Da je Goran Milić novinar kao i svi drugi, njegov poslednji centralni Dnevnik na Hrvatskoj radio-televiziji bio bi samo jedan pomalo patetičan momenat u istoriji televizije na prostoru bivše Jugoslavije. No, pošto je Milić oduvek bio medijska pojava „mimo sveta“, rečenice kojima se odjavio iz etra 23. januara 2011. bile su zapravo najava za novu etapu njegovog profesionalnog života. „Bila mi je čast raditi za vas, pokazivati svijet i ovu divnu zemlju. Što je bilo loše, molim vas, oprostite. Što je bilo vrijedno, ako želite – zapamtite. Doviđenja u nekoj drugoj prigodi, u nekom drugom mjestu“, rečenice su kojima je, posle 40 godina radnog staža i navršenih 65 godina života, zvanično počela Milićeva penzija. Ali, pošto je istovremeno objavljeno kako je Milić prihvatio ponudu da za tričavih 10.000 evra mesečno bude programski direktor regionalne Al Džazire u Sarajevu, akcenat je zapravo bio na „doviđenja u nekoj drugoj prigodi, u nekom drugom mjestu“.
DOBAR NA STARTU: Goran Milić rođen je 1946. godine u Zagrebu, u ambasadorskoj porodici, što je u „ona vremena“ značilo dobar profesionalni (i svaki drugi) start. U Milićevom slučaju, to je pre svega podrazumevalo da je još kao klinac naučio francuski i španski jezik i bukvalno obišao čitav svet – što su kvaliteti koji se u novinarstvu oduvek visoko cene. Francuski jezik naučio je u školi u Strazburu, gde je njegov otac od 1954. do 1957. bio posmatrač u Savetu Evrope, kao predstavnik Jugoslavije. S druge strane, španski je naučio dok mu je otac službovao u Urugvaju. Iako se u zvaničnim biografijama Gorana Milića navodi da govori još engleski i italijanski, on sam priznaje da mu je engleski prilično „začinjen“ grčkim uticajem – učio ga je, naime, kada je posle izlaska iz JNA otišao u London gde je radio kao vozač kamiona i nosač nameštaja, a podstanarski smeštaj delio s jednim kiparskim Grkom. Što se italijanskog tiče, Milić ga, opet po sopstvenom priznanju, zapravo uopšte ne govori: „Talijanski nikada nisam učio, niti sam živio u Italiji, ali kako sam po majci iz Dubrovnika, a po ocu iz Slanog, onda u našem dijalektu postoji gomila talijanskih reči“.
Kako bilo, Miliću je s tolikim jezicima, takvim pedigreom i takvom biografijom bilo skoro garantovano da će uspeti u bilo kojoj profesiji. Pošto se opredelio za novinarstvo, prošao je put koji su u to doba prolazili svi: posle završetka studija i vojnog roka, primljen je na javnom konkursu TV Beograda 1970, neko vreme proveo u eksperimentalnom delu te kuće gde je „pabirčio neke analize“, a potom je učio zanat kod Ranka Loze i Nebojše i Velimira Popovića. „Tri sam godine bio zaposlen prije nego što sam na ekranu izgovorio prvu rečenicu u studiju, u jednoj malo gledanoj emisiji! A danas klinac od 25 godina već misli da vodi TV Dnevnik bolje od Dana Rathera!“, ispričao je u intervjuu za hrvatski „Nacional“ pre tri godine. „Ja sam skupljao ‘cake’ od Momčila Popovića, koji se prvi u cijelom JRT-u usudio govoriti jednostavnim, svima razumljivim rječnikom, izbjegavajući što je više mogao uobičajene samoupravne i nesvrstane poštapalice.“
Uz takvu novinarsku školu, Milić je sticao i zavidna praktična iskustva: zahvaljujući znanju stranih jezika, izveštavao je sa arapskog samita u Alžiru 1973, intervjuisao ministre raznih zemalja, bio reporter s Kipra u vreme ratnih sukoba na tom ostrvu. Ipak, ono što će njegovo ime učiniti prepoznatljivim širom bivše Jugoslavije bio je angažman dopisnika iz Njujorka, koji je obavljao od 1980. do 1985. kao prilično mlad novinar. Dugo su potom postavljana pitanja o tome da li je Milić tada zaista zaslužio da obavlja posao na kojem bi mu pozavidele mnoge kolege, ili je u pitanju bila politička/rodbinska nameštaljka. Iako to danas i nije tako važno, zanimljivo je tumačenje koje je sam Milić dao u već pomenutom intervjuu za „Nacional“: „Dopisnik iz Njujorka postao sam jer to nitko nije htio. Da se o tome odlučivalo tri mjeseca kasnije, nikad ne bih bio izabran. No, odlučivalo se 1979, kada je Tito još bio živ, a ja sam bio izvjestitelj sa Samita nesvrstanih u Havani jer sam govorio španjolski. U to doba se bolje živjelo doma, no u inozemstvu, pa nije bilo puno kandidata… Mene su odabrali za dopisnika prije Titove bolesti i smrti kada to nitko drugi nije želio. Nije bilo bitno jesi li bio najbolji novinar i znaš li jezike, već kako stojiš na nomenklaturi, a ja sam na toj listi bio na 300. poziciji.“ Kakav god da mu je bio rejting pre Njujorka, Goran Milić je posle tog angažmana već važio za TV zvezdu – s nepunih 40 godina, mogao je da se pohvali iskustvom izveštavanja sa ratišta, iz pobunjene Argentine, Španije posle Franka, Titovih putovanja, samita nesvrstanih, intervjuima sa Džimijem Karterom ili Džordžom Bušom…
Ovakvi profesionalni uspesi doprineli su da Milić u godinama koje su sledile bude počašćen prilično lukrativnim angažmanima: u periodu od 1985. do 1990. predavao je novinarstvo na Beogradskom univerzitetu, bio predsednik komiteta za informisanje zagrebačke Univerzijade, a 1989. čak i portparol Samita nesvrstanih u Beogradu.
DOBRO VEČE, JUGOSLAVIJO: Ako je tokom svog njujorškog perioda postao „ime i prezime“, Goran Milić je tokom dvogodišnjeg postojanja Jutela postao prava medijska legenda. Projekat čije je ime izvedeno od formulacije „jugoslovenska televizija“ pokrenulo je Savezno izvršno veće SFRJ krajem osamdesetih, sa idejom da informacije budu prenesene nepristrasno, da prilozi budu lišeni ideološko-nacionalnog ludila koje je već bilo primetno u programima nacionalnih televizija, ali i da celokupan sadržaj bude dostupan na teritoriji čitave Jugoslavije. Glavni inicijator bio je predsednik SIV-a, tj. savezni premijer Ante Marković, koji je zapravo želeo da građanima SFRJ približi ideje svoje tek formirane stranke Savez reformskih snaga, odnosno da ih vrati na liniju jugoslovenstva, koja je podrazumevala i ekonomske reforme i ulazak zemlje u Evropu. Pošto takav politički i medijski koncept nimalo nije odgovarao tada važećim trendovima, osnivanje televizije bilo je praćeno silnim problemima – pre svega, bilo je skoro nemoguće naći partnera koji bi omogućio tehničku podršku za emitovanje. Pošto se odustalo od republičkih TV centara, ideja je bila da se emitovanje obavlja putem vojne mobilne televizije, ali je tadašnji ministar odbrane Veljko Kadijević u poslednji čas objasnio kako vojska nema dovoljno novca za tu rabotu, kao i da su joj frekvencije neophodne za „navođenje aviona“. Konačno, posle višemesečnih napora, TV Sarajevo ponudilo je svoju mrežu i studio, uz paprenu novčanu nadoknadu.
Ono što je bitno za ovu priču jeste da je upravo Goran Milić imenovan za urednika informativnog programa. Između ostalog, Milić je bio nadležan za izbor novinara i formiranje tima koji će do danas ostati upamćen po svom profesionalizmu. Miliću je takođe pripala čast da bude prvi koji će se obratiti gledaocima Jutela. „Dobro veče, Jugoslavijo“, izgovorio je 23. oktobra 1990. u 22 časa označivši time početak emitovanja jugoslovenske televizije, ali na neki način i kraj epohe u kojoj nije bilo bitno da li gledate vesti zagrebačke, beogradske ili sarajevske televizije. Jednosatni Jutelovi dnevnici u kojima su o aktuelnim događajima izveštavali kako novinari s lica mesta tako i oni iz republičkih centara, pokazali su zapravo kolika je razlika između glasova koji su stizali s različitih strana tada još postojeće domovine.
Inovativan način izveštavanja, svima razumljive formulacije i poruke, ali i duhovitost, lucidnost i profesionalizam novinara učinili su Jutel verovatno najpopularnijim TV programom početkom devedesetih – svakodnevno ga je pratilo, kako se danas tvrdi, i po pet-šest miliona gledalaca. Pored toga, zajedno sa sarajevskim nadrealistima, Milić i ekipa zapravo su označili poslednje trzaje onoga što je nekada bio jugoslovenski kulturološko-istorijski fenomen. Primera radi, i pored tona televizijskih snimaka i ratnih arhiva, i danas je jedan od neprikosnovenih ratnih priloga onaj Jutelov s početka sukoba u Sloveniji kada golobradi vojnik objašnjava kako „oni kao hoće da se odvoje, a mi im kao ne damo“. U vreme neprestanog režanja s TV ekrana, ovakva izjava i činjenica da su je urednici ne samo ostavili već i posebno naglasili, bila je pravo medijsko osveženje i, na trenutak, znak da još ima mesta za nadu.
Uprkos svemu tome, ludilo koje je već ključalo na sve strane, nije se moglo zaustaviti. U aprilu 1992. počinju prvi vojni sukobi na području Bosne i Hercegovine, u Sarajevu se postavljaju barikade, a Milić u program direktno uključuje Aliju Izetbegovića i Radovana Karadžića. Jutel nastavlja u sličnom duhu i početkom opsade Sarajeva, ali je i tome ubrzo došao kraj: 11. maja 1992. JNA zauzima i demontira TV relej na planini Vlašić preko kojeg je emitovan drugi program TV Sarajeva, odnosno Jutelov program. Goran Milić tada postaje direktor pres centra ratne vlade BiH i portparol olimpijske delegacije BiH u Barseloni, ali vrlo brzo ostaje i bez tih poslova. Omražen na svim medijski (i na svaki drugi način) sukobljenim stranama, ratne godine preživeo je zahvaljujući honorarnim poslovima, odnosno staroj slavi – navodno, glavni prihod bio mu je honorar iz ljubljanske „Mladine“, po koji je putovao vozom jednom nedeljno i koji mu je isplaćivan „na crno“.
ZVEZDA: Činjenica da je sve do 1997. bio bez posla danas izgleda kao jedan od većih kvaliteta u Milićevoj biografiji – za razliku od mnogih viđenih kolega koji su se u tom periodu isprljali toliko da se nikada oprati neće, ali i za razliku od onih koji su se tokom ratnih godina potpuno fizički i mentalno „potrošili“, Milić je „čist kao suza“, odmoran i pun snage dočekao svoju drugu medijsku mladost. Nikada nije tačno utvrđeno zašto je i kako Goran Milić odjednom postao poželjan kadar u hrvatskoj televiziji, ali se po njegovim rečima to dogodilo krajem 1996, kada se zajedno sa Igorom Mandićem pojavio na prijemu koji je organizovao Franjo Tuđman. Navodno, to je nadležnima bio signal da je nekadašnja Jutelova i zvezda TV Beograda definitivno ispala s liste prokaženih. Kako bilo, od 1997. do oproštaja 23. januara 2011. Milić je bio jedan od glavnih oslonaca HRT-a. Najpre samo kao autor priloga, vrlo brzo istakao se u ozbiljnijim formama koje mu i priliče: od 2002. bio je voditelj i urednik političkog magazina „Brisani prostor“, od 2004. voditelj i urednik Dnevnika nedeljom uveče, a paralelno je radio putopisne reportaže, učestvovao u uređivanju „Latinice“ i drugih popularnijih emisija HRT-a, pisao za osječki „Glas Slavonije“ i još poneki štampani medij, predavao u novinarskoj školi „Nacionala“…
Period u kojem ponovo postaje zvezda istovremeno je i period u kojem se Miliću mnogo toga zamera. Pre svega, kolege mu prebacuju pristrasnost u izveštavanju (koja je ponekad nacionalna, a ponekad ima drugačiju pozadinu), korumpiranost (navodno protežiranje određenih kompanija), ponekad čak i neozbiljnost (tema ili načina na koje te teme prezentuje). Nijedna od ovih primedbi, detaljno analiziranih u hrvatskoj štampi i tokom različitih mini medijskih afera koje je Milić izazvao, nije potpuno neosnovana. Za svaku zapravo postoji obilje „dokaznog materijala“, a ako ništa drugo, niko normalan ne može da tvrdi kako se Milić upisao u novinarsku istoriju svojim istraživačkim, dubinski analitičkim ili prilozima od izuzetnog javnog interesa. Ukoliko se uporede s dostignućima drugih viđenijih hrvatskih novinara, Milićevi dometi više liče na uratke razgaljenih studenata novinarstva, nego na nešto što potpisuje novinar-veteran. S druge strane, međutim, isto je tako činjenica da je Goran Milić bio i ostao TV lice koje najšira publika voli i koje, samim tim, donosi korist i sebi, i kući za koju radi. Konačno, osim Milića, čini se da zapravo nema nikoga ko je u svim bivšim jugoslovenskim republikama ostao poznat i priznat do dana današnjeg: njegovi ispisnici su, u najboljem slučaju, ostali poznati u svojim sredinama, a ni tu obično ne važe za profesionalno potpuno „čiste“. U tom smislu, Miliću zaista ne može da se prigovara i na početku njegove „virtuelne penzije“ trebalo bi mu čestitati na trajanju i na činjenici da je uspeo da preživi u poslu u kojem se jako lako „umire“ i za sva vremena nestaje.
Baš kao i u drugim delovima bivše Jugoslavije, Goran Milić preživeo je i u Srbiji. Pristajao je na intervjue srpskim medijima, bio vrlo agilan kad god bi ga neko upitao o odnosima Zagreba i Beograda, a pritom mu je zgodno došla i činjenica da je HRT-a prilično gledana u Srbiji (što nije nikakvo čudo, imajući u vidu da je bar za klasu bolja od domaćih televizija). Najveću pažnju ovdašnje javnosti ipak je privukla priča o oduzimanju Milićevog beogradskog stana. Afera prepuna mračnih i ponekad teško razumljivih detalja počela je 2001. kada je otvoreno pitanje vlasništva, a završena u septembru 2009. kada je Milić definitivno ostao bez stana u ulici Džordža Vašingtona, koji je stekao tokom angažmana u TV Beogradu: da bi došao do njega, Milić je svojevremeno ustupio svoju garsonjeru na Kosančićevom vencu i pride dodao nešto lične ušteđevine. Čitava stvar u Beogradu je komentarisana na različite načine, ali i dalje ostaje činjenica da je u pitanju bruka za Srbiju – inače državu u kojoj je stanove po različitim osnovama dobijao „Kurta i Murta“, a da ih niko nikada više nije pitao ni kako su, ni preko koga, ni za šta tačno, nagrađeni. U međuvremenu, njihova deca i unuci dotične su stanove prodali po nenormalnim cenama, sprečivši tako da im iko ikada ukine pravo na njihovo nasledstvo. To se, dakle, s Milićem nije dogodilo, a on je uzvratio pismima različitim srbijanskim funkcionerima, međunarodnim institucijama, borbenim izjavama, pa čak i mini monologom u Dnevniku HRT-a. Najavljujući prilog o Novosađanima koji su zbog prevare nekog dalmatinskog preduzimača ostali bez stanova na primorju, Milić je rekao: „Zamislite kako se osjeća liječnik kad mu u ordinaciju dođe pacijent čiji mu je rođak spalio kuću, oteo stan ili uradio jedno i drugo. E, i ja se pomalo tako osjećam dok najavljujem sljedeći prilog. Naravno, liječnik će pacijenta profesionalno liječiti, a ja ću prilog profesionalno objaviti.“
Daleko je ovakva najava od objektivnog i profesionalnog izveštavanja, daleko je ovakvo ponašanje od onoga što se u novinarskim školama uči kao model ophođenja pred kamerama, ali u novinarstvu, baš kao i u životu, ima onih kojima je dozvoljeno mnogo više nego što je dozvoljeno običnim smrtnicima. Miliću se zato valjda opraštala i povremena neobjektivnost, i ostrašćenost. Baš kao što će mu se i ovaj put oprostiti što je kao otišao u penziju, puštajući gledaoce HRT da kao žale za njim.
Goran Milić je u posao u koji mnogi nemaju ili ne žele ništa da ulože, uložio silne godine, silno vreme, talenat, snalažljivost, inteligenciju, pragmatizam.
Zbog toga, može mu se. U svakoj prigodi i na svakom mjestu.
