra i njihovim porodicama, dramatično visok.

Napominjemo da je pravo na život i na rad jedno od osnovnih ljudskih prava, te da je jedini način da Centri za socijalni rad obavljaju ovlašćenja koja su im poverena, da država obezbedi to činimo nesmetano i bezbedno.