Dan prvi – Kosovo

Novi sastav Narodne skupštine Srbije ove nedelje započinje svoj mandat u teškim okolnostima, mada su, objektivno gledano, u težoj poziciji bile skupštine 1990–1992. i 1999.

Republička izborna komisija dodelila je 13. februara 2007. godine 250 poslaničkih mandata: Srpska radikalna stranka ima 81, Demokratska stranka 64, Koalicija Demokratska stranka Srbije – Nova Srbija 47, G17 plus 19, Socijalistička partija Srbije 16, a Koalicija LDP-GSS-SDU-LSV 15 poslaničkih mandata; Savez vojvođanskih Mađara tri, Koalicija Lista za Sandžak dva, a Unija Roma Srbije, Koalicija Albanaca Preševske doline i Romska partija po jednog poslanika.

Odmah posle potvrđivanja mandata dve trećine narodnih poslanika, nova skupština u sredu 14. februara razmatra svoju prvu rezoluciju – o Kosovu i Metohiji.

U trenutku kada je nastajao ovaj tekst (utorak, šest po podne) obrisi te rezolucije su se tek nazirali. Pregovarački tim je tokom vikenda napravio nacrt tog dokumenta, a srpska vlada koja je formalni predlagač rezolucije zasedala je upravo na tu temu. Njen predlog trebalo bi da odražava saglasnost glavnih parlamentarnih stranaka koje se o njemu izjašnjavaju u skupštinskoj proceduri.

Izgledalo je izvesno da će Skupština ponoviti ranije utvrđenu državnu platformu o Kosovu i da će je dopuniti stavom da je Ahtisarijev Predlog za sveobuhvatno rešenje statusa Kosova – neprihvatljiv za Beograd, a verovatno i konstatacijom da je Ahtisari izašao iz svog pregovaračkog mandata time što je otvorio vrata za prekrajanje granica Srbije.

U toku dosadašnjih pregovora vladalo je uverenje (sudeći po ranijim izjavama predsednika Tadića, premijera Koštunice i drugih) da Ahtisarijev mandat i nije u tome da predloži rešenje, već da omogući pregovore Beograda i Prištine. Kada je izgledalo prilično izvesno da predlog posrednika nailazi na potpuno odbijanje Beograda, evropski faktori su izricali jednu za drugom podršku Ahtisarijevom procesu, pa su i njegov predlog definisali najmanje kao dobru osnovu.

Skupština treba da definiše smernice za nastup pregovaračkog tima u pregovorima koje je specijalni izaslanik UN-a zakazao za 21. februar u Beču. To odlaganje od 13. do 21. predstavljeno je kao veliki ustupak srpskoj strani, mada je predsednik Srbije jasno poručivao da srpska strana uopšte ne traži odlaganje, već samo usaglašavanje datuma pregovora sa postupkom konstituisanja srpske skupštine, i mada je određivanje ranijeg datuma ličilo na čist bezobrazluk. Svojevremeno je bez ikakve drame termin pregovora pomeren zbog smrti Rugove.

Jedna od skupštinskih smernica mogla bi da glasi da srpska strana treba u Beču da pregovara o celini dokumenta, a nikako samo o aneksima i detaljima, što je, kako izgleda, Ahtisarijeva namera. Tako bar proizlazi iz onoga što je o tome do sada, svako svojim rečnikom, poručivao širok krug političara – od predsednika Srbije Borisa Tadića (koji je tražio da se pregovori vode o celini, a ne o detaljima, i da budu vođeni pod istim tehničkim uslovima kao 24. jula, što znači da budu stenografisani), do opozicionog prvaka Tomislava Nikolića, zamenika predsednika SRS-a (koji je izjavio: „On bi da mi sada dođemo na noge i da razmatramo njegov predlog i razgovaramo o nekakvim aneksima. Na to ne smemo da pristanemo…“).

Skupština treba da odluči da li će pregovarački tim nastupiti u ranije određenom sastavu, što izgleda verovatno. Pretpostavke da bi pregovarački tim mogao da bude dopunjen tako da odslikava sadašnji sastav skupštine Nikolić je odbacio, sarkastično primetivši kako će tamo pregovarati prijatelji (Tadić, Koštunica, Evropljani), te da srpskim radikalima tamo nema mesta…

U našoj javnosti je, inače, zbog mandatarske magle stvoreno pogrešno uverenje da taj pregovarački tim čine ekipe koje su sastavili predsednik Republike i premijer (Kojen, Bataković, Samardžić, Simić…) a zaboravlja se da je taj pregovarački tim imao dva kopredsednika, predsednika Tadića i premijera Koštunicu, a da je Beograd imao tri ovlašćena pregovarača – predsednika Srbije Borisa Tadića, premijera Vojislava Koštunicu i ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića. Status dvojice od te trojice bitno se promenio: Koštunica je premijer na kraju mandata, a Draškovićev SPO više nije parlamentarna stranka. Koštunicu su, pretežno demokrate i čedisti, i njima bliski komentatori, kritikovali zbog toga što je odbio da razgovara sa Ahtisarijem, a Draškovića već duže kritikuju (pogotovu radikali i socijalisti) što pregovara sa sumnjivim mandatom, zato što je Ministarstvo spoljnih poslova preuzeto tokom sukcesije SCG, a njegov izbor nije potvrđen u Skupštini Srbije.

Pošto srpska strana pokušava da izbegne da nastavak bečkih pregovora bude sveden na marginalne dorade pojedinih aneksa, već da se moraju voditi o suštini, normalno je da pregovarački tim ne može da bude „savetničkog profila“, već državna reprezentacija.

U svom reprezentativnom sastavu srpski pregovarački tim je inače nastupio samo jednom, 24. jula 2006. u Beču, a posle toga te vrste razgovora na vrhu više nije ni bilo, pa je, između ostalog, zbog toga usledila i jedna od oštrih zamerki na Ahtisarijev račun koju je u finišu izrekao Koštunica.

Javnost je zaboravila da je posle te julske runde pregovora na vrhu (doduše sa izvesnom zadrškom zbog godišnjih odmora) došlo do javne polemike srpske vlade s Ahtisarijem zbog njegove izjave da su Srbi krivi kao narod i da je potom skupština donela još jednu rezoluciju o Kosovu i ubrzala donošenje novog srpskog ustava u čijoj je preambuli zapisano da je Kosovo deo Srbije i da to obavezuje sve državne organe.

Do sada je bilo uobičajeno, kad su usvajani slični dokumenti, da se stranke dogovore da u njihovo ime govore samo šefovi poslaničkih grupa, kako tema od državnog značaja ne bi bila pretvorena u sredstvo međupartijskog nadgornjavanja.

Radikali su najavljivali da pripremaju sopstveni predlog rezolucije, ali i da bi mogli prihvatiti i tekst pregovaračkog tima.

Platforma Demokratske stranke Srbije o reagovanju Beograda na eventualno pojedinačno priznavanje nezavisnosti Kosova nije ušla u predloženi paket uz poruku da se ona tiče pregovora o vladi. Rekli bismo da su sporovi o oštrini mogućeg odgovora pre pitanje zbog koga bi buduća vlada mogla pasti nego što je pitanje zbog koga vlada ne može biti formirana.

Među parlamentarnim strankama nema većih razlika u odnosu prema Ahtisarijevom predlogu, a van te saglasnosti je jedino grupacija oko Čedomira Jovanovića, koja govori da je Kosovo od Beograda nezavisno već osam godina, da oni neće pružiti alibi za pogrešnu strategiju države i da Skupština mora da formuliše potpuno drugačiju politiku prema Kosovu.

I Riza Halimi, poslanik Koalicije Albanaca Preševske doline, izjavio je da će, sudeći po dosadašnjim nagoveštajima sadržine, on biti – protiv skupštinske rezolucije.

NA TERENU: Dramitizuje se stanje. U Severnoj Mitrovici Srbi su u petak 9. februara mirno demonstrirali protiv Ahtisarijevog plana, a među parolama je zapažena i ona: „Rosija pomagaj!“ U utorak 13. februara slične mirne demonstracije Srba održane su u Štrpcu u Sirinićkoj župi. Za 27. februar najavljene su i demonstracije u Beogradu.

Nebojša Čović, nekadašnji šef Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, pre dve nedelje tačno je prognozirao da će u Prištini izbiti ograničeni neredi, tek da i albanska strana pokaže da je nezadovoljna. Dva života su preko vikenda izgubljena u Prištini u demonstracijama pokreta Samoopredeljenje. Na demonstracijama oko 2500 ljudi protiv Ahtisarijevog plana koje su se završile sukobom sa policijom povređene su 82 osobe, 75 civila i sedam policajaca, a jedan muškarac od 30 godina i jedan od 36 izgubili su život, po svoj prilici zbog rana nanetih pogotkom gumenog metka u glavu. Idući glavnom prištinskom ulicom demonstranti su uzvikivali: „Samoopredeljenje“, „UČK“, i „Dole pregovarački tim“, dok su neki od natpisa glasili „UNMIK napolje“, „Decentralizacija donosi podele, a podele rat“, „Kosovski zaštitni korpus treba da postane vojska Kosova“, „Sloboda i nezavisnost se ne mogu doneti u paketu“.

Albin Kurti je ispred Narodnog pozorišta u glavnoj prištinskoj ulici pozvao demonstrante da probiju policijski kordon koji je koristio gumene metke i suzavac da razbije demonstrante…

U noći između nedelje i ponedeljka kosovska policija je pretresla prostorije pokreta Samoopredeljenje u Prištini, Gnjilanu, Prizrenu, Kosovskoj Mitrovici, Peći i još nekim manjim sredinama. Uhapšeni su Albin Kurti, nekad u Beogradu predstavljan kao građanska opcija, još trojica pripadnika pokreta Samoopredeljenje i 15 demonstranata.

Fatmir Redžepi, kosovski ministar unutrašnjih poslova, podneo je ostavku zbog moralne odgovornosti za smrt demonstranata.

Na porast napetosti na Kosovu najoštrije je u Beogradu reagovala Srpska pravoslavna crkva – osudom parola koje su se čule u Prištini, a koje govore da su Srbi okupirali albanske crkve i manastire na Kosovu, te da ih treba porušiti…

U telefonskom razgovoru s generalnim sekretarom NATO-a Japom de Hop Sheferom, predsednik Srbije Boris Tadić je zatražio povećanje stepena bezbednosti za kosovske Srbe i prevenciju bilo kakvog ugrožavanja njihove bezbednosti. Tadić je za sličnom intervencijom pribegao i u martu 2004, tada rekavši, ako sećanje ne vara, da bi Beograd u slučaju produžavanja pogroma mogao preispitati svoj odnos prema KFOR-u…

OČEKIVANJA: U Beogradu se neguje očekivanje (Kojen, Popović) da Savet bezbednosti UN-a na kraju možda ipak neće odobriti Ahtisarijev predlog, odnosno da bi Rusija i Kina mogle da ulože veto. Ruski predsednik Vladimir Putin je dao izvesne indikacije da Moskva može da upotrebi veto i da blokira rezoluciju nepovoljnu po Srbiju. Ovde neki citiraju Lavrova koji je rekao da Putin nikad nije upotrebio reč veto; neki opet zapažaju da je Lavrov u nastavku rekao da razlike između Rusije i Amerike ostaju, a da je kasnije ta reč pala u Putinovoj upadici na pitanje slovačkog predsednika: „Ako imate pravo veta, zašto biste ga držali u sanduku da skuplja prašinu?“ To „Ako imate…“ podseća na jednu daleko opasniju rečenicu – „Ako imate oružje, upotrebite ga…“, koju je navodno izgovorila Medlin Olbrajt pred bombardovanje Srbije 1999 – koje neki u Americi nazivaju ratom Medlin Olbrajt, a neki u Beogradu intervencijom.

Nemački ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer na te nagoveštaje izrazio je nadu da Kosovo neće izazvati tenzije s Rusijom, ali nije jasno da li pri tom smatra da se oni neće ljutiti ako Rusija stavi veto ili da misle da Rusija neće staviti veto. U Putinovom otvaranju karata u Minhenu Kosovo nije bilo u prvom planu, već su to bile mnogo dramatičnije teme poput nepoštovanja ugovora o razoružanju, arogancije Amerike, ruskog asimetričnog odgovora na zapadnu strategiju odbrane, ruskih rezervi prema evropskom energetskom planu, učešća (26 odsto) stranih kompanija u ruskom strateškom energetskom sektoru i zatvorenosti Zapada za sličan prodor ruskog kapitala u tamošnje ekonomske strateške grane…

Paralelno s tim spekulacijama, u Beogradu se češće nego ranije govori o komplikovanju situacije i gomilanju pritisaka na Srbiju.

Paralelno s vestima o ponudi koja se odnosi na nastavak evropskih pregovora i o Kosovu išla su i zapažanja da među Evropljanima o tim temama, naročito o kosovskoj, ipak postoje značajne razlike, te da Grčka, Rumunija, Kipar, Španija, Slovačka, Slovenija i Poljska iskazuju rezerve prema Ahtisarijevom nacrtu. Prenose se i vesti da se na te zemlje iza kulisa vrši pritisak, kao što se pritisak vrši i na Beograd.

Uz uznemirujuće slutnje u više ovdašnjih medija se podseća i na to da će 26. februara biti objavljena i odluka Međunarodnog suda u Hagu po bosanskoj tužbi protiv Srbije.

Pre sastanka šefova diplomatije Evropske unije u ponedeljak u Briselu čule su se utešne pretpostavke da pregovori o pridruživanju ipak mogu biti obnovljeni ako nova srpska vlada promenama u državnim službama dokaže rešenost da uspostavi punu saradnju s Haškim sudom. Holandski ministar Ben Bot je izjavio novinarima da to praktično znači da EU u Beogradu želi da vidi novog šefa policije, novog ministra unutrašnjih poslova i novu obaveštajnu mrežu, pošto, po toj oceni, u srpskoj vlasti postoje ljudi koji to (hapšenje) čine nemogućim. Videćemo kako će biti, ali sudeći po dosadašnjim izjavama taj pokušaj direktne kadrovske arbitraže verovatno će prilično otežati formiranje nove vlade u Beogradu. Koštunica je na tu temu već poručio Solani da se srpska vlada bira u Srbiji.

S druge strane, pokazaće se neophodnim da Srbija ne ostane dugo bez institucija i bez vlade i da će se pregovori o vladi ubrzo intenzivirati – zbog mnogih neizvesnosti i rizika koji čekaju Srbiju kad za neku nedelju bude jasnije da su bečki pregovori o Kosovu propali, a i kad se još štošta toga nakupi.

Tvrdolinijaš

Albin Kurti (31), nesvršeni student Elektrotehničkog fakulteta u Prištini, verovatno je jedan od najkontroverznijih političkih lidera na Kosovu danas. U politiku se uključio 1997. kao jedan od lidera studentskog pokreta Albanaca na Kosovu; tokom masovnih demonstracija u jesen te godine bio je premlaćen i priveden od strane policije, što je podstaklo list „Naša borba“ da Kurtiju i njegovim kolegama dodeli godišnju nagradu za toleranciju. Nikada je nisu preuzeli.

Kad su se 1998. rasplamsali sukobi između srpskih snaga bezbednosti i Oslobodilačke vojske Kosova (UČK), Kurti je napustio studije i postao portparol Adema Demaćija, bivšeg političkog zatvorenika koga je UČK imenovalo za svog predstavnika u Prištini. Iako ni Demaći ni Kurti po opštem mišljenju nisu imali mnogo veze sa stvarnim liderima UČK-a na terenu, Kurti je 1999. godine uhapšen i optužen za terorizam. Na suđenju u Nišu 2000. odbio je advokata i ponovio čuvenu Titovu rečenicu iz „bombaškog procesa“: „Ne priznajem ovaj sud.“

Iako je bio osuđen na petnaest godina, Kurti je, zajedno sa većinom albanskih političkih zatvorenika, oslobođen u decembru 2001, nakon dve i po godine zatvora. Posle povratka u Prištinu osnovao je pokret „Samoopredeljenje“, čija je glavna meta kritike bila međunarodna uprava na Kosovu. „Samoopredeljenje“ se zalaže za demontiranje UNMIK-a i KFOR-a i jednostrano proglašenje pune nezavisnosti Kosova; oštro se protive bilo kakvim pregovorima o tom pitanju, bilo sa Srbijom bilo sa međunarodnom zajednicom.

Tokom poslednjih nekoliko godina Kurti je često organizovao proteste protiv UNMIK-a, ali i pojedinih predstavnika Srbije koji su dolazili u Prištinu (Vuka Draškovića su gađali jajima). Protesti su često bili nasilni, a Kurti je više puta privođen zbog kršenja javnog reda i mira. Tek nakon demonstracija od 10. marta ove godine, u kojima je dvoje učesnika smrtno stradalo a više desetina povređeno, kosovsko pravosuđe je odlučilo da pokrene ozbiljniju istragu protiv Kurtija i „Samoopredeljenja“. Sumnja se, naime, da iza ove organizacije stoje veterani nekadašnjih marksističko-lenjinističkih grupa iz dijaspore koji su razočarani „mekim“ stavovima sadašnje političke elite na Kosovu.

D. A.