Prema rečima Zorana Kneževića, načelnika za agrarne resurse Ministarstva poljoprivrede, nije Srbija jedina zemlja u kojoj je oduzimana imovina crkvama, ali jeste jedina koja oduzeto u celosti vraća. Istraživanje "Vremena" pokazalo je, međutim, da se ne zna tačno obim imovine koja treba da se vrati, time ni da li će biti vraćena u "naturalnom obliku" ili će biti plaćena, da su uprkos pozivanju na načelo ravnopravnosti, neke verske zajednice ravnopravnije od drugih, kao i da je teza o primenjivosti ovog zakona na Kosovu i Metohiji na klimavim nogama
Na upravo okončanom zasedanju Narodne skupštine, između ostalog, usvojen je Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim organizacijama po kome će oduzeta imovina biti vraćena „u naturalnom obliku“, a ako je to neizvodljivo, država će je nadoknaditi odgovarajućom drugom imovinom ili je platiti novcem, odnosno obveznicama.
Prema obrazloženju predlagača, imovina crkava i verskih zajednica najlakše se može vratiti jer je reč o nekretninama koje su i danas mahom ostale u državnom, odnosno u tzv. društvenom vlasništvu i uglavnom su u istom faktičkom stanju kao u vreme kad su oduzete, da vraćanje te imovine neće predstavljati poseban finansijski teret za državu, jer će se prevashodno vraćati u naturalnom obliku. O navedenoj crkvenoj imovini, tvrdi se u obrazloženju, postoji evidencija i lako se mogu identifikovati crkve i verske zajednice kao raniji vlasnici, a restitucija imovine crkava i verskih zajednica, zasnovana na ravnopravnosti ovih subjekata i jednakosti njihovih prava, poboljšaće njihov materijalni položaj i stvoriti bolje uslove za njihovu uspešniju međucrkvenu i međureligijsku saradnju. Predlagač ocenjuje da Zakon udovoljava višegodišnjim zahtevima i očekivanjima crkava i verskih zajednica za vraćanje oduzete imovine, pri čemu naglašava da se ovaj zakon, pre svega zbog neophodne podrške međunarodne zajednice i predstojećih pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije, mora odnositi i na crkvenu imovinu na tom području.
Istraživanje „Vremena“ pokazalo je, međutim, da se ne zna tačno obim imovine koja treba da se vrati, time ni da li će biti vraćena u „naturalnom obliku“ ili će biti plaćena, da su uprkos pozivanju na načelo ravnopravnosti, neke verske zajednice ravnopravnije od drugih, kao i da je teza o primenjivosti ovog zakona na Kosovu i Metohiji na klimavim nogama.
HITAN POSTUPAK: Ustaljena procedura kod predlaganja zakona je da se predlog prosleđuje drugim ministarstvima kojima predloženi zakon zadire u resor i traži mišljenje. Tek po dobijenom pozitivnom mišljenju, odnosno posle međuresornog usaglašavanja, predlog ide u nadležni vladin odbor, nakon čega ga usvaja Vlada i tek tada predlog može u Skupštinu. Po prirodi stvari, mišljenje Ministarstva finansija i Ministarstva poljoprivrede bio bi nužan minimum. U Ministarstvu finansija, međutim, kažu da Predlog nisu ni videli. Ni u odeljenju za agrarne resurse nisu imali priliku da prouče Predlog zakona pre nego što je o njemu raspravljano u parlamentu.
Ipak, sve ovo nije smetalo da Zakon bude i usvojen: Predlog je uvršten na dnevni red po hitnom postupku. Iako bi bilo logično da ga sačini Ministarstvo zaduženo za finansije, predlagač ovog zakona je Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom. Autor ovog zakona, ministar Milan Parivodić kaže za „Vreme“ da je premijer, uz saglasnost ostalih ministara, njemu poverio taj zadatak jer je stručnjak za stvarno pravo, kojim se on profesionalno bavi već petnaest godina, teorijski i praktično.
Prema obrazloženju predlagača, hitno donošenje ovog zakona važno je jer mogu nastati komplikovane situacije ukoliko se nastavi sa privatizacijom oduzete imovine, koja se u tom slučaju teško može vratiti nekadašnjim vlasnicima. S druge strane, ako se ne isplati novčana nadoknada, nepravda neće biti ispravljena, a ako se država obaveže na isplatu, to može nepotrebno dodatno opteretiti budžet, te je najbolje rešenje da se što pre usvoji ovaj zakon, te da se oštećenim subjektima imovina može vratiti u naturalnom. Takođe, hitno donošenje zakona je predlaženo jer bi njegovim usvajanjem, kao i donošenjem zakona koji bi uređivao oblast opšte denacionalizacije, Srbija značajno popravila i svoj međunarodni ugled, pokazujući međunarodnoj zajednici da je zauzela jasan stav po pitanju apsolutnog prihvatanja i sprovođenja svih principa demokratske i pravne države, te da je spremna da se pridruži međunarodnoj zajednici kao njen punopravan član i ravnopravan partner. Sve napred rečeno bi pilo vodu samo da nije jednog „ali“: Zakon ne predviđa vraćanje imovine, bez obzira na to kome je oduzeta.
CRKVA PRE SVIH: Jedno od pitanja koje vapije za odgovorom jeste zbog čega se, kad je već reč o „apsolutnom prihvatanju i sprovođenju svih principa demokratske i pravne države“ i popravljanju „međunarodnog ugleda Srbije“, oduzeta imovina vraća separatno, odnosno zbog čega nije predložen opšti zakon o restituciji?
„Zato što nije istekao rok za evidentiranje imovine“, odgovara ministar Parivodić i dodaje da država tek treba da napravi procenu obaveze koju će snositi tokom procesa restitucije. „Mi ćemo tu procenu imati veoma brzo, već u toku leta i najesen će opšti zakon o restituciji biti pred parlamentom tako da ni druga imovina neće biti diskriminisana u odnosu na crkvenu, kako na Kosovu tako i u drugim delovima Srbije.“ Ministar objašnjava da se upravo usvojenim zakonom „uređuje jedan fond imovine koji je bitno manji od fonda opšte imovine koja treba da se vrati u procesu restitucije“ i da „utoliko nije postojala bojazan za makroekonomsku destabilizaciju primenom ovog zakona, te da nije bilo potrebe da se čeka da istekne zakonski rok za evidentiranje oduzete imovine.“
Za razliku od privatne, po njegovim rečima, crkvena imovina je uglavnom evidentirana: crkve i verske zajednice imaju precizne spiskove. Naglašava da je veliki deo te imovine u državnoj svojini tako da je restitucija u naturalnom obliku moguća, što znači da država neće biti finansijski opterećena.
TRI ODSTO OD NEPOZNATOG: Odmah po usvajanju ovog zakona mediji su objavili različite podatke o kolikoj imovini je reč. Prema nekim izvorima, crkvama i manastirima je oduzeto 2827 poseda površine 170.000 hektara. Najveći potražilac je Srpska pravoslavna crkva, kojoj je, po istim izvorima, oduzeto 70.000 hektara plodne zemlje i šuma, i 1181 zgrada. S druge strane, prema nezvaničnim podacima iz Arhiva Beograda, takođe objavljenim u medijima, Srpska pravoslavna crkva potražuje od države nekretnine u vrednosti od oko dve milijarde evra i oko 250.000 hektara obradive zemlje.
Svi sagovornici „Vremena“ na ove podatke odmahuju glavom i kažu da im zvuče neverovatno. U stvari, u Ministarstvu finansija kažu da nikakve podatke o tome nemaju, a ministar Parivodić kaže da nema precizne podatke o tome, ali da iznosi „oko tri odsto ukupno oduzete imovine posle Drugog svetskog rata“ i da svi oni koji su protiv restitucije iznose takve procene, e da bi se ceo proces blokirao i da govora nema o dve milijarde evra.
Prema istim proceniteljima, samo u Bačkoj je pre Drugog svetskog rata katoličkoj crkvi pripadalo oko 30.000 jutara (oko 20.000 ha) zemlje. Po rečima prorektora Teološko-katehetskog instituta i člana Pravne komisije Biskupske konferencije dr Andrije Kopilovića, ovo nije tačno: „Nažalost, ovaj čas ne raspolažemo točnim podacima oduzete imovine poslije Drugog svjetskog rata, ponajprije radi toga što su izvori podataka trostruki: u katastru, u crkvenim knjigama kao i u dokumentaciji oduzimanja imovine. Za subotičku biskupiju znam da se radi o površini preko stotinu jutara šume i blizu tisuću jutara zemlje. Mnoge školske zgrade su bile crkvene, kao i namjenski stanovi i kuće crkvenih službenika. Svakako, preko stotinu objekata. Zadužbina je kod katolika rjeđa, ali ima i nekoliko zadužbinskih objekata i zemljišta. U sličnom omjeru je imovina katoličke crkve i u Banatu i Srijemu, a za druge biskupije nemam točne podatke i ne bih htio o tome davati izjave“, rekao je za „Vreme“ Kopilović.
Zoran Knežević, načelnik Odeljenja za agrarne resurse Ministarstva poljoprivrede kaže da ne raspolaže podacima o površinama zemljišta koje će po ovom zakonu biti vraćeno. „U državnom vlasništvu je trenutno oko 400.000 hektara obradivog zemljišta i nešto više od milion hektara šuma. Pretpostavka je da većina tog zemljišta treba da bude vraćena ranijim vlasnicima, kako crkvama i verskim organizacijama tako i privatnicima. Ako se kvota od tri odsto primeni na zemljište, proizlazi da crkvama sleduje svega 42.000 hektara obradivog i šumskog zemljišta. Knežević dodaje da Srbija nije jedina zemlja u kojoj je crkvama oduzimana imovina, ali jeste jedina koja oduzeto u celosti vraća.
(NE)RAVNOPRAVNOST: Predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije Aca Singer kaže da Jevrejska zajednica nije učestvovala u kreiranju ovog zakona, da je iz medija saznao da je u skupštinskoj proceduri i da je njegovim usvajanjem Jevrejskoj zajednici opet učinjena nepravda. „Po ovom zakonu biće vraćena imovina verskih organizacija oduzeta od 23. avgusta 1945. godine, između ostalog i Jevrejskoj zajednici. Međutim, to je samo mali deo oduzete jevrejske imovine.“ Najveći deo, kaže, oduzet je tokom Drugog svetskog rata aktima okupatora i vlasti postavljenih i zavisnih od okupatora. Objašnjava da su posle rata ta akta poništena, ali ne po automatizmu, već na zahtev ranijih vlasnika. „Neke jevrejske opštine i organizacije nisu tada zahtev podnele jer, jednostavno, nije imao ko da to učini: u mnogima nije bilo preživelih, niti je Savez raspolagao podacima o imovini svih opština, ali ta imovina postoji. Zato smatramo da bi pravedno bilo da restitucija obuhvati imovinu oduzetu posle 6. aprila 1941. godine.“
U toku rasprave o ovom zakonu iz Jevrejske zajednice je poslato pismo premijeru Koštunici, ministru Parivodiću i predsedniku Skupštine Markoviću, sa molbom da izmena datuma bude uvrštena u raspravu kao amandman. Na pismo je odgovorio samo predsednik Skupštine u kome veli da će, ukoliko u osnovnom zakonu ne bude obuhvaćen ovaj zahtev, kao što nije, biti naknadno donete dopune zakona. „Kako sam shvatio, datum nije promenjen ne zbog potraživanja jevrejske imovine, nego zbog vraćanja imovine reformatorskoj crkvi čiji su vernici pretežno bili Nemci koji su nakon rata proterani iz Jugoslavije“, rekao je za „Vreme“ Aca Singer.
Ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom Milan Parivodić kaže da neka granica mora da se postavi i uvek se može postaviti pitanje zašto baš tu, a ne negde drugde. „Ovaj zakon ima za cilj da anulira posledice jednog anticivilizacijskog vremena koje je narušilo temelje moderne civilizacije. I pre toga bilo je eksproprijacija, nacionalizacija i konfiskacija, ali su sve te situacije bile u granicama civilizacijskog. Ne govorim o periodu Drugog svetskog rata koje je bilo vanredno stanje, ali govorim o komunističkom režimu, koji je svojevrsna diktatura i koji je poricao svojinu kao koncept, poricao slobodu koju svojina daje čoveku i time podrio temelje savremene civilizacije. Zakon o denacionalizaciji, kod nas kao i u drugim zemljama u tranziciji, tretira taj period. Ako bismo krenuli dalje u nazad, bilo bi jako teško reći koja je to godina pre koje se nije dogodilo nešto slično.“
Osnovni i krajnji obveznik vraćanja, odnosno obeštećenja je država, tj. Republika Srbija, s tim što neposredni obveznik vraćanja može biti privredno društvo ili drugo pravno lice koje je u momentu stupanja na snagu ovog zakona vlasnik oduzete imovine, a u vreme prenosa prava svojine nije platio tržišni cenu. Radi zaštite interesa trećih savesnih lica, izričito je propisano da obveznici vraćanja nisu fizička lica koja su u međuvremenu zakonito stekla svojinu na imovini koja je prethodno oduzeta od crkava i verskih zajednica, ali takva zaštita ne važi za pravne subjekte koji su oduzetu imovinu stekli nezakonitim ili fiktivnim pravnim aktima ili poslovima.
Prevedeno na razumljiv jezik, svi koji su kupili poljoprivredne kombinate preko Agencije za privatizaciju računajući da su time kupili zemljište koje je uknjiženo kao vlasništvo tih kombinata, prevarili su se: ako je, kojim slučajem, kombinatu zemljište dodeljeno bez nadoknade pošto je nekom oduzeto, moraće da se vrati, jer predmet privatizacije je bio kapital preduzeća, a ne nekretnine koje u ugovorima nisu taksativno ni navedene. S druge strane, ko god je kupio oduzeto zemljište, moći će da ga zadrži, a prethodnom vlasniku će biti za uzvrat dato drugo ili će biti isplaćen u novcu na teret poreskih obveznika.
Jedan od razloga za „brzopotezno“ donošenje ovog zakona jeste uverenje da je to bio dobar argument u pregovorima o statusu Kosova i Metohije. Parivodić kaže da ako mi u našoj zemlji sprovedemo denacionalizaciju crkvene imovine i imovine drugih verskih zajednica, uključujući i islamsku, onda imamo zaista ozbiljan civilizacijski dokument koji možemo da istaknemo pred međunarodnu zajednicu i pred Sud u Strazburu i na tom osnovu da tražimo da se našoj crkvi na Kosovu vrati jedna velika imovina. „Jedna je stvar ako je neka imovina državna, a druga ako je privatna: državna svojina može da se tretira kao svojina sukcesora, dok jeprivatna svojina uvek privatna, bez obzira na status teritorije na kojoj se nalazi, tako da svojinska prava mogu da se štite na sudu u Strazburu.“ O imovini oduzetoj privatnicima opet ni reči.
„Mislim da je to savršen primer za ilustraciju kako Beograd želi da ‘pomogne’ kosovskim Srbima. Taj čin usvajanja zakona je sam za sebe komentar cele priče: sada, 16 godina nakon kolapsa komunizma i jedan dan posle pregovora o kulturnoj bastini, Beograd donosi takvu odluku. Mislim da tome nije potreban nikakav dalji komentar“, povodom usvajanja ovog zakona izjavio je za „Vreme“ Iljber Hisa šef tima kosovskih Albanaca u petoj rundi pregovora.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
