Da li će jadarit biti naš kriptonit

Rudarenje u Srbiji doživljava novu ekspanziju i dovoljno je pogledati mapu gde se sve vrše istražni radovi da bi se shvatilo da nas očekuje otvaranje novih rudnika. Jedan od mnogobrojnih je i ležište jedinstvenog minerala jadarit koji je bogat litijumom. Naime, Vlada Republike Srbije usvojila je sredinom marta plan za sprovođenje projekata istraživanja i prerade rude litijuma i bora kojim je predviđeno da britansko-australijski „Rio Tinto“ otvori rudnik u dolini Jadra kod Loznice.

Ukupna vrednost investicije, kako je tvrdio tada ministar rudarstva i energetike Aleksandar Antić, biće oko milijardu i po američkih dolara, a Rio Tinto već je uložio 200 miliona dolara u Srbiju. Vest je prošla nezapaženo jer samo nekoliko dana nakon toga u Srbiji je uvedeno vanredno stanje, a građani su bili preokupirani brigom gde kupiti kvasac i maske. Uprkos tome što „Rio Tinto“ traga za litijumom u Srbiji već deceniju i po, kompanija je privukla pažnju šire javnosti tek sredinom godine kada su svetski mediji objavili kako je kompanija uništila kulturno nasleđe Aboridžina u Australiji staro 46.000 godina.

„Do uništenja je došlo tokom ‘Nedelje pomirenja’ koja se obeležava u Australiji, a koja ima za cilj da ispravi greške i nepravde iz prošlosti koja je naneta Aboridžinima. Sam čin, posebno na ovako značajan datum, jednostavno je užasan“, kaže za „Vreme“ Karen Adams iz Human Rights Law Centre iz Australije.

Uništenje svete baštine za Aboridžine, koji tvrde da ih je „Rio Tinto“ obmanuo, nije sprečilo predstavnike vlasti u Srbiji da hvale svoju saradnju sa rudarskim gigantom, obećavajući domaćem stanovništvu, sada već tradicionalno, bolji život i nove investicije. Član 7. Zakona o rudarenju niti jednom nije pomenut, a prema njemu, nosilac istraživanja i eksploatacije „ne može biti privredno društvo koje ima neispunjene obaveze u vezi sanacije i zaštite životne sredine i kulturnih dobara i dobara koja uživaju prethodnu zaštitu“.

Građani lozničkog kraja, koji su protestovali prošle nedelje protiv izgradnje rudnika, sa pravom su se zapitali kako će se kompanija ponašati prema lokalnom stanovništvu i prirodi ako u Australiji, odakle je kompanija potekla, dolazi do ovakve vrste devastacije zarad profita.

TAJNOVITOST PRE SVEGA

Uprkos tome što su glavni istražni radovi praktično završeni, a rudnik litijuma prema najavama treba da počne sa radom već 2024/5, javnost još nije upoznata sa tim koju će tehnologiju rudarenja i prerade rude „Rio Tinto“ koristiti prilikom eksploatacije litijuma i bora. Prilikom uvida aktivista u prostorni plan, upravo ti podaci nisu bili uneti i to je jedan od razloga zašto su predstavnici nevladinih organizacija, poput Podrinjskog antikorupcijskog tima (PAKT) i CEKOR-a, odbili da je prihvate kao validnu.

„Nije jasno kako je moguće izračunati uticaj na životnu sredinu ako se ne zna sa kojim hemikalijama će se raditi. Kada smo tražili taj podatak, kompanija je rekla da su u pitanju poverljivi podaci i poslovna tajna“, kaže za „Vreme“ Zvezdan Kalmar iz Centra za ekologiju i održivi razvoj (CEKOR).

U nadi da će doći do nekih odgovora, novinar se obratio Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu, čiji stručnjaci bi bili pozvani i u slučaju superveštačenja povodom eventualnog akcidenta u rudniku. Iako pitanje nije bilo vezano za kompaniju „Rio Tinto“, već isključivo za tehnike i tehnologije rudarenja litijuma, profesor dr Rade Tokalić odgovorio je da „većina zaposlenih na fakultetu ima sa kompanijom ‘Rio Tinto’ sporazum o poverljivosti ili sporazum o neobjavljivanju“, zbog čega nisu u mogućnosti da razgovaraju. Prema podacima Podrinjskog antikorupcijskog tima (PAKT), osim što su stručnjaci RGF-a angažovani od strane kompanije, fakultet je dobio i donaciju od „Rio Tinta“ u iznosu od 947.506 dinara.

Kada je ova informacija u telefonskom razgovoru predočena Jeleni Aleksić, menadžerki spoljnih poslova „Rio Save“ (ćerka firma „Rio Tinta“), ona je odgovorila da uprkos tome što uposlenici RGF sarađuju sa kompanijom Rio Tinto, ona očekuje da bi u slučaju akcidenta oni uradili veštačenje „objektivno i profesionalno“.

Ona je dodala da su studije, uključujući onu o uticaju na životnu sredinu, još uvek u izradi.

„Tokom faze u kojoj se izvode studije, međunarodni tim stručnjaka iz različitih oblasti, od rudarstva, tehnološke prerade i saradnje sa lokalnom zajednicom, nastavlja sa radom kako bi procenio održivost projekta“, navodi Aleksićeva u pisanom odgovoru.

VODA IZ DRINE, VODA U DRINU

Litijum je strateška sirovina od koje se prave baterije za mobilne telefone, laptopove pa i automobile. Srbija je jedna od retkih zemalja koja ga poseduje, ali koja nije ni počela sa iskopavanjem, što čini da zemlja poseduje neke od najvećih rezervi na svetu. Prema procenama stručnjaka, EU neće moći da se takmiči u razvoju sa Kinom bez litijuma. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić već je najavio da će litijum biti prodavan Kini, tačnije jednoj od njihovih fabrika koja navodno treba da bude otvorena u Srbiji.

Osim pitanja hemikalija koje će biti korišćene u preradi rude, za proizvodnju litijuma je potrebno i mnogo vode. U zavisnosti od procesa, količina varira, te je tako za proizvodnju kilograma litijuma potrebno od 1000 do 1900 litara. Kako su rezerve jadarita procenjene na oko 118 miliona tona iz kog se može dobiti oko dva miliona tona rude, jasno je da je količina vode neophodne za proizvodnju ogromna.

„U prostornom planu se prvi put pojavljuje nova opcija, a to je da će se velika količina vode dobijati iz priobalja Drine i cevovodom vući preko 20 km do Brezjaka gde je predviđena prerada rude“, kaže za „Vreme“ predsednik PAKT-a Miroslav Mijatović.

Mijatović još tvrdi da će samim korišćenjem vode iz reke Drine projekat imati prekogranični uticaj, o čemu treba da se uradi dodatno istraživanje. U PAKT-u tvrde da je „Rio Tinto“, tačnije njihova ćerka firma „Rio Sava“, već izgradila 30 mernih stanica na lokalnim rečicama, a da kompanija poseduje dozvolu samo za jednu.

„Tražili smo od JVP ‘Srbija vode’ da nam dostave sve dozvole izdate za ‘Rio Sava Exploration’. Koliko smo upoznati, imaju samo jednu i to za izgradnju merne stanice na reci Korenici. Kada smo kompaniju pitali da li su ostale objekte izgradili bez dozvole, odgovorili su nam usmeno da imaju dozvole za izgradnju od Ministarstva rudarstva“, tvrdi Mijatović.

On je napomenuo da nije jasno po kom osnovu Ministarstvo rudarstva daje dozvole za izgradnju vodnih objekata. Na pitanja novinara, Ministarstvo rudarstva i energetike nije odgovaralo.

Ni u kompaniji „Rio Sava“ nisu direktno odgovorili na pitanje da li će koristiti vodu iz reke Drine, ko je izdao dozvole za već izgrađene vodne objekte, kao i na koji način će se postupati sa jalovištima i otpadnim vodama.

„Činimo sve da osiguramo da naše aktivnosti sprovodimo uz poštovanje najviših standarda u oblastima zaštite i zdravlja na radu i zaštite životne okoline. Svi rezultati rada sadržani su u godišnjim izveštajima, koje podnosimo ministarstvu nadležnom za poslove rudarstva i geoloških istraživanja i ostalim nadležnim institucijama“, odgovorila je Jelena Aleksić.

Profesor Rudarskog fakulteta u Tuzli, dr sci. Senaid Salihović kaže za „Vreme“ da će, s obzirom na koncentraciju litijuma, zahvati i radovi na terenu morati da budu obimni kako bi proizvodnja ove sirovine bila ekonomski isplativa.

„Moraće se naći način kako bezbedno eksploatisati litijum, posebno treba zaštititi vode. Međutim, ne odlučujemo mi geolozi niti rudari, već ekonomisti“, kaže Salihović.

On je rekao da treba računati sa tim da će jalovišta za odlaganje ostataka od rudarenja biti izuzetno velika, te da će taj deo biti poseban izazov za stručnjake na projektu. Naime, jalovišta će morati biti posebno obezbeđena kako ne bi bilo „curenja“ materijala u prirodu, a litijum je izuzetno reaktivan, a teren je dodatno podložan plavljenju.

Kako se Drina uliva u Dunav, objavljivanje ugovora Srbije sa „Rio Tintom“ postaje još važnije jer javnost mora da zna ko bi bio dužan da plaća obeštećenje i čišćenje sliva u slučaju akcidenta i curenja iz jalovišta u Drinu.

foto: khayman

OTKOPANA PROŠLOST

Sve glasniji zahtevi da se prestane sa korišćenjem fosilnog goriva doveli su do toga da „Rio Tinto“ proda svoj poslednji rudnik uglja 2018. godine. Novi imidž kompanije je delimično okrnjilo uništavanje svetih mesta Aboridžina, ali i u ne toliko davnoj prošlosti kompanija je imala problematične izbore. Ruda koju je kompanija kopala u Frankovoj Španiji završavala je u tadašnjoj Nemačkoj i Italiji i korišćena za izradu oružja. Uranijum je u Namibiji iskopavan tokom okupacije od strane Južnoafričke Republike, u kojoj je vladao aperhejd.

Sagovornici „Vremena“ iz Human Rights Law Centre kažu da je kompaniji nekako polazilo za rukom da mračnu prošlost pokrije primerima dobre prakse u samoj Australiji.

„To je ono što je najviše šokiralo ljude, da mogu da se ‘izvuku’ povodom onoga sto se desilo u samoj Australiji. Naime, takvu praksu sprovode godinama, ali van zemlje, poput one u Bungevilu“, tvrdi Adams.

Ona dodaje da mnoge rudarske kompanije, uključujući „Rio Tinto“, rade i ponašaju se u zavisnosti od toga koliko su vlade zemalja u kojima rade kooperativne a zakoni striktni. Treba imati u vidu da je Papua Nova Gvineja, prema indeksu globalne korupcije Transparency International, na 137. mestu i na granici da postane kleptokratija. Srbija je na 91. mestu.

„Ono što nas kao organizaciju zabrinjava je što smo uočili da je ovo uobičajeno ponašanje kompanije. To znači da ‘Rio Tinto’, umesto da reši probleme koje stvori svojim aktivnostima, jednostavno ode ostavljajući lokalnu zajednicu da se bori sa problemima koje je kompanija napravila“, kaže Adams i dodaje da je samo u Bugenvilu kompanija „ostavila“ oko milijardu tona jalovine.

Prema međunarodnom pravu, rudarske kompanije su dužne da urade sanaciju terena nakon što završe sa rudarenjem.

Prema izveštaju HRL Australia, „Rio Tinto“ nije uradio sanaciju jalovišta i rudnika koji je zatvoren 1990. godine, a curenje je zatrovalo reke Jaba i Kaverong. Britansko-australijski rudni gigant povukao se iz vlasništva nad rudnikom Panguna 2017. godine, poklanjajući svoje deonice vladama Bugenvila i Papue Nove Gvineje, čime je prestala njihova obaveza da očiste teren nakon rudarskih aktivnosti.

„To su uradili u Bugenvilu, ali i u drugoj oblasti Papue Nove Gvineje, zatim u Namibiji, na Aljasci… Postoji mnogo kontroverzi vezanih za njihove projekte u Mongoliji, mnogo optužbi da su umešani u korupciju, da su uticali na snabdevanje vodom u delovima sveta koji već imaju problema sa vodosnabdevanjem“, zaključuje Adams.

Zvezdan Kalmar iz Centra za ekologiju i održivi razvoj (CEKOR) tvrdi da je Zakon o rudarstvu Republike Srbije izuzetno povoljan za rudarske kompanije kojima dopušta izuzetno „slobodno“ ponašanje.

„Ako vi uračunate svu štetu koje firme učine i koliko plate na osnovu rudne rente, ispada da država još plaća da popravi ono što kompanije urade prilikom rudarenja“, rekao je Kalmar.

Bogatstvo litijumom zaista predstavlja stratešku prednost za osiromašenu zemlju kao što je Srbija. U idealnim uslovima to bi bila osnova za podizanje standarda građana, ali i ekonomije o kojoj predsednik Vučić neumorno govori. Nažalost, svi preduslovi poput korupcije, netransparentnosti vlasti i kompanija te zakonska regulativa bliži su onim na Papui Novoj Gvineji nego Norveškoj gde se takođe masovno rudari. Zato ostaje bojazan da će od rudnog bogatstva Srbiji i njenim građanima ostati samo jalovišta.