Prošle godine pred izbore u Demokratskoj stranci Goran Ješić ga je spominjao kao kandidata za predsednika stranke. U poslednjih 27 godina karijere u DS-u, profesor ekonomije i diplomata dr Ivan Vujačić više puta je u kriznim vremenima po DS slovio za alternativu, čoveka koji bi pomirio i ojačao stranku. On pak nikad nije imao ambiciju za tako nešto.
„Voleo bih da mislim da ljudi o meni misle dobro i da za to imaju razloga. Drugi deo razloga leži u okolnostima poljuljanih odnosa i samog fundamenta stranke. Tada se zbog razniht događaja koji su DS pratili, ljudi okreću nekome ko je imao konstruktivnu ulogu u nekom prethodnom vremenu. DS ima ogromne istorijske zasluge za Srbiju. Način na koji režim tretira DS je neopravdan, nepravedan, grub i loš i ne doprinosi pacifikaciji političkog prostora ovde. Naprotiv, radikalizuje ga, stvara konflikt koji može da ima razne dugoročne posledice po politički život zemlje. Ja nemam nikakve političke ambicije, u političkom sam savetu DS-a, posvetio sam se akademskoj karijeri, dosta je bilo od mene“, rekao je Vujačić u razgovoru za „Vreme“ osvrćući se na svoju desetogodišnju aktivnu ulogu u DS-u devedesetih i sedam godina u Vašingtonu gde je bio ambasador prvo SRJ, potom Srbije i Crne Gore, a onda i samostalne Srbije. „Moja politička karijera se tu, bar za sada, završila“, kaže on.
„VREME„: Evo već drugu nedelju slušamo o poseti predsednika Aleksandra Vučića Vašingtonu. Logično je da je ova poseta značajnija Beogradu nego Vašingtonu. Ipak, zašto Amerikanci gotovo da nisu ništa ni kazali posle Vučićeve posete, uprkos tome što ga je Majkl Pens tako srdačno ispratio iz Bele kuće?
DR IVAN VUJAČIĆ: Retko se daju zvanične izjave u ovakvim prilikama, retko, ali se daju. Sem dva senatora na konferenciji za novinare, niko drugi sa njihove strane nije komentarisao posetu predsednika Vučića. Primera radi, sećam se da je Zoran Živković, posle Đinđićeve smrti, bio u poseti SAD i tada je Kolin Pauel, u to vreme državni sekretar, izašao pred novinare. Potpredsednici to nisu radili. Za nas je to značajna poseta jer smo mala zemlja, za njih – jeste rutinska. Takve se posete tamo dešavaju svaki dan. Da je došao Putin, ili Makron ili Angela Merkel, onda bi bilo i većeg interesovanja medija za to.
Treba li da verujemo da je predsednik Aleksandar Vučić bio u SAD da bi ga tamo pohvalili, podržali put u EU, i visoko ocenili napore koje Srbija ulaže za mir i stabilnost u regionu?
Možete da primetite da u ovoj poseti nije bilo sastanaka sa Reksom Tilersonom, državnim sekretarom za spoljne poslove, niti sa ministrom odbrane Džejmsom Matisom, niti sa savetnikom za nacionalnu bezbednost Herbertom Rejmondom Mekmasterom. Ostatak njegove posete bio je upućen Senatu, kongresmenima i delimično privrednicima. Hajde da kažemo ovako, bilo je jasno predvidivo šta će Amerikanci da kažu, oni imaju jednu strategiju o Evropi u miru, celoj i demokratskoj još od Džordža Buša Starijeg, ta strategija znači da zemlje koje imaju aspiracije prema EU imaju podršku bilo koje američke vlade. Drugim rečima, to znači da, ukoliko se vode dobri regionalni odnosi i iskazuju reformski koraci u procesu evropskih integracija, sve će vlade u regionu koje vode takvu politiku imati podršku. Bilo je lako predvidljivo da će Vučić to čuti. To je jedan aspekt te posete i oni su to potvrdili. Moram da kažem da Stejt department radi, koliko ja to mogu da vidim, po autopilotu, budući da nije popunjen na čitavom nizu nivoa da se suštinski nastavlja politika inercije. To su čvrsti stavovi, oni svoju politiku ne menjaju svaki dan, reč je o dugogodišnjim strategijama. Sam Majkl Pens je potpredsednik, on se ovim pitanjima direktno ne bavi. On je primio Vučića da bi se pokazao nivo, visok nivo, on je, dakle, potpredsednik, Vučić predsednik, na to se svela ova poseta.
Uglavnom sve ono što govori i američki ambasador ovde?
Da, samo što je tome dat značaj ovim predsednikovim odlaskom u Vašington, to je sada ponovljeno sa najvišeg mesta. Podvlači se, dakle, jedna politika i ukoliko je postojala sumnja da Amerika ima neku drugu politiku, onda je to skinuto s dnevnog reda ovim porukama i izjavama koje smo dobili.
Ono što je malo problematično kad se prikazuju te posete jeste sledeće: kod nas se često u prvi plan stavljaju komplimenti koji su uobičajeni u diplomatskom govoru, drugim rečima kad neko kaže: „Mi visoko cenimo vaše reformske napore“, to je kao kad vam neko kaže dobar dan, kako ste, jeste li lepo putovali… ovde se to stavlja u prvi plan.
Šta je u drugom planu?
U drugom planu nema ničeg naročitog. Osim ovoga, Amerika jeste zainteresovana za stabilnost u regionu zato što je potrošila veliku količinu raznih resursa – diplomatskih, vojnih i drugih – da ovde bude rešen problem devedesetih onako kako su ga oni videli. Drugim rečima, da se podržava Briselski sporazum, odnosno nastavak razgovora između Prištine i Beograda.
Pismo kongresmenke Edi Bernis Džonson Majklu Pensu kojim mu predočava nekakvih šest neuralgičnih tačaka odnosa Beograda i Vašingtona ovde je s jedne strane burno dočekano, a s druge omalovaženo kao nebitno?
Sem što je zanimljivo nama i našim medijima, nije značajno. U SAD ima 435 kongresmena i 100 senatora, svako može da napiše pismo vlastima i da se bitno razlikuje u odnosu na neke stvari, nečiju ličnost ili nečiju politiku, ali to nema nikakvog značaja za američku politiku prema nama.
To što piše u pomenutom pismu nije ništa nepoznato: vojne vežbe sa Rusima, diplomatski status Rusko–srpskog humanitarnog centra u Nišu, slučaj paljenja ambasada, slučaj braće Bitići, oživljavanje Južnog toka, apostrofiranje predsednikovog brata, kuma i bliskih prijatelja „koji rukovode svim infrastrukturnim i javnim projektima u zemlji„. Vučić je, uostalom, i posvedočio da je s Pensom govorio i o vezama s Rusijom i o braći Bitići…
Sve te tačke postoje, jesu važne, ali nisu predominantne, nisu toliko važne za osnovni tok odnosa sa SAD. Pre svega, Amerikanci su zainteresovani za slučaj ambasade i braću Bitići. Kad je odložen ili prekinut proces, šta je već bilo, reagovala je Ambasada SAD i to je upamćeno. To je samo govorilo u prilog stanju srpskog pravosuđa. Koliko god da su važni, to su pojedinačni incidenti koji ne određuju odnos dve zemlje. Ali, treba reći da su SAD u velikom povlačenju, još ranije su suštinski ove prostore prepustile Evropskoj uniji i Briselu, odnosno Berlinskom procesu i Briselu u smislu evropskih integracija i zahteva ka evropskim integracijama. Mi smo vrlo nisko na listi njihovih prioriteta, oni imaju brojne druge probleme. Oni očekuju stabilnost i to je suština.
A kako ocenjujete spoljnu politiku Srbije? Šta kažete, kako Ivica Dačić vodi naše inostrane poslove?
Ako zaista idemo ka EU, onda je neozbiljna izjava Ivice Dačića, ministra spoljnih poslova, proglašenog za čoveka koji će se baviti politikom u vladi, da ćemo ako biramo između EU i Rusije, izabrati Rusiju. I na to niko ne reaguje. Svi reaguju na intervju premijerke Brnabić „Blumbergu“. To je interesantan fenomen, to je loš signal prema EU. Pritom je u najmanju ruku neobično da predsednik kaže da će podeliti resore premijera. Uz to, ako se formira specijalna kancelarija za odnose sa Kinom i Rusijom koju vodi prethodni predsednik, dakle on postrojava ministre u vladi, njemu ministri odgovaraju, sastanče, biće to vlada u vladi zadužena za odnose sa dve zemlje – Kinom i Rusijom. Sa „vladama“ koje vode Ana Brnabić i Ivica Dačić faktički imamo tri vlade u vladi. Treba neko da se zamisli nad tom kakofonijom poruka prema Zapadu.
Daleko smo mi od geostrateškog pupka sveta. Granica Zapadnog bloka pomerila se ka istoku, ka Ukrajini. Treba da shvatimo našu stvarnu poziciju. Veliki interesi se ovde neće sukobljavati. Ako smo deklarisali EU kao nacionalni interes, onda bi trebalo da budemo dosledni u tome. Ne mislim da treba da radikalizujemo odnose sa Ruskom Federacijom, mislim da nije vreme, mislim da Evropa pušta da se pitanje sankcija Rusiji odvija u sklopu postepenog usklađivanja spoljne politike sa EU. Naša vlada pametno odlaže taj problem u tom smislu što se nada da će to prestati da bude problem kad dođe red da se Srbija o njemu izjašnjava. Ali sve drugo je problematično.
Ipak je Rusko–srpski humanitarni centar u Nišu na redu, bar prema izjavama šefa diplomatije Ivice Dačića, kojem je jako stalo da se zaposlenima u Centru omogući diplomatski status?
Trebalo bi reći da nije uobičajeno da zaposleni u takvim humanitarnim centrima imaju diplomatske pasoše. Vojne snage – da, na prolazu, još je Slobodan Milošević svojevremeno davao imunitet snagama NATO-a koje su prolazile ka Kosovu. Bio sam tada u Saveznoj skupštini i sećam se da je dolazio predsednik Parlamentarne skupštine NATO-a i tada je to rešeno. To je jedan vid diplomatskog imuniteta koji se odnosi na prolazak trupa i na normalne diplomatske statuse. Ako pak ovo u Humanitarnom centru nije uobičajeno, onda nije ni normalno da se traži i da se odobri. To je pitanje simbolike, a simbolika je u politici važna. Ono što bi trebalo da prestane da radi vlast ovde jeste da šalje kontraproduktivne signale. Oko spoljne politike bi trebalo da imamo konsenzus, ona ne bi trebalo da služi za unutrašnje razmirice, za pozicioniranje na unutrašnjem političkom planu.
Koliko je realna politika i Istok i Zapad? Bivši predsednik vaše stranke je, da kažemo, patentirao tu politiku o četiri stuba.
Kada je Boris Tadić formulisao tu politiku, to je bilo u skladu s vremenom u kome smo živeli. Od tada se mnogo toga promenilo. Mi tada nismo imali status kandidata, kao danas, počeli su pregovori i otvorili smo i neka poglavlja, ali nismo zatvorili nijedno relevantno, zatvorili smo dva tehnička. Ali dobro, krenuli smo tim putem. Situacija se bitno izmenila u odnosu na onu u kojoj smo bili pre nego što smo dobili status kandidata. Bitno smo se okrenuli ka EU kao prioritetu zemlje.
Zašto je onda toliko važno posvećivanje Istoku?
Ruska karta igra veliku ulogu u unutrašnjoj politici, to je najveća karta spolja, mislim da je to koncesija njima.
Na koji način?
Setimo se Konuzina, koji je maltene učestvovao u predizbornoj kampanji SNS-a 2012, išao na njihove mitinge.
Bio je i Gerhard Šreder, 2017?
Šreder je ruski lobista, Nemci nisu srećni što je bivši kancelar lobista Gasproma, ruske državne firme. To je isto kao kad bi Obama postao zvanični lobista Saudijske Arabije u SAD, u ime naftne industrije te zemlje.
Tu je i ovo domaće tabloidno medijsko koketiranje s migovima i protivraketnim sistemom S–300, koje služi kao kakva crvena marama, da nervira Zapad?
To je politička odluka. Dakle, da li su naši tražili migove pa su ih dobili, ili je u nekom razgovoru rečeno da ćemo dobiti migove na poklon da bismo ih renovirali? To su različite stvari. Da li mi tražimo S-300 i zašto? Da li se spremamo na novo bombardovanje NATO-a ili sličnih ozbiljnih vojnih formacija vojnom avijacijom? To su protivvazdušne rakete. Pretpostavljam da nam Rusi ne bi davali rakete da gađamo posle njihove avione. Ukratko, mi treba da rešimo ovde jedno pitanje, jesmo li za EU ili ne. Ako jesmo, ne bi trebalo da sebi samima pravimo probleme na putu ka EU. Ovde je pitanje kako se odbrambena politika potencijalno manifestuje i odražava na spoljnu politiku ove zemlje.
Da li vam, kao ekonomisti, režimsko–medijsko insistiranje na tome da je Srbija zemlja stabilnosti u regionu deluje realno?
Mi se jesmo relativno stabilizovali, ali delimo sudbinu Evrope. Imali smo deset godina, kad saberemo sve varijacije stope rasta, bili smo na nuli 2015. godine. U periodu od 2008. do 2015. naš BDP rast bio je nula. Sad je počeo da raste, i malo su se stabilizovale te finansije. Ali se ne vide dalji izvori rasta. To verovatno zavisi od EU. Više se ovde igra na kartu političke stabilnosti.
Ali i to je delimično tačno. Lako dolazi do oštrijih izjava sa jedne i druge strane, kad to čine ministri spoljnih poslova to je još gore, kad čine nepozvani ministri iz vlade, koji soliraju, to je još gore. Mi smo na jednoj klackalici koja je produkt nacionalističkih politika devedesetih, gde se nacionalizam definiše kao odnos prema drugom. Pa kad kome treba nešto – za izbore u Hrvatskoj, nešto će reći protiv Srba i obrnuto, kad su izbori u Srbiji, onda otpočne paljba rečima protiv Hrvata, ovih ili onih… Razlog tome je i što je EU zauzeta svojim problemima i nije s dovoljno pažnje pratila ovaj prostor, doskora, a samo spoljni faktor može da disciplinuje ovdašnje elite da se ne igraju vatrom. Jedno je sigurno, odnos prema zemljama u okruženju naš je sledeći prioritet, odmah posle EU.
Izgleda da Kosovo nije više akutna tema?
Kosovo je problem, ali ne samo naš, pet zemalja EU nije priznalo Kosovo. Način na koji je Kosovo priznato doveo je do dugotrajnog problema u EU. Ali trenutno, pitanje Kosova je ušlo u neke svoje tokove, čeka se da se primeni sporazum između Beograda i Prištine, čeka se da ga reši vreme. Kosovo je aktuelno samo kroz ostvarivanje Briselskog sporazuma. Srbija ima deo odgovornosti, ali ne samo ona. Ako na Kosovu ne može da se formira vlada, ukoliko imaju stalno neke izbore, onda je logično da će taj proces biti umrtvljen. To nije greška Srbije niti bilo koga ovde.
Kad su Amerikanci doneli odluku o postavljanju raketnih sistema Patriot u Rumuniji i Poljskoj, kao da je tom odlukom definisana politika „ili ste s nama ili ste protiv nas„. Kako da to za Srbiju ne važi?
Generalno uzevši, to nije tačno. To je još jedno pojednostavljenje. Poljaci, Litvanci, baltičke zemlje koje smatraju da su ugrožene, da ih Ruska Federacija ugrožava, zahtevale su Patriot rakete. Amerikancima ide u prilog da dokažu kako je NATO tu, ali prosto u tim stvarima treba razlikovati odnose unutar EU, između pojedinačnih članica EU. Ovde je i inače uvreženo mišljenje da Amerika naređuje Evropi, a to prosto nije tačno. SAD i EU su partneri, reč je o dugogodišnjim partnerstvima, poslednjih 60 godina. Na kraju, Francuzi i Nemci nisu podržali Amerikance u Iraku, pustili su da prođu njihove trupe, dali su im prelete, tehničku pomoć kroz Francusku i Nemačku. Nisu otišli u Irak, nego su se politički distancirali od Džordža Buša.
Čak i mi, verovali ili ne, odlučujemo o sebi i svojim životima od 5. oktobra naovamo na relativno slobodnim izborima.
Ocenjujete li izbore poslednjih nekoliko godina kao slobodne?
Nisam se bavio kontrolom izbora, ali čim je u značajnom delu javnosti dovedena u sumnju regularnost izbora, to nije dobro. Nije važno šta je tačno, važna je percepcija. Ako postoji percepcija da je to loše, pogotovo medijski, što znamo, ako pritom postoji sumnja na kutije, spiskove i drugo, onda to jeste ozbiljan problem.
Mislite li da je DS stao na noge, kako ste pred stranačke izbore predviđali prošle godine?
Mislim da jeste. Možda ne baš čvrsto, ali stao je na noge i u mnogo je boljoj poziciji danas nego pre godinu dana.
Ponovo su tema izbori, ovog puta beogradski. Verujete li da je dobro za DS da udružen sa drugim opozicionim grupacijama stane iza zajedničkog kandidata?
Verujem da jeste. Opozicija bi trebalo da se udruži, ne samo DS, Pokret slobodnih građana i SDS, nego da im se pridruži još neko i da tako uđu u koaliciju za Beograd sa zajedničkim kandidatom.
