Crnjenje belog šengena

U nemačkim medijima i javnom mnjenju sve prisutnija je tema lažnih (ekonomskih) azilanata iz Srbije i Makedonije i problem njihovog smeštaja i troškova boravka. Samo od 1. do 10. oktobra podnesena su 3744 zahteva za azil, od toga 1841 građana Srbije i 591 Makedonije. Do kraja meseca, po proceni eksperata za migracije, očekuje se oko 11.700 novih zahteva. Po rečima ministra unutrašnjih poslova Hesena Borisa Rajna, presudom Saveznog ustavnog suda u Karlsrueu 18. jula ove godine o izjednačenju iznosa pomoći podnosilaca zahteva za azil sa iznosom socijalne pomoći, Nemačku će dodatno koštati do kraja ove godine još najmanje 218 miliona evra poreskih para. Što se tiče Srbije u pitanju su mnogočlane romske i albanske familije sa troje i više dece sa mesečnim prinadležnostima u gotovom od 1500 i više evra i participacije troškova stanovanja, namirnica, odeće, struje, gasa, grejanja, aparata za domaćinstvo, igračaka, lekova, usluga frizera i drugog, što je sve skupa primamljiv motiv da se krene na put i ućari koji evro.

Zakonska procedura dobijanja statusa azilanta u Nemačkoj traje mesecima, često godinu i više dana sve dok tužena država u slučaju odbijanja azila na sudu ne dokaže da se radi o lažnom azilantu, a sve troškove procesa pokriva budžet pokrajine na čijoj se teritoriji „azilant“ nalazi. Otud i ne čudi zahtev ministra Borisa Rajna i drugih ministara u saveznom Ministarstvu unutrašnjih poslova u Berlinu da se odmah primeni dogovor ministara unutrašnjih poslova Šengenskog ugovora donetog 7. juna ove godine u Luksemburgu da po svom uverenju, jednostrano u cilju zaštite sopstvenih interesa suspenduje bezvizni režim za građane Srbije i Makedonije bez mogućnosti da Evropska komisija u Briselu interveniše. Uvedena suspenzija vizne liberalizacije traje sve dok postoji opasnost štete po nacionalne interese zemlje, a teoretski najdalje dve godine od trenutka aktiviranja „zaštitnog mehanizma“.

Do sada je strog režim kontrole granica primenjivan u dva slučaja zaštite od pretnji terorističkih grupa i prilikom velikih sportskih događaja kao što je bilo Svetsko prvenstvo u fudbalu 2008. godine. Uprkos protivljenju predsednika Evropskog parlamenta Martina Šulca da neće prihvatiti druge osim ta dva postojeća razloga za uvođenje viznog režima bez formiranja zajedničkog mehanizma provere opravdanosti takvih zahteva, pokrajinski ministar Hesena zvanično je postavio zahtev selektivne primene mera koje direktno idu na štetu Srbije i srpskih građana.

U toku 2010. i 2011. godine bilo je takvih nagoveštaja. Između ostalih, i predsednik Odbora Bundestaga za unutrašnju politiku Volfgang Bozbah zbog mnogobrojnih zloupotreba slobodnog viznog rezima nezvanično je zahtevao njegovo ukidanje. Belgija je jula 2011. zvanično pokrenula inicijativu u Evropskoj komisiji za ukidanje vizne liberalizacije za srpske građane, što je upozoravajuće prokomentarisao tadašnji ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić: „Mi smo svesni problema i spremni smo sve da učinimo kako bi problem bio efektivno rešen.“ Očigledno da aktuelna pretnja ne postoji od juče i da je Srbija više puta blagovremeno upozoravana na moguće posledice, ali niko tome nije pridavao potrebnu pažnju niti je nešto preduzeto da se postojeće stanje promeni i opasnost otkloni. Krivicu za nastalu situaciju i moguće ograničenje slobode kretanja, jednog od osnovnih ljudskih prava u duhu najbolje evropske humanističke tradicije, trebalo bi potražiti na obe strane; srpske, ali i nemačke što praktikuje beskrajno pipavu proceduru tretmana azilanata iz nekih davnih vremena kad su azil tražile stvarne žrtve političke represije.

U Belgiji čitav postupak traje 15 dana, dok se u Norveškoj procedura završava Uredbom 48. Za toliko sati podnosilac zahteva za azil mora da pruži uverljive dokaze da je žrtva političkog progona ili da je diskriminisan na neki drugi način u matičnoj državi. Bezvizni režim ne znači nepostojanje kontrole prilikom ulaska na teritoriju Evropske unije, naprotiv, carinski službenici po sopstvenoj proceni kontrolišu putnike i u slučajevima opravdane sumnje i neregularnosti takvima ne dozvoljavaju prelazak granice. To je mesto i prilika selekcije potencijalnih lažnih azilanata, što se po mnogo čemu da ustanoviti bez nepotrebne politizacije pojave koja preti da naruši postojeće međudržavne odnose.

Nedopustivo je zbog par hiljada „azilanata“ da Srbija bude kažnjena i da posledice trpe najmanje krivi studenti, poslovni ljudi, turisti i naročito mnogobrojne familije zaposlenih u Nemačkoj i drugim zemljama Evropske unije. Azilanti sa prostora bivše Jugoslavije nisu danas, za razliku od minulih vremena, politički već socijalni ispolitizovan problem i u tom smislu trebalo bi tražiti rešenje nastale situacije pre nego što eskalira u dimenziju političkih špekulacija poput onih izrečenih u bavarskom parlamentu (Landtag) da je ekstremni porast azilanata iz Srbije posledica ograničenja ljudskih i nacionalnih prava Roma i Albanaca. Od nemačke vlade zahteva se da umesto što se bavi azilantima svojim uticajem izvrši pritisak na vlasti u Beogradu kako bi se poštovala prava manjina i time sprečilo njihovo iseljavanje, što je samo po sebi opasna zamena teza na štetu Srbije. Vremena za uobičajeno srpsko oklevanje nema, potrebno je što pre da za isti sto sednu predstavnici Nemačke i Srbije i uz puno uvažavanje postojećih specifičnosti problema nađu zadovoljavajuće rešenje kako sutra ne bi snosili odgovornost za posledice jednog, ovom vremenu neprimerenog anticivilizacijskog čina.

…i deportacija lažnih azilanata foto: reuters