Da li Bog mrzi žene?

U danima uoči 8. marta svi horski ponavljaju da treba učiniti sve da se ojača uloga žena u političkim i drugim oblicima društvenog života, ali u svakodnevni život počela je ponovo da se useljava stara maksima da “dobra žena zna gde joj je mesto”.

Frenetično traganje za potvrdama rodnog identiteta propraćeno je vraćanjem korenima, čime su otvorena vrata tradicionalizmu i patrijarhalnosti.

Pošto će se i posle 8. marta ispostaviti da su svi argumenti za potčinjavanje žena lažni, šta preostaje mizoginim tipovima? Ništa više i ništa manje nego da se pozovu na autoritet koji i danas – posle više od tri milenijuma judaizma, 20 vekova hrišćanstva i 1400 godina islama – izaziva respekt širom sveta: na religiju i Boga.

“To je božija poruka. Moram da tretiram žene kao niža bića jer je tako zapisano u mojoj Svetoj knjizi”, mogao bi da kaže jednobožački vernik.

Ako je tako, a često jeste, onda se odgovor na pitanja ko je i kada ženama uskratio mnoga prava krije u religiji, njenim svetim knjigama i dogmama. Da li Bog mrzi žene? Ili ih barem ne tretira ravnopravno?

ČOVJEČICA ZA TRI GROŠA

Biće da je tako i to još od biblijskih vremena. Muškarac je otac, onaj koji načelstvuje, starešina, onaj koji je prvi. Gospod, muškarac, prvo je stvorio čoveka, muškarca, a potom od Adamovog rebra i ženu, piše u Knjizi postanja. Utvrđujući svoj autoritet, gospodar Adamu reče: “Neka joj bude ime čovječica, jer je uzeta od čovjeka” (2:23).

Svi važni verski tekstovi napisani su u vreme kada je na žene gledano tek nešto bolje nego na stoku za vuču. Ponašanje žene je u starim vremenima bilo strogo ograničeno, ne mnogo drukčije od kodeksa koga se danas drže avganistanski talibani. Ortodoksna tumačenja položaja žene od tada se nisu previše menjala.

Judaizam je izrazito vera muškaraca. On, muškarac, onaj je koji posreduje između žene i Boga. “Stari zavet” otkriće da je u jevrejskom društvu neudatoj ženi bilo zabranjeno da bez dozvole napušta očev dom, a da je udatoj ženi bilo zabranjeno da napušta muževljev dom. Vlasništvo se sa oca prenosi na muža.

Imale su malo ili nimalo autoriteta. Nisu mogle da svedoče na sudu, da se pojavljuju na javnim mestima, da pričaju sa strancima. Bile su “nečiste”. Morale su da budu zabrađene. “Stari zavet” pominje da muško dete vredi pet, a žensko tri šekela.

Žene, ostalo je do danas, ne mogu da budu rabini. I danas u Jerusalimu u zajednici Haredima, ultraortodoksnih Jevreja, postoje posebne snage reda što terorišu mlade žene koje razgovaraju s muškarcima ili otkrivaju bilo koji deo tela. Upadaju u njihove kuće, teraju ih da, odvojene, sede u poslednjim redovima autobusa. Podstaknut idejama prosvetiteljstva i sekularizacijom društva, judaizam je tek u 19. veku počeo da menja odnos prema ženskom pitanju.

HRIŠĆANSKI DOPRINOS ŽENOMRžnji

Božija mizoginija provlači se i kroz hrišćanstvo. Od katolicizma i pravoslavlja do mormona. Istina, nije obavezno da vera direktno promoviše ideje o subordinaciji žene, ali na potčinjavanje gleda blagonaklono, dajući mu neku vrstu “svetosti”.

Hrišćanska crkva, koja je izrasla iz judaističke tradicije, mnogo toga je zabranila ženama uprkos tome što se žena kao praslika Boga pojavljuje u Hristovoj priči o izgubljenoj drahmi (Luka 15:7-10). U prvim danima kada se širila Isusova revolucionarna misao, muškarac i žena su tretirani ravnopravno, mada su svi apostoli isključivo muškarci. Galatima poslanica Svetog apostola Pavla (3:28) možda je najpoznatiji odlomak “Novog zaveta” koji promoviše raznoliku ravnopravnost: “Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema muškog roda ni ženskoga, jer ste vi svi jedno u Hristu Isusu”.

Kada je već došlo vreme slobode, kada je prestao progon hrišćana i kada je biti hrišćanin značilo prestiž i privilegiju, ključna mesta u životu Crkve zauzimaju muškarci. Episkop je ikona Hristova, a Hristos je bio Prvi Sveštenik, dakle muškarac.

Teolozi su podeljeni oko toga da li su neki delovi “Novog zaveta” kasnije dopisani. Poput poruke apostola Pavla u Poslanici Efescima (5:22–24): “Žene! Slušajte svoje muževe kao Gospoda. Jer je muž glava ženi kao što je i Hristos crkvi, i on je spasitelj tijela. No kao što crkva sluša Hrista tako i žene svoje muževe u svemu”.

Kako god, nije potrajalo dugo, a Crkva se vratila starim hebrejskim rukopisima i ponovo uspostavila podređen status žene. Mnogi hrišćanski teolozi, od Svetog Augustina i Tome Akvinskog do Martina Lutera veoma se pogrdno izražavaju o ženama. Inkvizicija i progon veštica nisu bili slučajni.

Katoličanstvo i pravoslavlje ženama posebno uskraćujući pravo da budu rukopoložene. Tek od 17. veka protestanti, baptisti i kvekeri prvi prave zaokret, omogućavajući ženama sveštenički poziv. Danas ga slede i anglikanci, ali ne i druge hrišćanske dominacije.

PROTIVHRIŠĆANSKA MENSTRUACIJA

Ako se zna da danas postoje žene rabini u Americi i žene imami u Maroku, izlazi da je hrišćanstvo zadržalo veoma konzervativan stav naspram ravnopravnosti polova.

Vatikan, ali i islamisti, vole da kažu da tretman žene u društvu nije lošiji, samo je “drukčiji”. Metodično pobijajući ženska prava, Crkva ženu prikiva za kuću, ubacuje je u zamku kuhinje i bračnog kreveta.

Pre dve godine je mitropolit Zimbabvea, koji pripada Aleksandrijskoj patrijaršiji, rukopoložio jednu ženu u čin đakonise, najnižeg stepena sveštenstva u hrišćanstvu. U Srbiji đakonisa nema i neće ih biti u dogledno vreme.

“Mesto žene u svetu za poslednje dve hiljade godina nije se nimalo izmenilo”, piše časopis “Istina”, izdanje Pravoslavne eparhije dalmatinske. “Sve ono čemu uči Sveto pismo, čemu uči Crkva, i dalje je životno i aktuelno, i mesto žene u svetu ostaje neizmenjeno.” (…) “Kada crkva kaže da žena treba da se boji muža, to znači da ona treba da bude u stalnom trepetu da ne povredi ljubav prema njemu” (“Akademsko sebeukidanje”, “Vreme”, 21. oktobra 2004, episkop jegarski – budući patrijarh Porfirije).

Pokojni srpski patrijarh Pavle jeste bio skroman i jeste živeo u skladu sa svojim monaškim stavovima, ali znao je da bude veoma konzervativan, čak reakcionaran: “Pokrivanje glave je simbol pokornosti žena mužu i crkvi; to je znak vlasti muškaraca nad ženama, to je princip uzvišenosti i časti” (Patrijarh Pavle, Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, Beograd 1998). Uzvišenosti? Časti?

“Nalažući ženama kao obavezu, bez obzira na sve loše osobine muža, da bude poslušna i da mu čini ustupke, hrišćanstvo vidi u tome sredstvo za ukorenjivanje mira u bračnim odnosima i ponovno uspostavljanje bračne sreće”, piše u istom tekstu. I dalje: “Žene nisu poželjne u crkvi tokom menstruacije, ali savremena higijenska sredstva mogu efikasno sprečiti da se slučajnim istečenjem krvi hram ne učini nečistim, kao i ublažiti zadah koji isticanjem krvi nastaje.”

KAMENOVANJE DO SMRTI

Iako islamska sveta knjiga Kur’an jasno kaže da su muškarac i žena jednaki, oni u islamu imaju različite uloge, prava i obaveze koje reguliše šerijat, islamsko zakonodavstvo. Kur’anska sura an-Nisa (4:1) kaže da su muškarac i žena ista duša. Žena nije stvorena zarad muškarca. Štaviše, stvoreni su na blagostanje jedno drugom.

U praksi, posebno u zemljama koje se pridržavaju šerijata, mnogo toga je drukčije. U Kur’anu piše da muž ima pravo da udari ženu. Gledao sam video-klip u kome neki ulema daje precizna uputstva da – kakve li humanosti prema ženi – treba izbegavati udarce po glavi.

U Iranu su od 1983. do 2002. žene uhvaćene u preljubi kamenovane do smrti. Član 104 Krivičnog zakona čak je precizirao da “kamenje ne sme da bude preveliko pa da osoba umre pogođena jednim kamenom ili s dva kamena, niti sme da bude premalo pa da ne potpada pod definiciju kamena”.

Oktobra 2008, devojka Ajšo Ibrahim ukopana je na fudbalskom stadionu u Somaliji u zemlju do vrata i kamenovana do smrti pred više od hiljadu posmatrača.

U Nigeriji je svojevremeno devojčica od 13 godina, koju je otac ubacio u prostituciju, dobila 180 udaraca bičem jer je zatrudnela. Državni tužilac je samo rekao: “To je Alahov zakon i nemamo zašto da brinemo.”

Prvi pokreti islamskog feminizma koji je pozivao na “rodni džihad” počeli su da daju rezultate. Neke barijere su srušene po konzervativnom Zalivu. Konačno su stekle pravo da voze kola u Saudijskoj Arabiji. U Kuvajtu su sredinom dvehiljaditih dobile pravo glasa. U Emiratima, Kataru i Omanu ušle su u vlade. U Iranu, gde je idealno mesto žene da čuva vatru porodičnog ognjišta, odjeknula je vest iz jednog teheranskog predgrađa: manja grupa devojaka uspela je da razbije testosteronski tim muškaraca i uključi se u rad lokalne vatrogasne stanice.

Dug je to put a učinak je i dalje nesrazmerno skroman u poređenju sa dužinom borbe. U tri švajcarska kantona žene i dalje nemaju pravo glasa. U Kini je tek 2005. seksualno zlostavljanje i nasilje u kući stavljeno van zakona.

Kada se pobune, a žene svih konfesija se protiv ponižavajućeg tretmana bune veoma glasno, religijski mizoginisti ih preteći upozoravaju da nemaju pravo na protest. “Mesto žene u svetu ostaje neizmenjeno.”

U svim religijama postoje ljudi koji su teološkim tumačenjima uspevali da ulepšaju slike koje je Bog davao ženama. Ti “nežniji” apologeti tvrde da su ženomrsci samo pogrešno interpretirali svete knjige koje govore o ljubavi, saosećanju, dobroti. Na taj način, braneći Boga, moraju da lažu povodom svega onoga što su Svevišnji i njegovi proroci imali da kažu o ženama.

ŠTA KAŽU MUŠKARČINE

Odgovor “muškarčina” je neizmenjen. Avgusta 2025. Vojislav Šešelj je preporučivao da studentkinje na protestima ne treba udarati po glavi već po donjim delovima tela. Kakva humanost!

Žene pokazuju da ne nameravaju da pasivno sede – štrikaju, heklaju, kuvaju i peglaju – dok neki novi mačo političari, mahom desničarski populisti, pokušavaju da im oduzmu prava stečena decenijskom borbom.

Zar nije bolje biti pošten pa priznati šta u svetim knjigama zaista piše? Nije vreme za tabue koji nas okružuju. Biće da Bog baš nije voleo žene.