„Crnci“ postaju radnici

Jugoslavija je prva u svetu. Ta vest objavljena kao senzacija krajem prošle godine nije se odnosila na uspeh nekih naših sportista, nego je pokazivala stopu nezaposlenosti iznad 30 odsto, najveću na planeti.

Takvo neslavno prvo mesto držali smo samo nekoliko dana, a onda je pred novinare izašao Aleksandar Vlahović, srpski ministar za privatizaciju, i saopštio da od 904.000 nezaposlenih, u Srbiji posao stvarno nema malo više od 200.000 ljudi. Ostali, rekao je Vlahović, rade na crno.

Zaposleni u sivoj zoni srpske privrede, njih 700.000, još uvek stvaraju, po proceni guvernera Narodne banke Jugoslavije Mlađana Dinkića polovinu nacionalnog dohotka zemlje.

Kao treći važan događaj za ovu priču jeste prošlonedeljna konferencija za štampu republičkog ministra za rad Dragana Milovanovića, koji je najavio ulazak u skupštinsku proceduru novog zakona o zapošljavanju i njegova izjava početkom ove nedelje na prezentaciji posvećenoj reformi njegovog ministarstva. Po onome što je ministar tada rekao, ispada da će novi zakon u oblasti zapošljavanja, baš kao i onaj o prelasku platnog prometa u poslovne banke, imati ulogu glogovog ko’ca u konačnom sahranjivanju preostalih socijalističkih navika pojedinih građana Srbije. Ali, da će biti pokušaj da se i kroz ovu oblast što je moguće više smanje rad na crno i siva ekonomija. Prema validnim procenama u Srbiji, na crno radi od 550.000 do 670.000 ljudi, a od tog broja preko 300.000 su registrovani kao nezaposleni.

Nema sumnje da su autori Zakona imali nameru da i njime pomognu gušenje rada na crno. Kad se Zakon usvoji i počne primenjivati, i radnik koji radi na crno biće odgovoran za to što prihvata takav status i brisaće se iz evidencije nezaposlenih godinu dana, čime gubi i pravo na besplatno zdravstvo. Država preko novog zakona o zapošljavanju i poslodavcima nudi „šargarepu“, zapravo niz podsticajnih mera da spreče rad na crno. Ali, s druge strane, predviđena je i „batina“ u vidu rigoroznih kazni. Obaveza poslodavca, na primer, jeste da osigura zaposlenog od nezaposlenosti, u suprotnom kazna iznosi 400.000 dinara.

Novih 500 inspektora rada, čiji prijem upravo traje (do sada ih je bilo 109 za celu Srbiju), obilaziće prodavnice, butike i firme i kontrolisati da li neko radi na crno. Kad naiđu na takav slučaj, poslodavac će biti obavezan da zaposli radnika koga je do tada „držao na crno“. Da nije u pitanju „sitna boranija“ pokazuje podatak da je u 2002. godini sa 109 inspektora iz rada na crno u legalan posao prevedeno 15.000 ljudi.

Da bi novom zakonu o zapošljavanju stvorio što bolji imidž, ministar Milovanović mu je na početnim promocijama možda pridodao i svojstva koja on neće imati. Na primer, da će omogućiti otvaranje dodatnih sto hiljada radnih mesta. Suština, međutim, nije u tome i to su s pravom primetili ministru nenaklonjeni sindikalni lideri. Značaj ovog zakona zapravo je u pokušaju kopernikanskog obrta na tržištu i u glavama radne snage. Dakle, oni koji su do sada bili nezaposleni više neće moći da sede i čekaju da im država nađe posao (pasivni čekači), nego će morati da ga traže (aktivni tragači). Tako će se izbistriti i situacija uočena u istraživanju zainteresovanosti za posao. Naime, tim istraživanjem došlo se do podataka da je svaki treći prijavljeni na Birou za zapošljavanje o zainteresovan da radi, a ostali su zainteresovani da sede i „uživaju“ besplatno zdravstveno osiguranje.

Kao važna novina uvodi se obaveza Nacionalne službe za zapošljavanje (dosadašnji Biro za zapošljavanje) da potpiše ugovor sa svakim nezaposlenim kojim se obavezuje da će određenom građaninu u određenom roku naći posao. S druge strane, nezaposleni se obavezuje da će stalno biti pripravan da radi, da će se ako treba prekvalifikovati ili dokvalifikovati, da će učestvovati u klubovima za zapošljavanje gde će se obučavati kako da traži posao i kako da se ponaša pred potencijalnim poslodavcem.

Ministar Milovanović, pored autorskog teksta (vidi okvir), kaže za „Vreme“ da kad se sprovede reforma Nacionalne službe za zapošljavanje, jasno i precizno će se znati ko su stvarno nezaposleni. Sada u tim spiskovima ima ljudi koji se 20 godina vode kao nezaposleni ili ne žive u zemlji. Prema do sada važećem Zakonu, niko nije mogao da izgubi status nezaposlenog. Ubuduće se uvodi praksa da ako neko odbije posao, skida se tri meseca sa evidencije nezaposlenih, posle toga ima pravo da se prijavi, ali pod novim uslovima.

Sistem je zamišljen tako da u prva tri meseca čekanja posla Nacionalna služba nezaposlenom ekonomisti, na primer, ponudi odgovarajući posao. Kreatori zakona suočili su se, međutim, s pitanjem „šta je odgovarajući posao“. Do sada je bila praksa da nezaposleni sedi i čeka posao koji odgovara njegovoj školskoj spremi. Bilo je slučajeva da se ljudima ponudi posao i oni ga dva-tri puta odbiju, a država ih i dalje toleriše kao nezaposlene. Ubuduće, onom ko i pored ponuda odbije posao sleduje „kazna“ pa sledeća tri meseca taj nezaposleni ekonomista ulazi u grupu zanimanja i tada mu se može ponuditi posao, na primer, ekonomskog tehničara. Ako nekome ni to ne odgovara, u sledeća tri meseca biće mu ponuđeno sve što se smatra odgovarajućim poslom. „Naravno, molekularnom biologu neće se nuditi da čisti ulice“, odgovara ministar Milovanović na neka zlonamerna tumačenja ove odredbe i kaže: „To su iskustva evropskih zemalja. Eto, u Francuskoj, na primer, smatra se odgovarajućim svaki posao koji nekome obezbeđuje 70 odsto zarade od prethodnog posla koji je imao.“

Posebno pakosne žaoke izazvala je obaveza svakog nezaposlenog da pri evidentiranju upiše svoju adresu i telefon i da kaže kad će biti kod kuće kako bi njegov agent iz Nacionalne službe za zapošljavanje mogao da kontaktira s njim kad mu pronađe posao. Na tu vrstu primedbi ministar Milovanović odgovara sledećim primerom. U Beogradu je raspisan konkurs za inspektore rada, traži se 60 pravnika a prijavilo se 35. Na Birou za zapošljavanje trenutno se nalazi 1050 nezaposlenih pravnika. „Kad sam tražio od ljudi iz Biroa da nađu te pravnike i dovedu ih da rade, rekli su mi da pola tih pravnika ne mogu da nađu“, kaže Milovanović.

Lični stav: Šta smo hteli novim zakonom

U vremenima tržišne utakmice posao se više ne može čekati, on se mora tražiti

Srbija je zemlja apsurda: s jedne strane imamo visoku stopu registrovane nezaposlenosti, a s druge postoji stalna potreba za kvalitetnim kadrovima u svim granama privrede. I pored tolike nezaposlenosti, učinak zaposlenih po radnom času veoma je mali. Dakle, neki koji bi želeli da rade nemaju posla, a oni koji imaju posla odvikli su se od rada ili opravdanje za sopstveni nerad nalaze u maloj plati.

Analize republičkog Zavoda za tržište rada pokazuju da u svim strukama i zanimanjima postoji disbalans između ponude i tražnje i da Zavod ne uspeva da popuni slobodna radna mesta. Samo u ovoj godini ostalo je 80.000 slobodnih mesta, a istovremeno na evidenciji imamo 904.000 nezaposlenih lica. Nije to slučaj samo sa pojedinim strukama, podaci govore da su deficitarni ne samo pravnici, profesori jezika ili ekonomisti već da na tržištu rada postoji i stalna potreba za nekvalifikovanom radnom snagom.

Svakodnevno se susrećemo sa situacijom da u nekim preduzećima gde su došli strani vlasnici između posla i otpremnine radnici radije prihvataju pare na gomili, te da novi poslodavci imaju problem da radnike zadrže (Cementara Beočin). Ukoliko se nenamenski troši, novac od socijalnih programa, nažalost, brzo se „istopi“, a malo je onih koji se odlučuju da novac ulože u nekakav posao. S druge strane, velik broj građana, koji je u proteklom periodu bio prisiljen da nađe zaposlenje u sivoj ekonomiji, pokazao je veliku dozu snalažljivosti. To je ohrabrujuće jer dokazuje da u nama ima preduzetničkog duha. No, takav posao privremeno rešava problem jer zaposleni u sivoj zoni ili oni koji rade bez ugovora nemaju osiguranja koja obezbeđuju neophodne socijalne potrebe. Ujedno, takav rad ne omogućuje dokaze o stažu, što stvara problem kada dođe vreme za penziju.

Mladi nezaposleni stručnjaci na Zavodu (a njih je na evidenciji oko 24 odsto od ukupnog broja nezaposlenih), kojima smo ponudili mogućnost da izađu iz kuće i volontiranjem u preduzećima dođu do posla, pokazali su veliku dozu nezainteresovanosti da na ovakav način pokušaju da reše svoj problem, mada je svuda u svetu to ustaljena praksa. Iako su plate u našoj zemlji još niske, prvi posao može biti šansa da svako od nas pokaže šta zna i ume, a od individualnih sposobnosti zavisi dalja karijera i kvalitet života. Korist od ovakvog angažovanja jesu radno iskustvo i preporuke za nov, bolje plaćen posao.

Pripremajući novi zakon o zapošljavanju upravo smo krenuli od pretpostavke da se mora promeniti odnos svakoga od nas prema poslu. U vremenima tržišne utakmice posao se više ne može čekati, on se mora tražiti! Zato smo želeli da postavimo takav zakonski okvir u kojem će uloga nezaposlenog biti da aktivno traži posao, dok će transformacijom Republičkog zavoda za tržište rada Nacionalna služba postati efikasan servis za posredovanje između poslodavca i nezaposlenog. Zahtev da nezaposleni službi za traženje posla ostavi svoj broj telefona nije samo mera kontrole ili način da se spreči rad na crno, već je to neophodan uslov da se odmah zadovolji potreba za radnikom. Prekvalifikacijom, obukom i specijalizovanim kursevima stvorićemo veću mogućnost da nezaposleni pronađe drugo ili novo zaposlenje. Ali, neophodno je da nezaposleni ponuđene mogućnosti prihvati, baš kao što to čine svuda u svetu. S privatnim agencijama dobićemo konkurenciju u zapošljavanju, što će doprineti rešavanju ovog vrlo važnog problema.

Nezaposlenost se, međutim, ovim zakonom neće iskoreniti. Njime će se ustanoviti neka nova pravila „igre“ ili obaveze svih zainteresovanih strana, ali nova radna mesta mogu stvoriti samo uspešnija privreda, ulaganje u proizvodnju, razvoj malih i srednjih preduzeća. Samo dobro osmišljena poreska politika sa olakšicama za poslodavce može dati snažan podstrek vlasnicima malih i srednjih preduzeća, porodičnih fabrika i poljoprivrednih imanja da se osmele i uđu u borbu na tržištu, u susret zadovoljenju potreba naših građana. Samo takva „zdrava“ radna mesta mogu obezbediti posao i dobru zaradu onim nezaposlenima koji žele da rade.

Dragan Milovanović ,ministar za rad i zapošljavanje u Vladi Srbije