Daleko je Bolonja

Prošlonedeljni protest studenata srpskog jezika Filološkog fakulteta mogao bi biti signal upozorenja da stari-novi sistem univerzitetskog obrazovanja funkcioniše uz dosta poteškoća. Po starom običaju studenti su reagovali tek pošto im je Nastavno-naučno veće Fakulteta ukinulo mogućnost da u nedogled prenose ispite, u ovom slučaju iz engleskog jezika. Ispostavilo se, međutim, da su problemi mnogo dublji od ispitnih rokova: „da samo četiri studenta u jednom roku polože ispit iz engleskog jezika“, da su nezadovoljni formom ispita, da rade u lošim uslovima, da njih 200 sluša nastavu u učionici od 40 mesta. Reakcija nastavnika ipak se svela na konstataciju da je reč o lošim studentima.

Posle gotovo tri godine od pristupanja Bolonjskoj deklaraciji, kojom bi do 2010. godine evropsko visoko školstvo trebalo da uspostavi jedinstven sistem obrazovanja, na Beogradskom univerzitetu izazovi kvalitetnijeg načina studiranja deklarativno se podržavaju, a suštinski i dalje osporavaju.

Iako je 15 od ukupno 31 fakulteta Beogradskog univerziteta ozbiljnije (izmenom nastavnih planova i programa, aktivnijom nastavom) krenulo u reformu, u Evropi započetu još 1999. godine, dobar deo univerzitetskih nastavnika i saradnika još ne zna tačno šta to treba da se radi i menja na univerzitetu. Ima i onih koji zastupaju tezu da treba sačekati da Evropa to uradi a mi da prepišemo, onih koji se ne uzbuđuju previše čak ni kada na predavanjima sledeći stare udžbenike i dalje studentima saopštavaju davno prevaziđene činjenice. Priča za sebe su nastavnici i saradnici koji potrebu menjanja Univertziteta stavljaju u kontekst „svetske zavere protiv Srba“, kojom se „žele ukinuti naše tradicije i vrednosti“. Upućeni kažu da podele za i protiv reforme nisu generacijske već su rezultat straha od promena i želje da se zadrže pozicije. Svoj udeo u antireformskom opredeljenju ima i decenijska izolacija zemlje, marginalizovanje univerziteta, odlazak stručnih kadrova, siromaštvo.

SPOROST: Vesna Miletić, asistent na Stomatološkom fakultetu, kaže za „Vreme“ da se samoinicijativno preko Akademske alternativne mreže upoznala sa mogućnostima univerzitetskog uključivanja u evropske tokove. Smatra da ponuđeni sistem promena u centar nastave stavlja studenta, pruža mogućnost maksimalnog obrazovanja i eliminiše problem dugog studiranja: „Stvari se sporo menjaju pošto većina nije upoznata sa suštinom promena a na Univerzitetu se još ne shvata da je nosilac reforme Univerzitet, a ne Ministarstvo prosvete, koje čitav proces samo uobličava zakonskom regulativom.“ Vesna Miletić kaže i da je Stomatološki fakultet još pre dve godine izmenjenim nastavnim planovima i programima utvrdio kakva znanja treba da stekne jedan student stomatologije u toku osnovnih studija. Okvirno su određeni i predmeti, ispiti i bodovi koje će student sticati u toku jedne godine. Punu primenu novog sistema očekuje od iduće godine: „Problema je na pretek i novi sistem obrazovanja se ne može samo prekopirati. Razvijene zemlje imaju bolje uslove studiranja. Naši studenti nemaju odgovarajući literaturu, nemaju mogućnost da uče na fakultetu, rade u velikim grupama. Mi, na primer, imamo 50 odsto studenata više nego zubarskih stolica.“ Smatra da je nastavni kadar ovog fakulteta spreman za reformu, a da je usavršavanje i praćenje naučnih dostignuća lični izbor svakoga. Ono od čega ona strahuje jesu promene vlasti u Srbiji, koje svaki put nameću Univerzitetu sve iz početka.Posledice snose nastavnici i studenti.

Posle usvajanja Zakona o visokoškolskom obrazovanju Ministarstvo obrazovanja Vlade Republike Srbije ućutalo se a ceo teret reforme je pao na fakultete.

ILUZIJE: Dr Slobodan Cvejić, docent na Filozofskom fakultetu, odsek sociologija, smatra da je upravo Ministarstvo najslabija karika: „To je institucija u kojoj se o univerzitetima ne razmišlja kao najvažnijim mestima za podizanje kvaliteta ljudskih resursa. Bilo bi mnogo lakše kada bi kod tih ključnih ljudi koji tamo rade razbili iluziju da smo mi jedan veoma pametan narod samo zbog toga što se pet, deset, ili stotinu naših ljudi nalazi na poznatim svetskim univerzitetima. Na svakom boljem američkom univerzitetu naći ćete tri čoveka iz Srbije ali i tri iz Gvineje Bisao. Razumem da je zemlja u krizi, u problemima, da je siromaštvo veliko, ali moraju se izabrati prioriteti preko kojih će se krenuti napred. Najaktivnija tačka u tom pogledu je visoko obrazovanje.“

Naš sagovornik kaže da je reforma krenula, a što se nastavnika tiče, oni su bar svi prihvatili priču o toj temi. Navodi primer da se na prvoj konferenciji o reformi na Beogradskom univerzitetu moglo čuti da je pet fakulteta počelo da menja nastavu, a na ovoj poslednjoj, održanoj u oktobru ove godine, da pet fakulteta nije ništa uradilo osim što čekajući primenu Zakona o visokom školstvu priča o toj stvari: „Olako prihvatanje činjenice da pošto smo poluperiferna zemlja treba sačakati da razvijeni odrade za nas određene procedure, a mi ćemo onda preuzeti ono što je za nas najbolje, govori o našoj političkoj kulturi i stanju svesti. I to je zapravo naš suštinski problem, koji deli nastavnike na one koji shvataju da moraju da rade i one koji ne znaju šta treba da rade. Ovih drugih ima mnogo i na našem fakultetu“, kaže Cvejić.

Na Filozofskom fakultetu je ipak preovladala svest da je studiranje neefikasno i da su znanja sa kojima studenti izlaze sa fakulteta u velikoj meri neupotrebljiva ili neprimenjiva, da je neophodno češće proveravanje znanja studenata koje je trebalo vratiti u nastavu. Oni za sada jure samo ispitne rokove. „Već četiri godine radimo evaluaciju nastavnog procesa. Svaki nastavnik dobija izveštaj o tome šta studenti misle o njegovom predmetu. Ocene te vrste će u najskorije vreme uticati na izbor u nastavničko zvanje. Studenti su obavezni da posećuju predavanja i vežbe.“

MORAL: Novi programi se već primenjuju na Odeljenju za sociologiju, gde je po novim uslovima studiranja upisana već druga generacija. Na Odeljenju za arheologiju i etnologiju, na primer, po novom sistemu studira već četvrta generacija. Niko, naravno, na ovom fakultetu, kao uostalom i ni na jednom drugom, još nije uveo sve reformske elemente u nastavu.

Pitanje edukacije nastavnika i njihove stručne pripremljenosti za kvalitetniju nastavu dr Cvejić stavlja u širi društveni kontekst: „Nastavnicima treba reći da su obavezni po zakonu da se bave naučnim i nastavnim radom i da drže diferenciranu i interaktivnu nastavu, da redovno pišu i obajvljuju radove, i da će zbog taloga prošlog vremena u kome nisu radili ništa ova generacija morati još 50 odsto više aktivnosti da uloži da bi unapredila i reformisala program. Uz to sledi i jedan dodatak: ali gospodo ne možemo da vam damo platu veću od ove koja je u proseku 350 evra. Nastavnici će naravno i dalje biti jedini odgovorni za sistem obrazovanja. I sve je na njima. To su ljudi koji imaju moral da ponesu odgovornost za nešto ovako, ali pitajte ih da li imaju motiv. U potpuno neuređenom sistemu očekujete da samo jedan akter koji ne raspolaže sa maksimalnom moći odradi sve to. Ovo je državni univerzitet i država bi morala da vodi računa o kvalitetu obrazovanja. Ona to ne radi. Sad rizikujem da me optuže da sam protiv autonomije univerziteta, ali to su neke stvari koje se sakriju pod ono što se zove autonomija univerziteta ili fakulteta.“

SAVEST: Ni Elektrotehnički fakultet, jedan od najprestižnijih Beogradskog univerziteta, nije ostao po strani. Među prvima su krenuli u reformu. Već 2000. godine počela je izmena nastavnih planova i programa da bi prva generacija po novom načinu studiranja bila upisana 2003. godine. Rezultati su bili jako dobri: 70 odsto studenata je prešlo u drugu godinu. Irena Odžić, u to vreme student prodekan a danas diplomac Elektrotehničkog fakulteta, najvećim problemom smatra to što je osvežavanje nastavnih planova i programa ostavljeno profesorima na savest: „U to nema niko pravo da zaviri i da eventualno kaže da je gradivo prastaro i da bi možda bilo dobro da se predmet osveži novim sadržajima.“ Očekivala je da će novi zakon o visokom školstvu i na Beogrdskom univerzitetu doneti pokretljivost nastavnika s predmeta na predmet: „Tamo dekan jednostavno na početku godine saopšti ko će predavati koji kurs i ne postoji identifikacija profesora sa predmetom. To, naravno, podrazumeva stalno usavršavanje i osvežavanje znanja i ne dozvoljava da jedan predmet postane nečija lična svojina. To bi dovelo i do ravnoteže kriterijuma pa se ne bi događalo da neki predmet položite sa minimumom truda dok vam je za drugi potrebno dve godine. Ovo su najveći problemi, sve ostalo će da se slegne. Nove stvari su u pitanju i treba imati strpljenja.“

Umesto putem evaluacije, o kvalitetu profesorskih predavanja na ETF-u se proteklih godina reforma proveravala kroz rad, domaće zadatke i kolokvijume. Veliki ispiti su pretvoreni u jednosemestralne i studenti ih po svim pokazateljima savlađuju mnogo lakše. Ono što je promaklo reformatorima, a verovatno ne i studentima, jeste činjenica da su na prvoj godini odjednom dobili 14 ispita. Reforma u skučenom nastavnom prostoru, deset učionica na nekoliko hiljada studenata, uticala je da nastava svakodnevno na fakultetu traje od 8 do 22 časa.

Iako vraća staru slavu, na ETF se posle oktobarskih promena vratilo jako malo nekadašnjih nastavnika i saradnika.

Aktivan učesnik reformskih procesa na Beogradskom univerzitetu i u Srbiji profesor Srbijanka Turajlić, pomoćnik ministra za obrazovanje u prethodnoj Vladi Republike Srbije, kaže za „Vreme“ da će reforma krenuti brže kada shvatimo da znanje onako kako ga mi razumemo – kao poznavanje niza činjenica – prestaje da bude adut sa kojim se neko može zaposliti: „Danas se govori o jednom potpuno drugačijem modelu koji podrazumeva sveukupnu sposobnost. Od mladog čoveka koji izađe sa studija očekuje se da zna nešto da uradi. Govori se o znanju i veštinama.“

Kaže da na Elektrotehničkom fakultetu nema velikih otpora reformama: „Možda i zbog toga što naši studenti, pomoću savremenih tehnologija i interneta savršeno dobro znaju šta se na određenu temu predaje na svetskim fakultetima. Profesori moraju da pokušaju to da prate. U poziciji ste da imate studente kojima baš ne možete da prodajete rog za sveću i zato mislim da bi mladi ljudi morali još otvorenije da se uključe u sve ove procese.“

Srbijanka Turajlić upozorava i da u visokom školstvu neće biti napretka niti otvorenosti za nove ideje ukoliko se fakulteti ne promene organizaciono i ne uspostave neke modernije upravljačke strukture: „Imate paradoks da se na Ekonomskom fakultetu ili FON-u predaju moderni principi upravljanja. Kad pogledate strukturu tih fakulteta vidite da ništa od tih principa nije primenjivo pošto su fakulteti kod nas poslednji bastioni samoupravljanja. Onaj fakultet koji uspe da u svojim redovima dobije među nastavnim osobljem većinu za ovu vrstu promena, imaće šansu da od sebe napravi modernu evropsku školu. Zasad je na većini fakulteta odgovor na ovu temu: ‘Uvek je tako bilo’.“

Svi naši sagovornici, inače stvarni zagovornici promena u visokom školstvu, nisu bili sigurni u odgovoru na pitanje kakav je odnos nastavnika i saradnika prema reformskim promenama i integraciji naših univerziteta u evropske tokove visokog obrazovanja. Kažu da je generalno većina za promene. Kada stvar treba i primeniti nastaju problemi. Suštinska reforma podrazumeva, pre svega, menjanje stečenih navika, uspostavljanje novih sistema vrednosti kojih se izgleda većina na univerzitetu plaši. Ne treba zanemarivati ni decenijski sistem univerzitetskog napredovanja u kome su asistenti bez razmišljanja nastavljali da predaju onako kako su to činili njihovi profesori.

U reformskim poduhvatima fakulteti su ostali sami. Novim zakonom su sužene čak i ingerencije univerziteta kao njihove jedine zajednice. Prava podrška izostala je i od resornog ministarstva koje nije u stanju da zaustavi čak i neracionalno i nezakonito otvaranje privatnih fakulteta, a kamoli da pomogne državnim fakultetima u elementarnim stvarima kao što je obezbeđivanje uslova studiranja koje podrazumeva bar obezbeđenje pristojnog prostora i pristojnih plata za nastavnike i saradnike čije usavršavanje, na državnom nivou, gotovo da niko i ne pominje. Tzv. politički uticajan faktor danas se seti Univerziteta samo o velikim događajima. Kod nas su to, nažalost, izbori ili nezadovoljstvo koje preti da ugrozi nečiju poziciju.

Prof. dr Dejan Popović, rektor Beogradskog univerziteta:

„Dobar deo nastavnika kod nas shvata značaj procesa reforme. Naravno, nemoguće je očekivati jednoglasnost, pogotovu na Univerzitetu. Oni koji su protiv ostaju pri tome i to je njihov problem i pravo da tako razmišljaju.

Sigurno je da je reforma izlaz iz sadašnjeg sistema visokoškolskog obrazovanja, koji je ušao u šemu neefikasnog studiranja. S druge strane, naši studenti s pravom očekuju da njihove diplome budu prepoznate u nekakvom evropskom jedinstvenom akademskom prostoru.

Zakasnili smo nekoliko godina. Odmah po potpisivanju dokumenta o pristupanju Bolonjskoj deklaraciji (2003) počeli su konflikti a zatim i oštar napad Univerziteta na prvi Nacrt zakona o visokom obrazovanju. Očigledno su personalni animoziteti bili preneti na jedan, da tako kažem, načelan plan. Tako je počela priča kojom se osporavaju temelji samog bolonjskog procesa. Strasti su se stišale, a novi zakon o visokom školstvu je usvojen. Kritična masa dobrih istraživača je ostala i to daje nadu da bismo kroz adekvatnu reorganizaciju Univerziteta mogli da krenemo dalje. Ne vredi lamentirati nad sudbinom.

Mi i kao zemlja imamo problem. Mali broj mladih ima univerzitetsko obrazovanje, oko šest ili sedam odsto, dok bolonjski dokumenti predviđaju da bi do kraja prve dekade ovog veka 20 odsto populacije trebalo da ima univerzitetsko obrazovanje. Dakle, sva priča o velikom broju studenata pada u vodu. Neefikasno studiranje je druga priča i da bi se stvari racionalizovale moraju se postaviti pravila kontrole kvaliteta, standardi nastave, kao što je broj studenata po jednom nastavniku. Pretpostavka za ozbiljnu reformu je i obezbeđenje odgovarajućih sredstava za visoko školstvo. Država mora da insistira na kontroli kvaliteta, jer školovanje samo zarad diplome uvek ima loše posledice.

Danas postoji ekspanzija odeljenja po unutrašnjosti Srbije, koja otvaraju razni državni univerziteti iz unutrašnjosti i razni privatni univerziteti. Ne mislim da bi to moglo da ugrozi kvalitet nastave na Beogradskom univerzitetu. Pre svega sa stanovišta naučne produkcije koja je osnova svakog univerzitetskog razvoja. Zasad ne postoji drugi univerzitet osim Beogradskog koji se prepoznaje u svetskim naučnim časopisima. Na duži rok, ekspanzija fakulteta traži od nas da se organizujemo i pripremimo za te izazove. Ovo je opasno vreme u kome ne funkcioniše tržište radne snage koje traži kvalitet. U ‘burazerskom’ sistemu zapošljavanja aktuelna je diploma radi diplome.

Nadam se da će Beogradski univerzitet u naredne dve godine reformama zaokružiti osnovne i master studije.“