Darovit, zaslužan, kriv…

Blago onima koji su oduvek bili načisto ko je i šta je taj Denis Kuljiš: oni će sigurno jednom u raj, gde njega neće sresti. Mada, ko zna? Jer, mi koji nikako nismo znali gde da ga svrstamo a da i njemu i nama ne bude tesno, znali smo i neke druge stvari. Na primer, to da je Kuljiš valjda jedini novinar u istoriji tog zanata kojeg je u novinama, crno na belo, demantovao njegov sopstveni otac! Seo čovek lepo, šjor Kuljiš senior iz Splita, presavio tabak i napisao kako njegov sin laže kao pas! Opet, s druge strane, znali smo još nešto, ono što ovih dana piše Nenad Polimac: da je Kuljiš bio najtalentovaniji novinar svoje generacije, one koja je napravila/popravila „Polet“, preoblikovala „Start“, kasnije stvorila „Globus“ i „Jutarnji list“, ukratko, koja je – u dobrom i manje dobrom smislu – izvajala kičmu hrvatskog štampanog novinarstva, s bitnim odjecima i uticajem svugde gde se govori i piše „po naški“, za vreme Jugoslavije i nakon nje. A treba li naglašavati da u tom naraštaju darovitih nipošto nije nedostajalo?

Kuljiš je izdanak „omladinskog tiska“ iz sedamdesetih i ranih osamdesetih, a samo još mi matoriji od pedeset sećamo se koliko je omladinska štampa bila velika i važna u Jugi, u Zagrebu čak i više nego drugde. Osamdesetih je prešao u „velike“, tada još državne magazine, s promenjivim autorskim i uredničkim uspehom, da bi u suton socijalizma i Jugoslavije s grupom kolega osnovao tjednik „Globus“ („Globus“ i „Vreme“ su vršnjaci gotovo u dan!), a na njemu docnije i celu jednu imperiju štampe koja će se prozvati Europapress holding, i iz koje je koju godinu kasnije izleteo naglavačke, pa osnovao „Nacional“, pa se razišao s Pukanićem i vratio se „kući“, pa opet otišao, osnivao novine, magazine i portale, pa se vraćao kad bi to popropadalo, te pisao žovijalne i prebujne publicističke knjige koje su, ako na išta, ličile samo na njega, a bogme i na sumanutu hrvatsku i balkansku stvarnost devedesetih i dvehiljaditih. Ako je ikada imao dostojnog srpskog parnjaka, to je mogao biti samo Aleksandar Tijanić. Mada su Tijanić i Kuljiš bili sasvim različite osobe, koje je spajalo samo jedno: opet su više ličili jedan na drugog nego na bilo koga trećeg u poznatom kosmosu. I otprilike su za iste stvari zaslužni, svako u svom kontekstu, i za iste su stvari krivi. I slični su, međusobno, oni koji ih ne vole i ne cene, kako sleva tako i zdesna.

Kuljiš je bio, rekao bih, hedonista i elitista koji se, iz razloga koliko lukrativnih toliko i inadžijskih, a i senzibilitetskih, u pogodan čas okrenuo hiperkomercijalnom novinarstvu kao simbolu i ospoljenju nove, kapitalističke zore. A takvog novinarstva nema bez kalkulantskog podilaženja ukusu mase, kao i njenim ponekad smrtonosnim predrasudama… Rani je „Globus“ upao u vrtlog „domovinskog rata“ i u njemu je jasno držao stranu, što nije problematično – nevolja je što je to držanje strane ponekad podrazumevalo i prozivanje nedovoljno dobrih Hrvat(ic)a, među kojima je daleko najčuveniji slučaj tzv. Vještica iz Rija (Dubravka Ugrešić, Slavenka Drakulić, Rada Iveković, Jelena Lovrić, Vesna Kesić), koji je po principu „komandne odgovornosti“ pripisan na dušu Kuljišu, i uzalud se on kasnije vadio da nije ni bio u Zagrebu kada je ta bljutava čorba zakuvana… Ta senka će ga pratiti do kraja kao uporna fleka na košulji. To se mora reći, ali onda se ne sme zaboraviti ni to da će „Globus“ napraviti ozbiljne novinarske probitke na drugoj strani, u istraživanju i dokumentovanju ratnih zločina hrvatske strane, što će Kuljiša i neke njegove kolege staviti trajno na nišan, kako bi on rekao, „majmuna i gangstera“. Novinarstvo koje su utemeljili i koje je postalo visoki mejnstrim tog, a možda i ovog vremena, bilo je „antituđmanovsko“, ali i strateški popustljivo prema fundamentima tzv. hrvatske stvari, te je utoliko bilo paradigma nužno suprotstavljena onoj feralovskoj, nastaloj u njegovom rodnom gradu, s čijim se „mediteranskim dišpetom“ nikada nije identifikovao, naprotiv. U tom je svojevrsnom srazu svaka simpatija ovih poput mene, dakako, išla na feralovsku stranu, nije se tu imalo šta i rašta glumiti neutralnost.

U decembru 2000. Kuljiš me je pozvao – nismo se poznavali od ranije – da redovno pišem za tjednik „Globus“, što sam i činio u toj turi negde do proleća 2002. kada je Kuljiš već bio negde drugde, a rubrika prirodno izumrla usled toga što novo uredništvo nije znalo šta bi s njom, a ja nisam znao šta bih s njima koji ne znaju šta bi sa mnom. Onda mi je u maju 2001. godine Kuljiš predložio da dođem u Zagreb, prvi put posle deset godina, da budem tu koliko treba i da za „Globus“ napišem svoje dojmove. Došao sam, boravio nedelju dana u elegantnom i skupom Palaceu, ali taj tekst nikada nisam napisao, ne sećam se više zašto. Nema veze, niko nije pravio pitanje oko toga. Bilo je takvo vreme, komotno, pre tzv. svetske krize i pre epohe u kojoj će internet pojesti novine (da bi onda Fejsbuk pojeo internet; čekamo nastavak kanibalskog niza), imalo se para (okej – u „Vremenu“ ih nije bilo ni tada…), i niko nije pitao zašto je onaj tamo sedeo nedelju dana u luksuznom hotelu a da nije uradio ništa da opravda užas i velike troškove. Posle smo se sretali tu i tamo, govorili jedan drugome na bar po jednoj promociji u Beogradu i Zagrebu, ali nikada nismo postali ni privatni ni profesionalni intimusi jer je valjda bilo previše toga što nas je razlikovalo, glede i unatoč.

Denis Kuljiš je mnogo toga hteo i započeo, a neka smirenija rekapitulacija pokazaće da je dosta toga ostvario i zaokružio, mada možda nikada nije do krajnjih mogućnosti isterao ono najvažnije što je imao: ogromni, vulkanski – usled toga ponekad i nekontrolisani – spisateljski talenat; ili ga je, može biti, a baš kao i Tijanić, isuviše istrošio na nižerazredne ljude i pojave, pišući bilo za ili protiv njih. Ali, i to je sudbina novinarske životinje na Balkanu, i treba joj znati i smeti odati priznanje. A vas prepune vrlina koji ste „formacijski“ iznad takvih raj ionako čeka iza ćoška, ne brinite se ništa. Nemojte samo da se ispostavi da vam Kuljiš tamo pravi zidne novine!