Kao i svaki veliki grad, Beč je sačinjen od silnih identiteta koji se poklapaju, mimoilaze, idu u različitim smerovima ili skupa, suprotstavljaju se jedni drugima. Svaki od tih identiteta mešavina je predrasuda i stvarnosti, svaki je nečistih oblika
Beč nam deluje poznato, na određeni način i blisko, čak i ako nikada nismo bili u njemu. Toliko je istorija prijateljstava i neprijateljstva s tim gradom utkana u naše kolektivno sećanje, toliko ljudi s ovih prostora živi danas u Beču, toliko je priča iz ličnog iskustva koje smo odslušali (kakve god one bile), toliko su nam oni novogodišnji koncerti iz Beča izašli na nos, toliko je predrasuda vezanih za taj grad, toliko nam je, najzad, blizu (osam sati autobusom) da bismo radije, ako već možemo da biramo, izabrali nešto udaljenije i egzotičnije – Pariz, Barselonu, Firencu – nego Beč, pa verovatno nije ni čudo što se čovek s ovih prostora oseti kao kod kuće kada jednom (najzad) stigne u taj grad. A blistav je i veličanstven carski grad. Naše će oči bez problema otkriti izvesnu arhitektonsku sličnost Beograda i Beča (još više Zagreba i Beča), ali će brzo ta sličnost da ustukne pred čistotom urbanih oblika s jedne i raznovršću s druge strane. Uporedimo li Ulicu Knez Mihailovu s bečkim Grabenom, recimo (koju, odmah da primetimo, Tomas Bernhard mrzi najviše na svetu), naše će nam se lepo šetalište ukazati kao tek jedna od ulica Starog grada (Innere Stadt). Uporedimo li, odmah potom, Studentski park sa Stadtparkom koji sačinjava celinu sa Starim gradom i jedna je od uzbudljivijih zelenih gradskih površina te veličine koje je potpisnik ovih redova video, shvatićemo da su poređenja besmislena jer Beč stotinama godina nije rušen, dok je Beograd samo u 20. veku tri puta bio pod ozbiljnom paljbom.
Jedno bi poređenje ipak valjalo zadržati: Beograd i Beč su gradovi približno iste veličine, ali čistoća Beča i njegova saobraćajna prohodnost upravo su impresivni. Neodoljiv je osećaj da čak u i špicama saobraćaj u Beču teče glatko, pri čemu odgovor nije samo metro – i Pariz ima metro, pa su gužve na površini često nesnosne – već, sva je prilika, u veoma promišljenom i efikasno primenjenom rasporedu saobraćajnica. Uz to, impresivno je koliko su, inače jedva vidljivi policajci (koji iz ćoškova izranjaju kad god je to najmanje potrebno), spremni da vam uzmu 70 evrića ako se zanesete pa prelazite ulicu na mestu koje nije predviđeno za to, ili, recimo, malo prekršite biciklistički režim vožnje. Sav šarm i bezobrazluk da prospete pred njih – ne vredi. Na vaše zapomaganje da nemate dovoljno novca pri sebi, da dolazite iz siromašne zemlje, da je kapitalizam nepravedan sistem koji izrabljuje radničku klasu, da obožavate i Beč i Austrijance i naciste ako treba, onako usukani u pomalo teatralne uniforme i sa šapkama koje više pristaju železničarima, uz ljubazni će vas osmeh, sve na engleskom, strpljivo otpratiti do bankomata i jednako ljubazno uručiti priznanicu kojom potvrđuju da su vam uzeli 70 evrića na pravdi boga i vašeg mangupiranja. Isto će vam se dogoditi ako ne sklopite ugovor sa gradskim prevozom a ipak ga koristite (nemate kartu, ako neko nije shvatio), s tim što u gradskom prevozu možete da naletite na nekog našeg, pa ćete, ako iskukate i ako vam se ovaj smiluje, umesto 50 evrića da platite, recimo, 25. (Prethodni pasus, zapravo, pokazuje u kakvom smo civilizacijskom raskoraku sa normalnijim delovima sveta: zar je potrebno arčiti ovoliko prostora i papira da bismo konstatovali nešto što se podrazumeva: nepoštovanje elementarnih pravila se, u civilizaciji, kažnjava?)
CRNA BEZ MLEKA
Kao i svaki veliki grad, Beč je sačinjen od silnih identiteta koji se poklapaju, mimoilaze, idu u različitim smerovima ili skupa, suprotstavljaju se jedni drugima. Svaki od tih identiteta mešavina je predrasuda i stvarnosti, svaki je nečistih oblika, sačinjen od čvrstih (austrijski identitet) i pokretnih elemenata (bečki identitet). Nacionalni identitet je, naravno, gnjecava tvar s dominantnim sastojkom palanačke svesti. Jedva je potrebno reći da je upravo taj identitet s oduševljenjem pozdravio pripajanje Austrije nacističkoj Nemačkoj 13. marta 1938. (Anschluss), iživljavao se nad bečkim Jevrejima koji su, uz psovke, maltretiranje i uz prisustvo vlasti, četkicama za zube ribali bečku kaldrmu, regrutovao najgore zločince u Drugom svetskom ratu. S druge strane je onaj sloj Austrijanaca/Bečlija koji se nije mirio sa zločinima počinjenim u ime Austrije i koji je, najzad (uz malu pomoć Amerikanaca), doveo do toga da se neonacizam u Austriji – barem onaj koji se vidi – proganja žešće i efikasnije nego u zemljama koje su, poput Srbije, bile žrtve nacizma. Nedavno se jedna osoba pojavila na javnom bazenu s vidljivo istaknutim nacističkim tetovažama. Otud je uklonjena za, otprilike, pet minuta. Na pitanje te osobe nije li ovde reč o sputavanju slobode izražavanja, sudija je odgovorio da isticanje nacističkih obeležja nije izražavanje ideja nego kriminalne bezidejnosti, a na pitanje tetovirane sobe da li to znači da on više ne sme da ide na bazen, što je ugrožavanje elementarnog ljudskog prava, sudija je odgovorio kako naravno može ići na bazen ukoliko ukloni nacistička obeležja ili ih prekrije. Onda mu je odrapio odgovarajuću kaznu.
Čemu ova poučna priča? Da bismo se suprotstavili gomili predrasuda i pripremili za prijatne i neprijatne susrete one koji nemaju dovoljno iskustva u bivanju na stranom tlu. Intenzitet tih susreta zavisiće uglavnom od nas, putnika namernika, studenata, radnika. Hoćemo reći, idiota ima svugde, te ni Beč, u tom pogledu, nije izuzetak, s tim što su u normalnijim delovima sveta idioti bolje raspoređeni nego kod nas, pa ih je lakše eskivirati. (Mi naše, recimo, držimo na vlasti.) Iskustvo potpisnika ovih redova sasvim je, u tom pogledu, prihvatljivo.
U svom prvom boravku u Beču svakog sam jutra odlazio u divan kafe u Ulici Klene Neugasse u živopisnom kvartu Wieden. Trećeg jutra bio sam prvi, već sam prepoznao momka koji donosi piće (prepoznao je i on mene), kako nije bilo nikog predložio sam mu da uzme piće na moj račun i da mi se pridruži. Bio je to lep jednosatni razgovor s obrazovanim mladim Austrijancem veoma zainteresovanim za politiku i veoma zabrinutim zbog uspona desnice u Austriji (ispostavilo se da su austrijske republikanske institucije isuviše jake za političke pajace). Sa zanimanjem sam slušao kako govori o velikoj srpskoj populaciji u Beču koja listom podržava desničarske stranke i zauzvrat od njih dobija izvesne povlastice, ali sam od njega saznao i kako da naručim kafu koju volim: grosser brauner Kaffee, grosser schwarzer Kaffe, dakle “velika braon” i “velika crna”, jedino što je govorio na nemačkom jer sam pokazao želju da komuniciram na nemačkom koji ne znam, a verovatno i da bi me malo zajebavao. Sutradan sam opet bio prvi u kafeu, rukovali smo se kao stari znanci, a onda sam, sav ponosan, naručio ein grosser brauner mit Milch für mich, bitte (“jednu veliku braon s mlekom za mene, molim”), und einer grosser shwarzer ohne Milch für du (“i jednu veliku crnu bez mleka za ti, molim”). Kada je oči pokrio rukom, shvatio sam da sam briljirao manje nego što sam, nošen samopouzdanjem, verovao da jesam. Vidiš, rekao mi je otprilike, juče sam se ubio pokušavajući da ti objasnim – premda je to dosta komplikovano, dodao je bezobrazno – da je Brauner dobio ime zbog toga što je to crna kafa pomešana s mlekom, zbog toga je braon, te nema potrebe naglašavati, dodao je ne bez ironije, da je potrebno i mleko. Utoliko, nastavio je nemilosrdno, u crnoj kafi (schwarzer) po definiciji nema mleka, te se zato i zove crnom. Zbog toga… Tu sam ga prekinuo, zamolio da ne palamudi više (na ovom mestu zamislite bučno njegovo smejanje) i da nam donese te jebene kafe (fucking coffees) s mlekom ili bez mleka.
BEČ U ROMANIMA
Slojevi bečkih identiteta pronalaze se i u književnosti, naravno. Roman Ledeni Roberta Šindela jedan je od “najbečkijih” romana koje je potpisnik ovih redova pročitao. U njemu glavni lik mnogo šeta gradom, a susreti se događaju uglavnom po bečkim kafeima. Pisac, očigledno, odlično poznaje bečku scenu, a potpisnik ovih redova ne jednom išao je upravo onim ulicama i kvartovima kojima šetaju junaci Šindelovog romana, te ulazio u kafee u kojim se ti likovi sastaju. S druge strane, novo delo Dragana Velikića Bečki roman donosi nam sumornu sliku sumorne zemlje i sumornog grada, sliku koja odgovara duševnom stanju junaka priče. Pa, ako krenemo ulicama i šetalištima kojima prolaze Velikićevi likovi, samo će od našeg raspoloženja zavisiti da li ćemo prepoznati mračne senke koje ganjaju Olgu, Pavla i Andreja, ili ćemo, dok šetamo obalama Dunavskog kanala (Donaukanal), upijati začudnost ovoga grada. Muzilov Čovek bez svojstava takođe se odigrava u Beču, ali to je Beč stariji od sto godina, grad koji se ogleda u umornim dušama Muzilovih junaka. Ipak, još bolje ćemo razumeti taj veliki roman kada budemo videli i osetili prostore kojima su se kretali Ulrih i Agata. O doktoru Frojdu, Klimtu i Šileu, te Gustavu Maleru ni da ne govorimo.
Ako bi, najzad, u svoj veličanstvenosti ovoga grada, trebalo ukazati samo na jednu stvar, potpisnik ovih redova bez oklevanja bi izdvojio kompleks skulptura Alfreda Hrdličke u srcu grada, na trgu Albertina (Albertinaplatz), Mahnmal gegen Krieg und Faschismus (Memorijal protiv rata i fašizma), sa skulpturom Jevrejina na kolenima, obmotanog bodljikavom žicom. Neće skulptura spasti svet, neće spasti ni Bečlije od njih samih, ali će ih podsećati na ono što su uradili njihovi preci svojim sugrađanima pre 85 godina i tako ih, možda, ohrabriti na to da budu bolji.
Oni nas ubijaju i dok ubijaju, deru se kako njih neko hoće da ubije. A zapravo, za sve navedeno oni su počinioci, nalogodavci, saučesnici i pomagači. I to je jasnije sve većem broju ljudi. Propagandni balon u koji su zatvorili ljude preko svojih ogavnih kvazi-medija lagano puca. I iz njega izviruje samo onaj srednji prst, krvavi srednji prst kojim će sami sebi isterati oči
U suženom i opustošenom političkom polju, opozicione partije još uvek ne uspevaju da istupe. Zato je sastanak predstavnika svih opozicionih lista najmanje što mogu da urade. Tu su partije koje imaju poslanike u Narodnoj skupštini plus Proglas plus Kreni-promeni. Svi oni bi trebalo da se nađu na istom mestu i probaju da se dogovore šta im je činiti. Da li neko ne voli Đilasa, Sava ili Radomira – nikoga u Srbiji ne zanima
Pobuna mladih ljudi, studenata, ali i srednjoškolaca, unela je čitav niz novih elemenata u društveni i politički život. Na prvom mestu, pobuna studenata obnovila je nadu u Srbiji. Studenti su upalili svetlo i to se svetlo više ne može ugasiti. Ta vedrina, ta živost, taj trijumf života i novih ideja, ta oslobođenost od starih formi, starog i prevaziđenog mišljenja, starih strahova i maligne propagande – to je dah slobode koji je zemlja dugo priželjkivala, ali nije imala ni sreće ni snage da ga se domogne
Gotovo niko ne može da popiše koliko prosvetnih kolektiva po Srbiji kraj januara dočekuje u štrajku. Iako su se iz vlasti na početku protesta hvalili kako čak 80 odsto od 1700 škola u Srbiji radi potpuno a 11 odsto delimično – podaci sa terena govore drugačije
“Nije jednostavno kada ministarka prosvete i premijer prete inspekcijom, ali do sada se svaki put ispostavilo da su pretnje stvarale suprotan efekat i proizvodile još veći bunt” kaže za “Vreme” Aleksandar Markov, bivši predsednik Foruma beogradskih gimnazija
Iz saopštenja Srpske pravoslavne crkve sledi jednostavan zaključak: studenti koji protestuju su antihristi, a Aleksandar Vučić otelovljenje svetosavskih vredosti
Delovali su, u prvom trenutku, studentski zahtevi neambiciozno, nerevolucionarno i lako ispunjivi. To, međutim, nije tako
Tema broja: Srbija pred generalnim štrajkom
Pokušaj ubistva u produženom trajanju Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
