Da nam klima štima – za prirodu i društvo

Pitanje klimatskih promena i globalnog zagrevanja na sreću nije više rezervisano za intelektualne krugove zapadnih zemalja. Baš naprotiv, važnost ovog pitanja toliko je porasla da se danas nalazi visoko na agendi pred svake izbore u mnogim zemljama, a krug ljudi koji se bavi ovom temom širi se svakog dana. Upravo je cilj ovog panela, koji je organizovala Svetska organizacija za zaštitu prirode u Srbiji u saradnji sa nedeljnikom „Vreme“, a uz podršku Vlade Kraljevine Švedske, da podigne svest posebno mladih ljudi u Srbiji i u regionu. Na panelu su učešće uzeli: profesorka Ljiljana Tomović, redovni profesor na Biološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu; Vera Davidović, učenica Filološke gimnazije; profesorka Ana Martinoli, redovni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu; profesorka Iris Žeželj, vanredni profesor na katedri za socijalnu psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu; Nemanja Milović, osnivač sajta klima101 i Minja Parabucki, apsolvent na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu. Na početku se učesnicima obratila Duška Dimović iz Svetske organizacije za zaštitu prirode u Srbiji i pozdravila sve učesnike, dok je panelom moderirala novinarka „Vremena“ Jelena Jorgačević Kisić.

LJILJANA TOMOVIĆ

„Želim da pozdravim ovu inicijativu koja ima za cilj da približi uticaj klimatskih promena na planetu – kako na čoveka tako i na ekosisteme. Na koji način nam priroda može pomoći da se prilagodimo klimatskim promenama? Odgovor na ovo pitanje često je antropocentričan, što je, po mom mišljenju, duboko pogrešno. Pošto priroda postoji bez nas i jako se dobro snalazi bez nas. Mi smo ti koji ne možemo bez prirode, i dok god ne promenimo način gledanja na stvari, nećemo moći da pomognemo ni sebi ni prirodi. Priroda ima veliki problem isključivo zbog odnosa čoveka prema njoj.“

Profesorka Tomović ističe kako je antropocentričan način gledanja na prirodu doveo do toga da su ljudi sve ove promene doživeli na vrlo apstraktan način. „Zašto je to tako? Zato što veliki broj ljudi u današnje vreme nema nikakav dodir sa prirodom. Imam priliku da deo svog vremena provodim u prirodi i to mi daje mogućnost da vidim kakav je efekat onoga što ljudi deklarativno govore da treba da se promeni. To se dešava samo „na papiru“. Jer, ljudi su u najvećem broju slučajeva svesni šta čine. Kada odem u prirodu, jedno od mojih osnovnih pitanja jeste – koliko ljudi zna šta je biodiverzitet? Većina ne zna. Navešću jedan primer kako su u nekim drugim delovima sveta ljudi postali svesni šta je zapravo biodiverzitet. Koleginica koja je bila u Londonu pre godinu dana rekla mi je da tamo postoje „Bug hotels“ – hoteli za bube. To su velika isečena stabla u kojima je dopušteno da se vrate razne bube i da onda posetioci imaju priliku da vide te bube koje žive u drvetu. Za mene je to bilo frapantno. Dakle, da bi ljudi videli kako izgledaju bube, bilo je potrebno da neko postavi trula stabla usred Londona.“

„Dalje, kada neko kaže da će u nekom predelu ili nekom ekosistemu biti uništeno 150 vrsta – ljudi nisu svesni šta znači tih 150, a šta je pet hiljada, a šta je dvadeset hiljada“, ističe ona. „To je, dakle apstrakcija. Urbani svet u suštini podrazumeva da u biodiverzitet spadaju kućni ljubimci, stoka (krave, ovce, koze…), nešto što može da se koristi i što ima upotrebnu vrednost na neki način. Ili neki park, neko stablo i tako dalje… To je u velikoj meri doživljaj biodiverziteta savremenog čoveka.“ Profesorka Tomović smatra da ljudi moraju ostati svesni da biodiverzitet predstavlja i veliki deo onoga što mi ne vidimo. „Dok ne budemo shvatili to, mi nećemo imati drugačiji odnos ni prema biodiverzitetu ni prema klimatskim promenama. U prirodi boravi izuzetno mali broj ljudi, te ostali ne mogu biti svesni promena koje se dešavaju u ekosistemima i koliko je čovek uticao na njih“, zaključuje ona.

VERA DAVIDOVIĆ

„Generalno mislim da ljudi mnogo razmišljaju kao pojedinci što se tiče klimatskih promena“, započinje Vera Davidović. „Oni retki koji razmišljaju o tome, najčešće razmišljaju kako to utiče na njih lično, a ne čak ni na druge ljude, a kamoli na druga bića. Često pričamo o životinjama sa polova i kako klimatske promene utiču na njih. Ranije, kada biste ukucali na Guglu „polarni medved“, izašla bi slika velike i snažne životinje. S druge strane, kada biste iste reči ukucali danas, izašle bi slike mokre životinje koja mora da pliva i da se bori, baš zato što joj je uništeno mesto gde živi.“ Vera Davidović smatra da je ovo jedna od najboljih metafora koja nam prikazuje kako i koliko se stvari mogu promeniti za kratko vreme. „Nažalost, nemali broj ljudi uopšte ne razmišlja o ovim stvarima pod parolom da se to događa negde jako daleko i da mi na to ne možemo da utičemo. A upravo suprotno – mi imamo veliku ulogu u očuvanju ekosistema tih životinja.“

„Možda je i glavni problem što naše okruženje nije svesno ovih problema“, odgovara ona na pitanje moderatorke o tome koliko se mladi ljudi bave ovim pitanjima. „Mnogi ova pitanja percipiraju preko životinja sa polova i onda im se čini da su ovi problemi daleko i da će se posledice kod nas desiti za sto ili dvesta godina.“ Vera Davidović ističe da posledice globalnog zagrevanja i klimatskih promena ne osećaju samo divlje životinje, već i kućni ljubimci. „Problemi koji nastaju usled klimatskih promena ne utiču samo na životinje koje žive na polovima već i te kako utiču na naše kućne ljubimce. Postoje određene vrste ljubimaca, psi poput buldoga i boksera koji generalno imaju poteškoća sa disanjem jer njihovi disajni organi nisu dovoljni razvijeni da funkcionišu u ovakvim uslovima. Kada na te probleme dodate ekstremne temperature koje smo imali ovog leta, vidite da su uslovi života u kojima žive ljubimci drastično pogoršani u odnosu na ranije.“ Vera Davidović podvlači kako je mnogo važno da se menja svest mladih ljudi o ovim problemima. „Tu edukacija mora igrati značajniju ulogu. U školama se skoro uopšte ne priča o ovome, a mislim da je važno da se posebno mlađoj deci usadi u glavu da su ovo veliki problemi i da svi zajedno moramo raditi na njihovom rešavanju. Smatram da i mediji mogu igrati ozbiljniju ulogu u pogledu osvešćivanja ljudi kada je ova tema u pitanju“, zaključuje ona.

ANA MARTINOLI

Smatra da je pitanje komunikacije u srži svih tema koje su do sada otvorene na panelu. „Komunikaciji koja je vezana za klimatske promene i globalno zagrevanje još uvek se ne posvećuje dovoljno pažnje na dubinskom nivou. Komunikacija o klimatskim promenama ima neke zajedničke karakteristike sa komunikacijom u drugim oblastima. Ciljevi mogu biti: obrazovanje, informisanje, upozorenje ili ubeđivanje publike“, pojašnjava profesorka Martinoli. Ističe da bi sve ove faze zajedno trebalo da vode rešavanju problema. „Međutim, na dubljem nivou, komunikacija o klimatskim promenama mora biti oblikovana različitim iskustvima publike. Dakle, različitim mentalnim, kulturnim modelima, osnovnim vrednostima u koje publika veruje. Svim onim što upravlja našim ponašanjem i što oblikuje naše stavove.“ Profesorka Martinoli ističe i da je javnost danas u Srbiji izložena prilično jednostavnim i jednosmernim procesom komuniciranja koji podrazumeva da je publika pasivna i da će ona jednostavno primiti poruku koja joj se pošalje. „Takve poruke su najčešće generičke i namenjene su najopštijoj populaciji, što u ovom trenutku u okruženju u kom živimo ne može biti najbolja praksa.“

Profesorka objašnjava kako je važno razumeti da je danas svako od nas izložen različitim grupama glasnika. „Do nas dolaze suprotne poruke. Jedne su afirmativne, druge su negativne. Publika tumači sadržaj koji do nje stiže i konstruiše značenje poruka. Poruka koja stigne kroz kanal publike, nastavlja da živi kroz kanal publike gde će ponovo biti preoblikovana. Sad, kad razumemo sve ove dinamične procese u jednom društvu, možda nam bude malo lakše da razumemo kako da razvijemo svest o klimatskim promenama, te kako da utičemo na to razumevanje odnosno nerazumevanje problema i kako da podstaknemo ljude na delovanje. Pre nego što počnemo da komuniciramo o klimatskim promenama, važno je da ustanovimo na kom nivou je informisanost ljudi o klimatskim promenama.“ Ana Martinoli smatra da nemaju svi ista znanja niti odnos prema tom pitanju. „To u praksi znači da je važno da publika ima utisak da se pitanjem zaštite životne sredine bave svi. Čini mi se da se kod nas, u našem okruženju, pitanje životne sredine i pitanje klimatskih promena nekako vezuje za različite delove političkog spektra. A da bi se stvorila kritična masa javnosti i da bi ta javnost imala nekakav aktivan odnos prema tom pitanju – onda pitanje klimatskih promena mora biti deo retorike svih koji učestvuju u društvu.“

Profesorka postavlja pitanje odnosa društva u Srbiji prema naučnim podacima. „U Americi je rađeno istraživanje koje je pokazalo da kada je nauka u pitanju, 97% naučnika koji se bave klimatskim promenama ubeđeno je da se događa globalno zagrevanje i da ga izazivaju ljudi. Dakle, nauka nema dilemu. Međutim, isto istraživanje (istraživanje Univerziteta Jejl) pokazuje da većina Amerikanaca nije svesna ovog naučnog konsenzusa. Mi sada možemo razgovarati o ovim podacima u kontekstu Srbije. U smislu, koliko je uopšte naša publika uverena da ono što do nje stiže ima poreklo u nauci. Koliko ona veruje da je to tačno? Nedavna istraživanja u Americi (na više od 8000 odraslih Amerikanaca) pokazala su da čak i oni koji su zabrinuti zbog klimatskih promena – imaju tendenciju da potcene naučni konsenzus. Znači, mnogo mali broj ljudi veruje da se nauka usaglasila oko toga da postoji opasnost od klimatskih promena i da je čovek onaj koji je do promena doveo. Zašto toliko Amerikanaca potcenjuje ovaj naučni konsenzus? Jedan od razloga jeste taj što znatan deo ljudi misli da na klimatske promene utiču drugi faktori – ne samo čovek. Drugo, činjenica je da su mnoge kampanje zasnovane na lažnim informacijama – mi živimo u dobu lažnih vesti i dezinformisanja. Postoji sumnja da klimatske promene uopšte postoje, tvrdi se da se među naučnicima još uvek vodi velika debata o tome iako zapravo ne postoje. Treće objašnjenje zašto nauci ne verujemo jeste jednostavna činjenica da naučni konsenzus nije dobro objavljen. Mnogi ljudi uopšte nisu čuli za naučne podatke“, zaključuje ona.

IRIS ŽEŽELJ

„Želim da predstavim šta socijalna psihologija, pogotovu eksperimentalna, može da kaže kada je reč o komunikaciji o klimatskim promenama. Ono što mi radimo jeste da eksperimentalno testiramo ove ideje i vidimo da li one imaju efekte na publiku. Ljudi moraju prvo da prihvate da postoji problem. Dakle, postoje klimatske promene. Zatim, da prihvate da su one antropogene – da smo ih mi izazvali. Onda – dimenzije problema.“ Profesorka Žeželj ističe da ljudi moraju da razumeju da problem globalnog zagrevanja spada u kategoriju velikih. „To bi trebalo da kod njih izazove neku vrstu emocionalne reakcije, a onda ta reakcija da se pretoči u spremnost na angažman. Ideja je da se ljudi pomeraju iz jednog segmenta u drugi i da to pomeranje prati njihovo sazrevanje načina na koji gledaju na klimatske promene“, podvlači profesorka.

„Gde smo mi i šta nam podaci kažu? Po jednom dosta svežem istraživanju u Srbiji, više od polovine ljudi (53%) kaže da brine zbog problema klimatskih promena. Tu nismo mnogo različiti od ostatka Evrope i ono što se takođe primećuje jeste da je sve više ljudi koji to misli. Zaključujemo da postoji trend rasta. S druge strane, ostaje polovina ljudi koji misle da klimatske promene uopšte ne postoje. Njima treba predočiti da je to nešto što je važno. Gde tu možemo da iskoristimo psihologiju? Nešto što je apstraktno ne izaziva kod nas neku vrstu emocionalnih reakcija i spremnost na angažman kao nešto što je lokalno i blisko. S tim u vezi, napravili smo eksperimentalni dizajn gde smo poredili poruke u kojima se o globanom zagrevanju govori onako kako se obično govori u medijima i prikazuju neke apstraktne, udaljene posledice. Kada se to uporedi sa porukom koja je ukrojena tako da ukazuje na lokalne probleme i na stvari koje su se već desile (poplave, suše), dobijemo rezultat da je druga vrsta poruke mnogo efikasnija. Ljudi više reaguju na to kada se problemi konkretizuju i kada im se ukaže na činjenicu da su problemi već tu.“

Iris Žeželj smatra kako o tome da ima prostora da se sa ljudima na temu klimatskih promena komunicira govori još jedan podatak. „Ljude su pitali da li su iskusili klimatske promene u svom okruženju do sada. U regionu istočne Evrope tih ljudi bilo je najmanje. Manje od 10% ljudi smatra da se to desilo. Čini mi se da tu ima prostora da im se ukaže na neke stvari koje su se već desile, da su te stvari zapravo posledica klimatskih promena. U tom smislu, čini se da već imamo kome da kažemo da smo tu i da ilustrujemo neku goruću bliskost ovog problema. Ovde bih stavila dve važne ograde. Prvo, važno je kakvu mi publiku i saradnike želimo u procesu ove borbe protiv klimatskih promena. Mi želimo adekvatno informisanu i adekvatno zabrinutu publiku. I u tom smislu, ako bismo posegli za onim najmanje verovatnim scenarijima, to bi moglo na neki način da nam se vrati kao bumerang. Na neki naičin, tako naoružavamo ovu ‘drugu stranu’ koja može da kaže – evo, to se jednom nije desilo i sve pada u vodu. Radili smo eksperimente gde smo pratili kako ljudi reaguju na argumente druge strane i ustanovili smo da će ljudi biti manje ‘pomereni’ argumentima ovih ‘skeptika’ koji ne veruju u globalno zagrevanje ukoliko unapred znaju šta su argumenti druge strane i unapred znaju kako se ti argumenti mogu pobiti.“

NEMANJA MILOVIĆ

„Kada pričamo o motivaciji da pokrenem sajt, ona proističe iz procesa pisanja master rada“, započinje razgovor Milović. „Dok sam pisao rad, ja sam shvatio da mi na srpskom jeziku zapravo nemamo resurs koji može pomoći ljudima da nauče neke najosnovnije stvari o klimatskim promenama gde bi nešto o tome bilo napisano na jedan jednostavan i prijemčiv način i da to nekako lepo izgleda. Tako sam ja s tom idejom pokrenuo sajt i inicijalna ideja je svakako bila da se predstave osnovne informacije i to smo nazvali baš ‘uvodni kurs o klimatskim promenama’“, pojašnjava on.

„Kada smo nastavili da se razvijamo i da rastemo, to je preraslo u jedan pravi medij. I zapravo ono na šta se mi fokusiramo jeste da damo prostor stručnjacima da pišu o klimatskim promenama. Dosta sarađujemo sa akademskom zajednicom. Profesori i naučnici nam pomažu jer su teme koje mi obrađujemo vrlo stručne i pomoć struke se ogleda u njihovoj kontroli u smislu da li je sve što je napisano u tekstu zapravo i tačno. To nam je jako važno zbog kredibiliteta sajta. Tema je vrlo stručna, a mi smo želeli da izgradimo sajt kome se veruje. Otvorili smo dosta interesantnih tema, ali smo i svesni da publika do koje želimo da dođemo još uvek nije toliko velika, pa smo tako od početka rešili da je sve što mi pišemo na našem sajtu dozvoljeno za preuzimanje – samo je bitno da se linkuje i da se napiše izvor. To nam je i neki cilj – da kroz saradnju sa mejnstrim medijima dođemo do što šire publike i da se što šira publika što bolje informiše o klimatskim promenama. Kako to radimo? Pošto je to jako široka tema, mi se trudimo da pišemo o što širem aspektu klimatskih promena, od političkih do naučnih; sa stanovišta očuvanja životne sredine, sa stanovišta očuvanja tehnologije, sa stanovišta politike,“ podvlači on.

„Ono što želimo da postignemo je baš da izazovemo kod ljudi taj osećaj bespomoćnosti. Zapravo, ne želimo da naši tekstovi odašilju poruku kako su stvari loše i kako će sve biti užasno, već hoćemo da kažemo da stvari jesu loše, ali mogu biti bolje i mi želimo da pokažemo rešenja. Iz tih tekstova možemo izvući razne poruke, ali ona poruka koja je meni omiljena jeste da od nas zavisi kakva će budućnost biti. Da od toga šta ćemo raditi u narednih dvadeset godina – zavisi kakva će nam budućnost biti. I dalje može doći do onih najcrnjih scenarija mada su oni sada manje verovatni nego što su bili pre nekih pet ili deset godina. U isto vreme, moguća je i mnogo bolja budućnost u kojoj ćemo koristiti obnovljive izvore energije, smanjiti potrošnju, početi da vodimo računa o efikasnoj upotrebi energije. Tako da mislim da je bitno da u komunikaciji pokušamo ljudima da pokažemo da je još uvek sve u našim rukama.“

MINJA PARABUCKI

„Tehnički, moj profil jeste malo drugačiji i ja hoću da pričam o tom antropocentričnom pogledu na klimatske promene,“ započinje priču ona. „Generalno, veliki problem je zavisnost od energetike, kako u Srbiji tako i u svetu. Energetika je jedna od oblasti koja najviše utiče na klimatske promene, ali je nešto bez čega mi ne možemo. Primena obnovljivih izvora energije je jedan od glavnih načina ublažavanja negativnih efekata klimatskih promena i to je veoma bitno,“ pojašnjava Parabucki. „O obnovljivim izvorima energije, nažalost, još uvek se malo zna. U Srbiji se njihov značaj u poslednje vreme dosta povećao. Važno je da napomenem da postoje i mnogi obnovljivi izvori koji nisu poznati široj javnosti. Tako, osim solarnih panela, vetrogeneratora o kojima se priča i hidroenergije koja je dosta zastupljena, postoje i drugi izvori. Na primer, geotermalna energija koja ima veliki potencijal u državama koje imaju pristup moru, što kod nas nije slučaj. Recimo, potencijal ima i primena energija talasa – plime i oseke.“

Minja Parabucki dalje pojašnjava da je u Srbiji biomasa jedan od najvećih potencijala za obnovljiv izvor energije. „To je biomasa koja se najčešće koristi za grejanje, ali može se koristiti i za proizvodnju električne energije. Što se tiče podataka, prema Strategiji razvoja Republike Srbije, smatra se da potencijal obnovljivih izvora energije iznosi 5,65 miliona tona ekvivalentne nafte. I negde iz podataka iz 2019. godine možemo videti da je iskorišćeno samo 2,6 miliona toma ekvivalentne nafte. To znači da je manje od 50% potencijala iskorišćeno. Baveći se ovim pitanjima, shvatila sam da ovaj problem energije ne postoji nužno samo zbog snabdevanja, već i zbog politike i ekonomskih faktora. Među stanovništvom postoji želja da se pređe na obnovljive izvore energije i na objekte koji su energetski efikasniji. To je veliki problem u Srbiji. Većina objekata, više od 80%, ne zadovoljava minimalne uslove energetske efikasnosti, što dovodi do prekomerne potrošnje goriva. Kada bi objekti bili izolovaniji, odnosno kada bi imali manju propusnost prozora, gubici energije bi se smanjili. Problem s tim kod nas je najviše ekonomski faktor. Tako da, da bi se prešlo na neku održiviju budućnost, posebno u Srbiji, potrebno bi bilo da država pomogne ljudima da reše problem energetske neefikasnosti objekata. Posebno jer je država preuzela tu obavezu i u međunarodnim sporazumima koje je potpisala i zbog puta ka Evropskoj uniji.“