Čak su i dobri poznavaoci prilika u Novom Sadu bili iznenađeni kada je, posle izbora 2012. godine, za prvog čoveka grada katapultiran Miloš Vučević, do tada skoro potpuno anoniman politički delatnik i advokat, sin starog radikalskog lisca Zorana Vučevića, koji je u periodu gradonačelnikovanja Maje Gojković obavljao funkciju predsednika gradskog parlamenta. Kažu da do danas, i posle skoro decenijskog upravljanja glavnim gradom Vojvodine, Miloš nije mentalno uspeo da izađe iz senke svog oca, koji je dobro znao da, po osnivanju Srpske napredne stranke, valja promeniti partijski dres.
Sin je pratio oca, koji je navodno još i danas značajan pozadinski politički i društveni akter, čak toliko jak da se u pojedinim medijima govori o „porodičnom klanu Vučevića“, koji drma i novosadskom politikom i novosadskim biznisom, zli jezici kažu i podzemljem. Drugi će, pak, reći da je moć i sina i oca zapravo prilično ograničena, te da su oni samo „izvođači radova“ neuporedivo snažnijih naprednjačkih nacionalnih igrača, konkretno predsednikovog brata Andreja Vučića i „kontroverznog biznismena“ Zvonka Veselinovića, koji su dobili Novi Sad i Vojvodinu da se „malo igraju“.
RANE GODINE U SENCI
Miloš Vučević (1974) je završio pravni fakultet i dugo je radio u očevoj advokatskoj kancelariji, ali kao advokat – kažu njegove kolege – nije bio naročito zapažen. Ni na fakultetu nije „izdominirao“: bio je prosečan student, a njegove kolege ga se uglavnom ne sećaju, ili ga se jedva sećaju. Iako mu je porodica živela u Novom Sadu, Vučević je gimnaziju završio u Bačkom Petrovcu, a ostaje tajna da li su u pravu zlobnici koji vele da je to zbog toga jer nije uspeo da upiše (završi) nijednu novosadsku. Novi Sad je, dok je Miloš odrastao, bio grad u kojem su se – bar generacijski – svi znali; međutim, njega se skoro niko ne seća, a čini se da nikada nije zalazio u tada popularne novosadske klubove.
Možda je izlazio negde drugde, sa tadašnjim partijskim kolegama. Iako se o njegovom prednaprednjačkom političkom angažmanu malo zna, neki tvrde da se u Srpsku radikalnu stranku učlanio negde oko punoletstva, i to iz čistog uverenja, sanjajući Karlobag i Viroviticu. Ta uverenja, sudeći po objavama na društvenim mrežama, nije mnogo promenio ni danas. I dalje kuka na „ustašoidne“ Hrvate, koji su po njemu rasturili Jugoslaviju.
No, ni u SRS se nije naročito isticao. On je jedan od likova koji se kroz život, sve do početka „sjajne političke karijere“, provlačio prilično nezapažen. Cinici vole da kažu da je Vučević jedan od onih pored kojih ste mogli prolaziti godinama, a da vam pogled ni jednog trenutka ne klizne u njegovom pravcu. Sada nije tako. Ako ništa, primetićete njegovo skupo odelo, brendirane naočare i šljašteću, uvek sveže izbrijanu glavu.
DUGOVEČNI GRADONAČELNIK
Vučević nije baš tako lako postao gradonačelnik Novog Sada, te 2012. godine. Trebalo je, prvo, savladati unutarstranačke protivnike u Vojvodini, onu struju koju je predvodio Igor Mirović. Potom je usledio proces „upodobljavanja“ lokalnih vlasti sa republičkom, što je bio deminutiv za dramatičnu akciju prekompozicije većine u lokalnim parlamentima, a u korist naprednjaka. Akciju su predvodili danas već legendarni džipovi i namrgođeni ćelavci sa one strane zakona.
Podsetimo da je u Novom Sadu na lokalnim izborima 2012. godine SNS osvojila tek 16 odsto glasova, te da je koalicija oko DS-a već bila formirala vlast, pa se valjalo svojski potruditi da silni odbornici iz raznih stranaka pređu na drugu stranu. Politički oponenti tvrde da je skupštinska većina tada osvojena „siledžijski i ucenama“. Prvi put u domaćoj politici primenjen je tzv. politički karantin: odbornici novosklepane većine bili su zaključani u hotelu Norcev na Fruškoj gori, do zasedanja skupštine, da se slučajno ne bi predomislili. Navodno, sam Vučević nije bio tako važan igrač u projektu „upodobljavanja“, već su se njime bavili ozbiljniji igrači, oni iz Beograda i iz sveta kriminala. Onima koji su ga tada doveli na vlast ostao je veran do danas, kažu hroničari novosadskog javnog života. Pre svega porodici Vučić, sa kojom je svih ovih godina u familijarnim odnosima, što ne skriva. Kada, recimo, pominje Aleksandrove i Andrejeve roditelje, uvek će reći „čika Anđelko“ i „teta Angelina“.
Dobro obavešteni Novosađani tvrde da je, nakon prošlogodišnjih izbora, Vučević poverovao da će postati novi premijer Srbije. To mu je rekao, navodno, Andrej Vučić, pa gde čovek da ne poveruje! Kažu da je, čak, priredio i oproštajnu zabavu i anketirao potencijalne saradnike sa kojima bi se zajedno preselio u kabinet u Nemanjinoj. U javnosti se spekulisalo da će njegov naslednik na mestu gradonačelnika biti izvesni Milan Đurić, nekadašnji član Gradskog veća a sadašnji zamenik gradonačelnika, inače Vučevićev drugar sa studija. Ipak se Vučević morao pomiriti sa tim da će „overiti“ i treći mandat na funkciji prvog čoveka drugog po veličini grada u Srbiji, što će ga učiniti najdugotrajnijim gradonačelnikom u istoriji tzv. Srpske Atine. Neki su tvrdili da je Novom Sadu gradonačelnika zapravo izabrao Beograd, odnosno da je Vučević bio „žrtva“ zakulisnih partijsko-bezbednosno-međunarodnih političkih dogovora u glavnom gradu, koji su doveli do toga da pasulj padne tako da Ana Brnabić ostane na mestu premijerke.
Drugi su, pak, mišljenja da je na „višem nivou“ procenjeno da je najplodotvornije rešenje za stranku da Vučević ipak ostane na čelu Novog Sada, kako bi u delo sproveo započete i najavljene građevinske projekte, među kojima je i onaj sumanuti pod imenom „Novi Sad na vodi“, koji predviđa izgradnju džinovskog ekocidnog stambeno-poslovnog kompleksa na obali i u koritu Dunava, na potezu Brodogradilište – Mornarica – Ribarsko ostrvo – Kamenička ada – Šodroš. Procenjuje se da ovaj projekat vredi bezmalo dve milijarde evra i da će se lep novac od njega sliti u partijske i parapartijske kase. Kritičari „Novog Sada na vodi“ vole da kažu da je ovaj građevinski poduhvat u najavi „jedna od najvećih investicija organizovanog kriminala u zemlji“.
URBANISTIČKO URUŠAVANJE
Da možda ima istine u tome da je Vučević, između ostalog, i zbog „Novog Sada na vodi“ ostao gradonačelnik, kao i da SNS od ovog projekta sigurno neće odustati i pored žestokog protesta građana, nevladinih organizacija i opozicionih političkih stranaka, pokazuje ekspresno uklanjanje svih prepreka koje su se našli na putu. Smenjeno je rukovodstvo Javnog preduzeća „Vode Vojvodine“, koje je dalo negativno mišljenje o projektu, a novopostavljeni direktor je Srđan Kružević, koji je do pre četiri meseca bio Vučevićev zamenik. Institut „Jaroslav Černi“, koji se takođe nije saglasio sa projektom, postao je u međuvremenu predmet privatizacije. Da pazari ovaj institut nameru je pokazao Milenijum tim, firma koju mnogi povezuju sa poslovima vladajućih porodica. Paralelno se radi i na dezavuisanju drugih otpora ovom projektu. Kažu da je Vučević za „one gore“ idealan kao egzekutor, i to ne toliko zbog svojih sposobnosti, već zato što nikada ne postavlja suvišna pitanja. On – kažu zlobnici – ne čeka naređenja već, kao Dok Holidej, brzopotezno pogađa želje.
Neupitna je ve-za između Vučevićeve vladavine i urbanističkog urušavanja Novog Sada i velikog uspona kompanije Galens, koja praktično na svakom ćošku gradi „monumentalne“ stambene i poslovne komplekse. Ova kontroverzna firma poreklom iz Zvornika, koja je do guše upetljana i u projekat „Novi Sad na vodi“, pre par godina je u centru grada sazidala megasoliter „Pupinova palata“, i to na mestu nekadašnje zgrade Komunalne banke, koja je bila pod zaštitom države. Bivši prvi čovek Novog Sada Borislav Novaković, a sadašnji potpredsednik Narodne stranke, utvrdio je tada da je „Pupinova palata“ trebalo po planu da ima „izgrađenost“ od 18 hiljada kvadrata, a da je Vučevićeva vlast omogućila da se tih 18 hiljada pretvori u čak 31 hiljadu, što je Galensu donelo dodatnih 26 miliona evra prihoda. Novaković kao „koruptivni“ Galensov projekat navodi i kompleks zgrada na lokaciji Kraljev park. Da bi izgradila nova zdanja, ova kompanija je prethodno morala da sruši jedan od simbola Novog Sada – novosadske kuće trščare stare više od dva veka, koje su takođe bile pod zaštitom države. I u ovom slučaju su menjani urbanistički planovi, pa je spratnost povećana sa P+3 na čak P+9 spratova, što je u kasu investitora slilo 52 miliona evra ekstra-prihoda.
Vučević je, podsetimo, svojevremeno javno izneo ideju da bi trebalo srušiti zbog nerentabilnosti još jedan simbol Novog Sada, sportsko-poslovni centar SPENS. Na ogromnom prostoru SPENS a mogle su nići brojne zgrade i poslovni centri, a niko se ne bi začudio ukoliko bi izvođač bio Galens. Nakon oštre reakcije javnosti, Vučević je odustao od ove ideje, ali možda ne zauvek. Kao što Grad možda nije zauvek odustao i od raznih somnambulnih ideja da na retkim zelenim površinama gradi garaže i stambene objekte, što je u brojnim slučajevima naišlo na osudu građana, okupljenih u razne protivinicijative.
VEZE I OPTUŽBE
Veoma ozbiljne optužbe protiv Vučevića iznete se u anonimnoj krivičnoj prijavi koja je prošle godine dostavljena Posebnom odeljenju za suzbijanje korupcije Višeg tužilaštva u Novom Sadu, u kojoj se tvrdi da je gradonačelnik Novog Sada pomogao svom bliskom saradniku, savetniku Slobodanu Miliću, zvanom Bocara, da zgrne milione evra. U prijavi se navodi da su planska dokumenta menjana i u ovom slučaju, sa ciljem da se vrednost zemljišta koje je prethodno Milić kupovao – višestruko uveća. Grad je potom po znatno višoj ceni otkupio od Milića deo tog zemljišta, a na drugom, „prenamenjenom“ posedu Vučevićev savetnik gradi objekte u vrednosti od čak 40 miliona evra.
Novaković je nedavno na društvenim mrežama objavio fotografije na kojima se očituje veoma bliska veza između Vučevića i izvesnog Marka Bosanca, zvanog Boske. Novosađani se štrecnu kada čuju ovo ime, a Novaković navodi da je u pitanju „višestruki izvršilac krivičnih dela, od kojih je za teži oblik nasilničkog ponašanja pravosnažno osuđen na šest meseci zatvora“. Bivši gradonačelnik tvrdi da su Bosančeve firme, zahvaljujući aktuelnom gradonačelniku, sklopile čitav niz privilegovanih ugovora sa novosadskim javnim komunalnim preduzećima, koji su im omogućile enormne prihode. Navodno je Bosanac, poput nekih drugih ljudi čije delovanje nije u saglasju sa zakonima, važna karika u lancu prikupljanja „sigurnih glasova“ za Srpsku naprednu stranku. Celim, pak, „izbornim inženjeringom“ rukovodi pomenuti Zvonko Veselinović, čije ime i prezime Novosađani izgovaraju šapatom. Tu se mota i član Upravnog odbora FK „Vojvodina“ Slobodan Milutinović Snajper, koji je ranije zbog raznih krivičnih dela osuđivan na kaznu zatvora, a ovih dana je promicao medijima jer je bio uhapšen na Jahorini, još uvek se ne zna iz kojih razloga. Retki aktivni politički oponenti naprednjaka u Novom Sadu reći će da ne postoji nijedan ozbiljniji kriminalac u gradu koji nije uključen u narečeni „izborni inženjering“. Javna je tajna da Vučević sa saradnicima ima snažan uticaj na dešavanja u FK „Vojvodina“, čiji navijači predstavljaju, kako to kod nas biva, važan političko-izborni faktor.
NEUPITNA ODANOST
Na pitanje kako je čovek poput Vučevića uspeo da se tako visoko rangira u Srpskoj naprednoj stranci, i da praktično postane njen „prvi potpredsednik“, mnogi će odgovoriti – zbog skoro pa neverovatne servilnosti. On je, navodno, čovek od velikog Vučićevog poverenja, Andrejev takoreći pobratim. Uvek je bio nepokolebljivo na strani porodice Vučić, i onda kada je Andrej vodio teške bitke sa Nebojšom Stefanovićem, oko teritorije ili oko šefa novosadske policije, svejedno. Jednom je Vučević izjavio da je Aleksandar Vučić „kao Mesi – i kreator, i vođa tima, i golgeter“. Kada treba podmetnuti leđa i napasti neprijatelje porodice, tu je uvek Vučević, i kao političar, i kao advokat. Pre neki dan se, žešće nego iko pre njega, izuzev tabloida, suprotstavio „zaveri protiv Vučića“, u kojoj su – kako kaže – učestvovali i „neki ministri iz SNS-a“. Aludirao je sasvim izvesno (i) na Nebojšu Stefanovića. Praktično je stranačke kolege, sav ustreptao, optužio da su učestvovali u pokušaju ubistva Vučića i njegove porodice.
Kao advokat je „zaštitio“ braću Vučić tako što je krajem 2019. godine teatralno, uz prisustvo brojnih kamera, podneo protiv njih krivičnu prijavu, po izbijanju afere „Jovanjica“. U javnosti su kružile priče da su braća bili politički pokrovitelji „Jovanjice“, pa je smisao ove krivične prijave da se dobije „potvrda o nevinosti“. Tužilaštvo za organizovani kriminal promptno je odbacilo prijavu, što je za narkotizovanu javnost bio siguran dokaz da Vučići nemaju nikakve veze sa „Jovanjicom“ i da im sve podmeću neprijatelji države i naroda. Džabe su pravni eksperti fingirano podnošenje prijave tretirali kao izrugivanje pravu i pravdi, i upozoravali da svrha postojanja Tužilaštva nije da izdaje „uverenja o nevinosti“.
Koliko zahvaljujući Vučeviću, njegovim pajtosima sa raznih strana zakona, spin-doktorima iz stranačke centrale – tek, može se reći da su naprednjaci baš fino zaokružili svoju vlast u Novom Sadu. Hobotnica vlasti, više nego igde u Srbiji, udara i levom i desnom pesnicom i razara i marginalizuje svaku alternativu i kritičku misao. Skoro da nema lokalnog medija koji na neki način ne sarađuje sa gradskom vlašću i koji nema razumevanje za njene poteze. Uspeli su naprednjaci, za Vučevićevog vakta, da oko sebe okupe i ekstremne desničare i levičare – ove druge zahvaljujući dugogodišnjoj uspešnoj koalicionoj saradnji sa Ligom socijaldemokrata Vojvodine. Većina nevladinih organizacija uvukla je svoje kritičke kandže, jer ili dobijaju novac od grada, ili dobijaju novac sarađujući sa vlašću.
Ali, i pored toga što je najdugovečniji gradonačelnik Balaševićevog grada, što ne silazi sa lokalnih ekrana i novinskih stubaca (ima čak i svoju specijalnu emisiju na Radio-televiziji Vojvodine), što se visoko vinuo u političkom životu zemlje, Vučević i dalje odaje utisak čoveka koji se na tom mestu našao sasvim slučajno. Kao da je neko organizovao katastrofalno loš kasting i izabrao potpuno pogrešnog glumca za glavnu ulogu. Isti je to utisak koji imate kada gledate Anu Brnabić u ulozi premijerke, ili slušate mlade naprednjačke snage kako u Skupštini Srbije nemušto sriču govore prepune floskula.
