Da li je propao 5. oktobar

Zbog velikog interesovanja građana za dobrovoljni odlazak u Hag, Odbor za ljudska prava u Boru raspisao je javni oglas u kome se zainteresovanima (za sada ih je više od trideset) daju dopunska objašnjenja o tome kako se može stići do Holandije. Svaki kandidat mora da ispuni bar tri uslova: da je državljanin Republike Srbije, da je punoletan i da priznaje krivicu za učinjena krivična dela genocida ili ratnog zločina. Svi prijavljeni „kandidati“ za Hag iz Bora, grada u kome su prosečna primanja negde oko osam hiljada dinara, nadaju se da će ih oni u Tribunalu „primetiti“ i unapred se raduju onome što bi ih u tom slučaju čekalo – mesečna materijalna nadoknada u visini plate poslanika u republičkoj skupštini, dva puta mesečno plaćeni troškovi odlaska članova porodice do Haga, plaćeni troškovi telefonskih računa za komunikaciju sa pritvorenikom.

Vest o borskim dobrovoljcima za Hag, objavljena u jednom dnevnom listu, spada inače u nešto blaže reakcije na nedavno usvojeni Zakon o pravima haških optuženika i njihovih porodica. Sa različitih strana najavljuju se ovih dana inicijative (mahom nevladinih organizacija i pojedinih stranaka) za ocenu ustavnosti ovog zakona; po gradskim trgovima potpisuju se ironične peticije o pomoći „haškim siromasima“ u kojima se opljačkan i unesrećen narod obavezuje da izdržava svoje unesrećitelje; ponovo se vrte već bajate priče o Markovim gajbicama i Bambilendu; oni iz DSS-a se optužuju da sve više liče na Mirin cvet u kosi i sabotere 5. oktobra; razne kontakt emisije na televiziji garnirane su SMS porukama o Koštunici koji je vratio Miloševića i Šešelja u Srbiju i indirektno priznao da država koja stoji iza njih može biti odgovorna i za genocid; usvajanje ovakvog zakona i finansijska pomoć optuženima u Hagu ukrštena je i sa podatkom da u Vojsci SCG krov nad glavom nema 22.000 vojnika; ponegde su se čuli i zahtevi da se pare namenjene haškim optuženicima usmere ka izgorelom Hilandaru ili Kosovu… Najavljuju se i masovni protesti.

DžO MENjA MILOŠEVIĆA: Od Predraga Markovića, vršioca dužnosti predsednika Srbije, mnogi očekuju da iskoristi svoja ustavna ovlašćenja, ne potpiše ovaj sporni zakon i vrati ga poslanicima na ponovno razmatranje i glasanje. Bagerista Džo, jedna od petooktobarskih ikona, nudi se da zameni Slobodana Miloševića u zatvoru u Ševeningenu jer ovde je 5. oktobra sve bilo uzalud, a i tamo u haškom zatvoru se izgleda bolje živi nego napolju. Gradonačelnik Kragujevca izjavio je da se stidi države u kojoj živi i u kojoj se usvajaju ovakvi zakoni. Dušan Vuković iz Kraljeva, član nevladine organizacije porodica nastradalih i unesrećenih lica u ratovima tokom devedesetih godina (njegov sin Aleksandar poginuo je za vreme NATO agresije), sa puno gorčine govori da ovaj zakon obezbeđuje novac najvećim krivcima za ratove, dok istovremeno država još nije odgovorila na zahteve da se majkama poginulih obezbedi dobijanje penzija sa 25 godina staža, ili unesrećenim roditeljima besplatno lečenje na VMA. Vuković kaže da će eventualno neodustajanje od Zakona o pomoći haškim optuženicima naterati porodice nastradalih u ratovima da otpočnu štrajk glađu ispred zgrade Vlade Srbije.

Sve ove ljutite reakcije velikog dela javnosti, ali i sam način na koji je u Skupštini Srbije zakon usvojen (još više rasprava koja je to usvajanje pratila), pokazuju da se u ovu izuzetno ostetljivu hašku temu prošle nedelje uletelo potpuno amaterski, bez gotovo ikakve političke pripreme i još manje procene šta se time može dobiti. Ili je procena bila potpuno pogrešna. U vreme kada se čitava priča o spornom zaklonu tek zagrevala, akcenat je stavljan na tzv. siromaško pravo i jednakost svih građana pred Ustavom. Ta se priča kasnije potpuno izgubila i „siromasi“ su prepoznati isključivo u liku Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja. Većina kritičara zakona tvrdila je da je sve i napravljeno kako bi se u Hagu zbrinuli Milošević, Šešelj i članovi njihovih porodica jer su ostali optuženi uglavnom već zbrinuti određenom vrstom pomoći. Tek kasnije je stiglo objašnjenje (više kao neka vrsta vađenja) da Miloševićev sin i supruga ne mogu da računaju na ono što im ovaj zakon nudi jer se nalaze pod istragom.

Onog jutra kada je zakon usvajan izgledalo je da će za njega glasati svi iz vladajuće koalicije i, naravno, radikali i socijalisti kojima je do tog zakona najviše bilo i stalo. Predlog zakona potpisao je tog jutra 191 poslanik (kasnije ih je glasalo 146 jer su u međuvremenu Vukovi i Veljini poslanici bili protiv, a oni iz G17 plus bili uzdržani), dok se u skupštinskim kuloarima govorilo da bi i DS, ukoliko se uvaže amandmani ove stranke, mogao da podigne ruku za haški zakon. Nekoliko dana pre glasanja u Skupštini Srbije pojedini funkcioneri DS-a su zaista sasvim otvoreno i glasno razmišljali (samo ne za novine) o tome kako bi takav zakon možda i mogao da ima smisla jer bi optuženi onda lakše mogli da se opredele za dobrovoljan odlazak u Hag. Sve se završilo tako što su za sporni zakon glasali DSS, radikali i socijalisti, viđeni odmah i kao nova koalicija. Lider SPO-a Vuk Drašković čak je tim povodom opomenuo Koštunicu preko novina da je haški zakon pripremao u potaji i da se drsko poigrao sa svojim koalicionim partnerima, a dodao je i kako je možda bolje da takva vlada uopšte i ne postoji.

Vladimir Goati iz Instituta društvenih nauka tvrdio je tim povodom da vladajuća koalicija postoji samo formalno (tehnička vlada) i da Koštuničina vlada zastupa zapravo političku platformu blisku onoj SRS-a (ideološka vlada). Predsednik Demokratskog centra, koji se polako utapa u DS, Dragoljub Mićunović pozvao je ovih dana na ujedinjenje svih demokratskih snaga u društvu, uključujući i vanparlamentarne stranke (nije isključio ni zahtev za vanredne izbore) kako bi se sprečilo širenje nekadašnjeg kursa nacionalizma i najavila odbrana demokratskih reformi. Sa raznih strana čuli su se zahtevi za povlačenjem demarkacione linije prema ovakvoj vlasti u kojoj oni Koštuničini počnu neku rečenicu, a zatim je do kraja doteraju i uobliče Šešeljevi radikali. Politički analitičar Đorđe Vukadinović kaže u razgovoru za „Vreme“ da je u poslednjih nekoliko godina učinjeno mnogo toga što je zaista strateški jačalo radikale. Te radikalske opasnosti kao da ni sada nisu svi dovoljno svesni – politički protivnici DSS-a guraju ovu stranku ka radikalima, a i sam DSS izglasavanjem ovakvih zakona ide na ruku Šešeljevoj partiji iako se tu „neće previše najesti hleba“, kako kaže Vukadinović.

GDE GORI: Na sve ove prigovore oni iz DSS-a kao da nemaju nikakvu protivigru i argumente koje bi ponudili kao ozbiljan odgovor i najčešće ponavljaju kako će njihova vlada u reformama otići dublje od prethodne, pa pozivaju kritičare da o njima sude na osnovu postignutih rezultata. Zakon o pomoći haškim optuženicima svakako ne spada u dubinske reformske zahvate i prioritete, usvojen je dan pre odluke Vašingtona o eventualnoj finansijskoj podršci Beogradu zbog čega su ga mnogi doživeli kao očajnu političku poruku, guranje prsta u oko i ovdašnjoj i svetskoj javnosti i nastavak nekakvog srpskog inaćenja. Taj zakon pre svega zahteva odgovor na veoma prosto pitanje – gde je to oko Haga „gorelo“ baš sada. Oko Haga naravno, „gori“ već prilično dugo, ali sa sasvim druge strane – od Beograda se traži da ponovo pošalje nekoga sa liste optuženih (Hrvati su ovih dana napunili avion za Hag i tamo poslali šestoricu optuženih), ili da pronađe generala Mladića i na taj način ubrza ili prekrati ovu priču. Oko Haga je istovremeno i previše raznog mulja da bi se po tom terenu gazilo tako lako i bez opasnosti da se negde ne zaglibi, u šta se u nekoliko navrata uverila i prethodna dosovska vlada.

Zbog uglavnom nemuštih odgovora na većinu pitanja koja su se otvorila posle ovakvog usvajanja „haškog zakona“, u javnosti je ostalo prilično široko polje za nagađanje šta se sve ovim zakonom nameravalo postići. Jedno od objašnjenja koje se ovih dana moglo čuti – kako je zakon ušao brzo u proceduru jer je brzo i pripremljen – nije delovalo previše uverljivo. Po drugoj teoriji, Koštunica je preko institucionalizovanja pomoći haškim optuženicima odradio deo duga prema SPS-u koji podržava njegovu vladu, a socijalisti će ubuduće biti rasterećeni obaveze da svakog meseca iznova obezbeđuju novac za odbranu Slobodana Miloševića, pogotovo sada kada troškovi te odbrane počinju da se prilično uvećavaju. Oni koji vole da u svemu vide i dva-tri poteza dalje tvrde da je premijer nameravao da preko ustupaka oko usvajanja ovog zakona navodno umilostivi radikale i socijaliste da sutra kada dođe vreme, glasaju za promene Ustava jer je očito da je bez njihove podrške nemoguće doći do novog ustava. Postoji i priča da je ustupak „patriotskim snagama“ pravljen ovoga puta sa nešto drugačijom namerom jer će kad-tad morati da usledi novo slanje optuženih u Hag pa bi i zakon trebalo posmatrati u funkciji omekšavanja tog dela javnog mnjenja pred neprijatne poteze koje slede. U sličnom pravcu idu i najave da bi uskoro mogli da slede i ozbiljni pregovori sa optuženim generalima oko njihovog dobrovoljnog odlaska u Hag. Generali Pavković i Lazarević odmah su saopštili da, što se njih tiče, ovakav zakon nije ni trebalo usvajati – kažu da im se ne brani Srbija u Hagu jer su je navodno odbranili još 1999. godine na Kosovu.

Ako je zakon zaista usvajan onako kako je to i zvanično objašnjavano, zbog davanja prilike optuženima da se kvalitetno pripreme za svoju odbranu, onda je to učinjeno prilično šljampavo i (čisto politički gledano) štetočinski po one koji su se tog posla prihvatili. Haškim optuženicima je, ma šta ko privatno mislio o njihovom udelu u ratnim zločinima i doprinosu ubogaljivanju ove zemlje, zaista neophodno omogućiti da imaju normalne uslove za pripremu odbrane. Nekima od njih stavljaju se na teret najteža dela poput genocida i ishod ovih suđenja nije nešto što ne bi trebalo da zanima ovu državu. Naravno, ne da bi se sakrili nečiji zločini, već da bi se došlo do pune istine o ratnim zbivanjima. U usvojenom zakonu nema, međutim, nijedne reči o pravima optuženika da lakše priđu državnim arhivama ili dođu do svih značajnih dokumenata koji su im neophodni kako bi bili u ravnopravnoj poziciji sa tužilaštvom u nastojanju da se dođe do istine. Čitav zakon krenuo je u potpuno suprotnom pravcu, uglavnom se vodilo računa o materijalnom zadovoljenju optuženih i njihovih porodica i sve je za čas skliznulo u priču o zavlačenju ruke u džep poreskih obveznika.

IMA LI 5. OKTOBRA: U nekim kritikama spornog zakona ima ponekad i prilično licemerja, ponešto demagogije, pa i namernog izvrtanja činjenica ili brzog zaboravljanja, što nikako ne osporava generalni utisak da je Skupština Srbije prošle nedelje usvojila jedan političko-štetočinski akt. Đorđe Vukadinović primećuje da među nekim od najglasnijih kritičara Zakona ima i onih koji su uporno govorili kako smo po svemu gori od svojih suseda. Većina naših suseda sa sličnom haškom mukom, kaže Vukadinović, odavno je usvojila identične zakone o pravima optuženika, a sada isti krugovi ovde tvrde – šta nas se tiče šta se radi u okruženju, zašto bismo i mi imali takve zakone.

Gostujući nedavno na Radiju B92, predsednik GSS-a Goran Svilanović, inače jedan od onih koji su se u Skupštini najviše suprotstavljali ovom zakonu pre svega zbog političkih poruka koje se preko njega šalju, priznao je da ni za jednu državu, pa čak i ovako siromašnu kao što je naša, pomoć koju predviđa Zakon haškim optuženicima neće biti prevelik finansijski teret. Kada bi se sve detaljno sračunalo, sasvim je moguće da je ta suma neuporedivo manja od one koja će morati da, posle sudske odluke, bude isplaćena poslanicima kojima su svojevremeno bili nezakonito oduzeti mandati. Državljani SCG koji se trenutno nalaze u Hagu (tamo ih je 23) i do sada su inače primali određenu pomoć (ne svi), i ukupna suma za te troškove ubuduće neće biti mnogostruko uvećana. Troškove odbrane Miloševića koji ne priznaje Haški sud do sada su uglavnom pokrivali socijalisti. Uglavnom. Bilo je slučajeva da su pojedinih meseci sa parama (doduše, ne onim od poreskih obveznika) u pomoć priskakali i neki od kojih se to nikada ne bi moglo očekivati jer su učestvovali u pakovanju bivšeg predsednika SRJ na put u Hag, a kasnije u čitavoj toj priči pronalazili i svoju političku računicu. Reč je o tajnim sporazumima koje birači teško opraštaju i o kojima se zato nikada neće previše znati jer niko nema interes da o njima govori.

Usvajanje novog zakona i pogotovo likovanje radikala i socijalista (jedan njihov postao je ovih dana i pomoćnik ministra), ponovo je aktuelizovalo i priče o poništavanju gotovo svih tekovina 5. oktobra, pri čemu se obično ne računa da su te tekovine ozbiljno napadali i ugrožavali i razni „mangupi“ u dosovskim redovima. Radikali i socijalisti, ohrabreni podrškom DSS-a oko spornog zakona, na sve strane šire utisak kako je 5. oktobar zapravo bio običan incident i kako bi sada trebalo nastaviti tamo gde se pre toga stalo. Visoki funkcioner SPS-a Dušan Bajatović ide čak i dalje pa u jednoj TV emisiji kaže kako je sada neophodno utvrditi odgovornost svih onih koji su Miloševića nezakonito poslali u Hag. „Jedan od njih je već platio glavom“, zaključuje Bajatović čija izjava svakako zavređuje i neke druge reakcije, osim reakcije gledalaca u „Utisku nedelje“.

U državi sa toliko nezbrinutih i ojađenih, ne donose se tako lako zakoni poput ovog o podršci haškim optuženicima. Ili se bar sam zakon neuporedivo bolje pripremi i ljudima objasni kako se sve primenjuje ono „siromaško pravo“ i obaveza države da štiti sve svoje građane. Ovako sve može da zaista liči na podvalu. U onom čemernom hotelu Bristol u sobi dva sa dva (mnogo goroj od one u Ševeningenu) i dalje, na primer, živi general Vlada Trifunović. Ovde su mu sudili jer nije hteo da kao komandant Varaždinskog korpusa, u bezizlaznoj situaciji, razori jedan grad i uludo pogine sa svojim vojnicima kojima je spasao živote. Živi bez prava na punu penziju i stan, porodica mu je rasuta po svetu i nema nikoga da im platu čak ni autobusku kartu da bi ga posetili. Oni koji su nedavno usvojili Zakon o pravima haških optuženika mogu možda da kažu kako su takva poređenja nekorektna, ali moraju da vode računa i o porukama koje šalju ljudima poput generala Trifunovića. Nije valjda da mu poručuju kako bi za njega lično bilo neuporedivo bolje da su ga u Hagu optužili za ratne zločine.