Crna lista trojanskih konja

Koliko god opozicija izgledala razjedinjena, neorganizovana i posvađana, njen status uopšte nije ni tako loš ni tako zabrinjavajuć. Sve zavisi od toga gleda li se da li je čaša od pola prazna ili do pola puna.

Nije, recimo, najjasnije ko je birao „prvu petorku“ opozicionara za „radni ručak“ sa predstavnikom Stejt departmenta Hojtom Brajanom Jijem, u sastavu: Saša Janković, Dragan Šutanovac, Nenad Čanak, Saša Radulović i Sanda Rašković Ivić. Nije, u najmanju ruku, ni važno, mada se kriterijumi, parlamentarni i izborni, daju naslutiti, koliko god bili suprotstavljeni. Važnije je za srpsku opoziciju da je detektovana – pa čak i u ovom na svaki način netačnom sastavu. I da je ovaj gospodin Ji, čija je funkcija: zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD zadužen za evropska i evroazijska pitanja, posle susreta sa Aleksandrom Vučićem i ostalima u vladi, prozborio je i sa onima koji se već duže vreme upinju da objasne da Srbija ne može biti „garant stabilnosti u regionu“ bez slobodnih izbora, slobodnih medija, nezavisnih institucija. I da je poslednjih pet godina elementarna demokratija dovedena u pitanje zbrajanjem funkcija i koncentrisanja moći u rukama jednog čoveka.

Cvijetin Milivojević, politički analitičar, kaže da je potcenjivanje sopstvene države i funkcije to što je predsednik države ili premijer, svejedno, primoran da razgovara sa čovekom koji je „prevedeno na srpski jezik podsekretar u nekakvom podsekretarijatu Državnog sekretarijata SAD, što je njihovo ministarstvo inostranih poslova“. Maliciozni bi kazali da je zasad dovoljan i Ji, te da je Vučićev status na Zapadu i dalje zadovoljavajuć. Za ovdašnju opoziciju je, međutim, ovaj susret puna šaka brade jer sem Dragana Šutanovca, koji obnavlja pokidane veze demokrata sa zapadnim prijateljima otkako je šef DS-a, ostatak opozicije nema baš mnogo prilike da se susretne sa stranim zvaničnicima i izjada šta ih tišti.

A DA SE UJEDINITE?: Šutanovac za „Vreme“ kaže da deo zvaničnika sa Zapada smatra da je izuzetno važno da Srbija bude stabilna, čime se otvoreno daje podrška nekakvoj stabilokratiji. Ipak se danas vidi da je takva vrsta podrške dovela u Makedoniji do eskalacije loših odnosa s mogućnošću da se destabilizuje ceo region, pa su strane diplomate željne da čuju i drugu stranu – što im mi i omogućavamo. Zemlja u kojoj radnici zarađuju jedan evro na sat ne može biti stabilna zemlja. Ma kako to izgledalo iz nekog centra u Evropi.“

Elem, kako Beta javlja, prema rečima izvora koji je bio na ručku, gospodin Ji je delegaciji opozicije „jasno rekao da SAD nisu samo za stabilnost u regionu, nego i za demokratizaciju“. I poručio da opozicija može da pruži značajan doprinos demokratizaciji Srbije, i to tako što će prevazići međusobne razlike oko najvažnijih pitanja i ići ka objedinjavanju, preneo je Beti taj izvor. Dodaje se još u saopštenju da je američki zvaničnik ponovio stav da „Srbija mora dati ubedljive argumente za održiv odnos sa Kosovom, odnosno da ono što je do sada dogovoreno i što će biti dogovoreno treba da funkcioniše i da traje“.

Cvijetin Milivojević kaže da su na ručak sa Jijem pozvani samo opozicionari prozapadne orijentacije, i da iz tog konteksta iskače samo Sanda Rašković Ivić, koja se sad „koprca između onoga što je bila – predsednica DSS-a, i neke nove uloge koju traži“. Još kaže da je Nenad Čanak zvanično na čelu opozicione stranke u Skupštini Srbije, a to što je u vlasti u Novom Sadu to je drugi deo priče: „Ali defakto, gledano iz pozicije birača u Srbiji – on nije opozicija. Prioritet njegove političke borbe kao i političke borbe LDP-a i SRS-a je diskvalifikacija ostatka opozicije, a ne politička borba protiv koalicije oko SNS-a.“ Tako, Milivojević sve njih ubraja u Vučićeve „trojanske konje“.

foto: marija janković

Razume se da je ovaj „radni ručak“ među patriotskim analitičarima bliskim Vučiću namah zamirisao na podgrevanje ucena ne bi li novi predsednik Srbije „ubrzao proces“ sa Kosovom. Odmah su stigla i patriotska upozoravanja da je na isti način devedesetih bio „pritiskan“ i Slobodan Milošević, tadašnji „garant stabilnosti na Balkanu“. Ali se nekako u novonastalim žalopojkama na tešku vladarsku sudbinu novog predsednika, doskorašnjeg premijera A. Vučića zaboravlja da je Srpska napredna stranka, ispostavilo se, baš njemu, formirana uz nesebičnu pomoć čuvenog Vilijema Montgomerija i drugih – sa idejom da se „ubrza proces“ konačnog priznanja Kosova. Boris Tadić je o tim vremenima svedočio ovako: „Moja je obaveza bila da se stranke koje su, što se mene tiče, bile na drugoj strani političke civilizacije prevedu na ovu stranu, da ih upoznam sa svetom. Podsećam vas da su ti ljudi bili na crnoj listi, i Vučić i Dačić i Nikolić i Šešelj. A moja obaveza je bila da stabilizujem društvo, što je nemoguće bez unutrašnjeg pomirenja i konsenzusa o strateškom značaju evrointegracija, što je bila i pretpostavka stranih investicija i ukupnog razvoja.“ („Vreme“, br. 1331, 7. jul, 2016)

Kao što je poznato, Tadić nije mogao da odgovori na zahtev Angele Merkel avgusta 2011. i „ubrza proces“ u pogledu Kosova. Potom su ga ti isti sa crne liste koje je „upoznao sa svetom“ počistili s vlasti posle devet meseci od razlaza s Merkelovom a zatim, vrlo brzo, potpisali Briselski sporazum.

Šta je dakle neobično u tome što je sada onaj isti Zapad kojem se Vučić preporučio da će sve obaviti „brže, jače, bolje“ od svojih prethodnika, poslao g. Jija iz Stejt departmenta da podseti novog predsednika, bivšeg premijera Aleksandra Vučića, da ono što je garantovao Briselskim sporazumom i – dovrši. Drugo je pitanje što je on u međuvremenu pobegao na predsedničku funkciju da malo razmisli o posledicama svih briselskih dogovora i obećanja i o tome otvori dijalog u društvu i – podeli odgovornost. „Kasno se setio“, složile su se Nataša Vučković, poslanica DS-a, i Sanda Rašković Ivić, predsednica poslaničke grupe Nova Srbija – Pokret za spas Srbije, nedavno gostujući na TV N1, posle protesta koji je organizovala opozicija na dan kada je Vučić polagao zakletvu na Ustavu Srbije i Miroslavljevom jevanđelju. Pojednostavljeno, posle nedemokratskih predsedničkih izbora i studentsko-građanskih protesta po gradovima Srbije, opozicija je kudikamo vidljivija nego ranije. I unutra i spolja. Pritom, valjalo bi da imaju na umu da niko ne mora da ih „upoznaje sa svetom“ kao što je Tadić morao Dačića, Nikolića i Vučića, jer nisu bili na crnoj listi. Bar ne na onoj međunarodnoj. Šta će biti sa domaćom crnom listom, to najviše od njih zavisi. U razgovoru za „Vreme“, sociolog Jovo Bakić kaže ovako: „Nažalost, primetan je manjak kvalitetnih ljudi u zemlji. U politiku su dosad ulazili ljudi koji su bili zainteresovani da se pomoću politike što brže obogate. Ako se to ne promeni, apsolutno se neće ništa promeniti – sve i da Vučić sam od sebe padne s vlasti.“

S TOBOM IL’ BEZ TEBE: Onog dana kad je Vučić postao predsednik na videlo su izašle čarke koje su kulminirale neki dan kasnije između Zorana Živkovića i Saše Jankovića. Živković je zamerio Jankoviću što je izašao na ulicu sa onima „među kojima je jedan napravio Vučiću stranku, drugi mu je služio, a treći deli njegove stavove“, uveren da je trebalo protestovati u vreme inauguracije od 10 do 12, kada je on sa Novom strankom hteo da protestuje. A u šest po podne su se okupili Saša Janković s Pokretom slobodnih građana, Saša Radulović sa DJB, Vuk Jeremić, Sanda Rašković Ivić, Boris Tadić sa SDS-om, Boško Obradović i Dveri. Dragan Šutanovac, predsednik DS-a, bio je u radnoj poseti Sjedinjenim Američkim Državama i nije bio ni na jednom skupu mada kaže da su funkcioneri DS-a bili na oba skupa od deset ujutro i od šest po podne. „Svaki skup protiv stanja u kojem se nalazi naša zemlja DS će i ubuduće podržavati“, kaže Šutanovac. Ipak nisu različita vremena izlaska na ulicu razlog neprijatnih i optužujućih tvitova. Saša Janković tvrdi da on nije prekršio svoju reč i da mu je žao što su ljudi iz Nove stranke pomislili da on nije hteo da se Nova stranka pripoji Pokretu slobodnih građana, te da je lider Nove Zoran Živković imao očekivanja koja Janković nije mogao da ispuni. A Živković je odgovorio: „Da, očekivanja su da se drži reč, da se ne laže. Ako je to mnogo…“ Šta se stvarno događa ne umeju i ne žele da objasne ni oni najupućeniji koji tvrde da je najveći zagovornik kandidature Saše Jankovića ali i opšte podrške Jankovićevoj kandidaturi upravo bio – Zoran Živković.

I Jovo Bakić i Cvijetin Milivojević su uvereni da zajedno opozicija ne treba da nastupa i da se više vremena DOS-a ne mogu ponoviti. Bakić: „Autoritarni vođi protiv sebe ujedinjuju vrlo različite političke opcije to je nekako tipično za autoritarce. Ali je danas situacija drugačija i glasači, recimo Dveri, nisu spremni da glasaju i za Šutanovca, ili glasači DS-a nisu spremni da prihvate Boška Obradovića. A levičari nisu spremni da glasaju ni za jedne ni za druge. Zato mislim da će svakako biti bolje da se naprave neke drugačije varijante sa novim i dosad neukaljanim ljudima i onda bi sve to bilo smislenije.“

U NAJBOLJEM SLUČAJU – DVE KOLONE: Milivojević je saglasan da opozicija ne treba da bude objedinjena, posebno ne – na silu objedinjena: „Imali smo samo jedno uspešno ujedinjenje protiv Miloševića 2000. godine, ali to je bilo vreme kad su Miloševića podjednako ‘mrzeli’ i oni koji su simpatisali nacionalnu i oni koji su simpatisali građansku opoziciju. Nema u ovom trenutku najmanjeg zajedničkog sadržaoca – jednakog intenziteta mržnje prema Vučiću, namerno koristim ovu reč ‘mržnja’ jer Vučić voli da kaže da su se ujedinili protiv njega svi koji ga ‘mrze’. Zato je mnogo mudrije ići sa dve opozicione kolone. Dakle, ne previše ali dve su sasvim optimalne. U jednoj bi bile stranke izrazito građanske opozicione opcije, a u drugoj nacionalne opozicione stranke.“

Milivojević još kaže da bi ove dve kolone trebalo da imaju prethodni dogovor o tome da se u slučaju da zbir njihovih rezultata može da dovede do formiranja vlasti, obavežu prema svojim biračima da kao koalicija, tehnička ili prava – formiraju tu vlast. „I to je najmanji poželjni mogući oblik na neki način relaksacije glasačkog tela. Glasač može da odabere jednu ili drugu opciju i da zna da koju god odabere, nacionalnu ili građansku opoziciju, bude siguran da niko od njih neće pretrčati kod Aleksandra Vučića“, uveren je Milivojević.

Ni Dragan Šutanovac ne bi pristao na jednu kolonu: „Pored naših partnera s kojima smo učestvovali na izborima, na protestu 31. maja su učestvovali i oni koji nisu naši partneri. Demokratska stranka okupljanje, međutim, ne vidi samo na matrici protiv Vučića nego i za ono što je jasno definisano u programu DS-a: evropske integracije i evropske vrednosti i samo sa takvim strankama možemo da budemo partneri u nečemu što treba da se pravi.“

Milivojević, međutim, insistira na tome da se tek sad, posle onog uslovno rečeno kontramitinga na Trgu republike 31. maja pomalo nazire šta je vlast a šta – opozicija. „Taj je miting, uzgred budi rečeno, bio fijasko što se tiče broja građana, ali je doneo nešto drugo – mi smo na jednom mestu videli jasno ko ne želi da bude takozvana konstruktivna opozicija gospodinu Vučiću, a ko to želi. Dakle, oni koji nisu došli očigledno su skloni dogovoru sa gospodinom Vučićem. To pokazuju i razgovori predsednika Republike sa šefovima parlamentarnih stranaka gde smo u startu videli nekoliko političkih stranaka formalno u opoziciji koje se velikodušno nude da uđu u novu vladu. Od 2012. je postojao konstantan problem što građani nisu znali gde ide njihov glas posle izbora. Dobar deo onih koji su bili u koaliciji sa Tadićem i DS-om pretrčali su na drugu stranu. Onda smo svedoci tog besprizornog nuđenja – može se tako reći – jer glasači LDP-a ili LSV-a ne bi između Vučića i neke demokratske opcije izabrali Vučića. Očigledno tu više ništa ne važi i nije važno za šta su građani glasali. Običaj izneveravanja izborne volje građana je dva puta izveo i to dosta uspešno po sebe i svoje saradnike Ivica Dačić, 2008. i 2012. Pitanje je da li bi mu to pošlo za rukom i treći put.“

Najveći problem je tako, apstinencija, uveren je Cvijetin Milivojević i „nepoverenje da li će moj glas biti upotrebljen za pregovore koje nisam želeo.“