Foto: AP Photo/ Siddiqullah Alizai
Tokom prethodne tri decenije, a i većeg dela druge polovine 20. veka, Zapad i međunarodna zajednica kao osnovu mira na Bliskom istoku videli su ideju o dve države - izraelske i palestinske
U trenucima dok na Bliskom istoku besni najnoviji sukob između Izraela i Hamasa, izreka indijskog pacifiste Mahatme Gandija da „nema puta ka miru, već da je mir put“, deluje kao naučna fantastika.
Pa opet, kada se u jednom trenutku raziđe ratna magla, a oružje utihne – postaviće se pitanje šta dalje? Kakva je budućnost Gaze i mogu li se popraviti odnosi Izraelaca i Palestinaca?
Tokom prethodne tri decenije, a i većeg dela druge polovine 20. veka, Zapad i međunarodna zajednica kao osnovu mira na Bliskom istoku videli su ideju o dve države – izraelske i palestinske.
Iako su napad Hamasa, organizacije koju SAD smatraju za terorističku, izveden 7. oktobra i izraelska ofanziva u Gazi snažno uzdrmali te temelje, to rešenje za mnoge je i dalje jedina opcija koja može da obuzda sukobe.
„Rešenje sa dve države je i dalje moguće, možda i više nego ranije, postoji potencijal da oba naroda shvate da ovo nije sukob većine Izraelaca i Palestinaca, onih koji žele da žive u koegzistenciji, bez radikalnih lidera“, kaže za Glas Amerike Uriel Abulof profesor Fakulteta političkih nauka u Tel Avivu i gostujući predavač na američkom Univerzitetu Kornel.
„Na jednoj strani imate Hamas koji morate da rešite na vojni način, a na drugoj strani su Benjamin Netanjahu i njegova koalicija, koje treba rešiti politički. Ako se ovo desi, a tu stavljam veliki znak pitanja, veće su šanse za rešenje“.
Jedino rešenje
Husein Ibiš iz vašingtonskog Instituta arapskih zalivskih zemalja takođe smatra da je istinsko okončanje istorijski dugog sukoba jedino moguće uz rešenje koje podrazumeva dve države.
„Možda će to morati da se uradi u fazama, ali sa dve države kao zajedničkim ciljem koji je eksplicitno zacrtan od samog početka“, navodi on za Glas Amerike.
Ibiš smatra da postoje određeni preduslovi da se to desi.
„Izrael konačno i formalno mora da prihvati palestinsko pravo na državu i potrebu za njom. Izgradnja i osnivanje naselja moraju potpuno da prestanu.
Palestinci treba da jasno stave Izraelu do znanja da se ne slažu sa Hamasovim akcijama 7. oktobra i da se takvo nasilje više nikada neće ponoviti.
Palestinske vlasti moraju da budu osnažene i da budu jaka politička sila, a ne da budu neuspešne, čemu teži izraelska desnica od 1993“.
„Smokvin list“
Za razliku od Abulofa i Ibiša, Omer Bartov, saradnik Votson instituta za međunarodne odnose Braun univerziteta na Rod Ajlendu, u razgovoru za Glas Amerike opisuje plan od dve države kao „smokvin list“.
Taj pojam se često koristi da se opiše skrivanje čina ili objekta koji je neugodan, nečim što je bezazlenog izgleda.
„Ljudi govore o dvodržavnom rešenju jer moraju da razgovaraju o nečemu, o alternativi, a to je jedina alternativa koja je na stolu. Ali u stvarnosti, to je ideja koja se zasniva na potpunom razdvajanju dva naroda. U palestinskoj državi bi živeli samo Palestinci, a u Izraelu da budu samo Jevreji, plus dva miliona Palestinaca koji su već tamo“, objašnjava Bartov.
Trenutno nerealan
Izrael ima blizu 10 miliona stanovnika, a 20 odsto čine Arapi. Palestinske teritorije obuhvataju Zapadnu obalu, Pojas Gaze, dok je istočni Jerusalim okupiran u ratu 1967, iako ga Izrael smatra celovitim i glavnim gradom države.
Bartov smatra da je plan o dve države sada nerealan „zato što na Zapadnoj obali ima između pola miliona i 750.000 jevrejskih doseljenika, a njihovo uklanjanje sa te teritorije značilo bi građanski rat“.
Jevrejska naselja na Zapadnoj obali su nelegalna prema međunarodnom pravu, a Izrael osporava takav stav.
Pritom, smatra on, takva palestinska država bila ekonomski slaba i u potpunosti zavisna od Izraela.
Plana o dve države
Plan o dve države je prvi put u žižu javnosti dospeo 1937. zahvaljujući komisiji lorda Vilijama Pila, u vreme britanskog mandata u Palestini, a posle Drugog svetskog rata i Holokausta na scenu je došao plan Ujedinjenih nacija.
Ideja je bila da Jevreji i Arapi dobiju zasebne države.
Predstavnici jevrejskog naroda su prihvatili taj predlog, a Arapi nisu. Britanci su se 1948. povukli, 14. maja David Ben Gurion je proglasio osnivanje Izraela, a dan kasnije vojske pet okolnih arapskih zemalja su napale novostvorenu državu.
Ceo tekst pročitajte na sajtu Glasa Amerike.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
