Cilindre na glave posle izbora

Ukoliko na predstojećim parlamentarnim izborima u Crnoj Gori pobedi koalicija DPS–SDP i ukoliko zemlje domaćini daju agremane, već se zna ko će biti crnogorski ambasadori u državama bivše Jugoslavije. Iako zvaničnici iz crnogorske vlasti demantuju da postoji dogovor o ambasadorima Crne Gore, upućeni u diplomatsku kombinatoriku tvrde da je dogovor o naimenovanjima diplomata postignut zbog izuzetne važnosti koju Podgorica pridaje odnosima sa bivšim jugoslovenskim republikama.

Bilo kako bilo, novinari su već dali agreman za Anku Vojvodić, predsednicu Opštine Bar, a da li će ova rođena Beograđanka zaista biti prvi diplomatski predstavnik Crne Gore u Srbiji posle Lazara Mijuškovića, znaće se uskoro.

Inače, u Crnoj Gori ima viška diplomata jer se posle osamostaljenja Crne Gore Ministarstvu inostranih poslova prijavilo sedamdesetak funkcionera koji su kao predstavnici Crne Gore radili u Ministarstvu spoljnih poslova bivše državne zajednice. Ovom broju treba dodati i veći broj zaslužnih političara, „novih diplomata“, koji frakove i cilindre dobijaju posle izbora kao deo pobedničkog plena. S druge strane, upozoravaju upućeni, realno je da Crna Gora može da finansira oko 15 diplomatskih predstavništava, iako je crnogorska vlada planirala dvostruko više.

Srbija i Crna Gora uspostavile su diplomatske odnose posle posete kralja Aleksandra Obrenovića Cetinju 1897. godine i to na nivou zastupništva. U zgradi srpskog poslanstva u Cetinju, na Trgu kralja Nikole, rodio se Aleksandar, drugi sin Petra Karađorđevića, budući jugoslovenski kralj Ujedinitelj. Prve tri godine života proveo je u toj kući na Cetinju. Danas se u zgradi nekadašnjeg Srpskog poslanstva nalazi Etnografski muzej. Ukazom kralja Nikole 19. oktobra 1913. za diplomatskog predstavnika Crne Gore u Srbiji akreditovan je Lazar Mijušković. Ambasada se nalazila u Beogradu, u Ulici Svetog Save broj 41.

Da će Anka Vojvodić biti ambasadorka u rodnom gradu počelo je da se govori nakon što je DPS nije stavio na listu kao svog kandidata za gradonačelnika Bara na septembarskim izborima.

Anka Vojvodić je rođena u Beogradu 24. juna 1951. kao jedno od sedmoro dece narodnog heroja generala Petra Vojvodića u vreme kada je njen otac bio u Saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova SFRJ. Odrasla je u elitnom beogradskom naselju Dedinje gde je i pošla u školu, ali se ubrzo odselila u Bar.

Pravni fakultet u Podgorici završila je vanredno i diplomirala 1978. godine. Bila je rukovodilac opšte i pravne službe SIZ-a stanovanja i komunalnih delatnosti Opštine Bar od 1979. do 1988. godine, a potom krivični sudija Osnovnog suda Bar. Za predsednicu tog suda izabrana je 2000. godine, a predsednik je i Skupštine centra za obuku sudija Crne Gore. Jedno vreme bila je savetnica saveznog sekretara za rad, zdravstvo i socijalno staranje SRJ. U njenoj biografiji objavljenoj na sajtu opštine Bar piše da je ekspert Asocijacije ABAA-SELI (Udruženje advokata SAD) i ekspert Saveta Evrope za edukaciju sudija u oblasti evropske konvencije o ljudskim pravima.

Udata je i ima četvoro dece, od koje dvoje studiraju u Beogradu, a dvoje su u inostranstvu. Udata je za poznatog barskog stomatologa Milenka Mima Vukotića. Zanimljivo je da je pre studija radila kao zubotehničar upravo u Vukotićevoj ordinaciji.

Iako Anka Vojvodić nije član nijedne partije, izabrana je za prvu damu Opštine Bar na predlog DPS-a februara 2003. godine. U Baru je poznato da je bliska DPS-u i „žena od poverenja“ Mila Đukanovića. Pre dve godine zbog gradonačelnice Anke Vojvodić zavadili su se koalicioni partneri DPS i Socijaldemokratska partija. Socijaldemokrate su tražili njenu smenu, u tome nisu uspeli i SDP je u Baru iz vlasti otišao u opoziciju. To joj SDP nije oprostio i tražili su da na predstojećim izborima ne bude kandidat DPS-a za gradonačelnika. Đukanović je pristao i odlučio da se ona pošalje za ambasadorku u Beograd.

Politički protivnici često su je navodili kao jedan od primera postojanja potencijalnog konflikta interesa u Crnoj Gori. Naime, potpredsednica barske opštine je njena sestra Branka Nikezić. Zameraju joj i da voli da putuje, o državnom trošku, zbog čega su je nazvali „šoping-dama prvog reda“.

Anka kaže da bi za nju „mesto ambasadora u Beogradu bilo znak velikog povjerenja, izuzetan kompliment i moje iskreno i veliko zadovoljstvo“.