Četiri S srpskih medija

„Deo medija mi sve više liči na ogromne deponije po kojima džaraju i prevrću razni ljudi ne bi li našli nešto za reciklažu, nešto za jelo, a nešto za pothranjivanje sopstvenih strasti.“ Ovako medije, u kojima je provela više od četrdeset godina novinarskog staža danas vidi Gordana Suša. Posle rada u RTS-u, JUTEL-u, sopstvenoj produkciji i svim uglednijim medijima bivše Jugoslavije, ona već pet godina stvari posmatra i iz drugog ugla – kao članica Regulatornog tela za elektronske medije (REM, nekada poznat kao RRA), ali i kao redovna kolumnistkinja dnevnika „Blic“. U intervjuu za „Vreme“ ona zato govori ne samo aktuelnom trenutku već i o pozadini, uzrocima i manifestacijama onoga do čega smo stigli.

„Šta danas imamo u medijima? Četiri S. Pre svega, to je smrt, i to ne samo ono ko je koga ubio sekirom, nego i politička smrt, ako nisi po volji vlasti. To su zatim seks, senzacija i spektakl, s tim što spektakl najvećim delom vodi predsednik vlade. On je taj koji nam s vremena na vreme priređuje noćne sesije spektakla, dnevne sesije itd. Kao konzument medija, vrlo se često osećam zbunjeno i iznervirano, jer što bih ja u 11 sati noću gledala neku konferenciju za novinare sa vanredne sednice vlade, verujući da ću saznati nešto epohalno, a to je samo beskrajno ponavljanje onoga što je rečeno prethodnih dana?“

„VREME„: Zašto su Vučiću neophodni svi ti javni susreti s novinarima, kada je i inače prisutan u medijima?

GORDANA SUŠA: Vučić je čovek koji javnost drži u neprekidnoj tenziji. Ako malo opadne tenzija, on će da je izmisli. I to je funkcija tih vanrednih konferencija: tenzija, da bi se posle toga, on – kao bog Jupiter – pojavio, i smirio tu istu tenziju.

Evo, posle kamenovanja u Potočarima, koje je zaista bilo nedopustivo, održana je vanredna sednica Vlade. Nakon toga, ministri su se razmileli po televizijama. To je u redu. Ali, umesto da smiruju, kao što Vučić smiruje tog dana, oni podižu tenzije. A u tom trenutku čitava javnost je već bila baždarena na netrpeljivost. To meni nije jasno. Izvinite, ako vaš premijer, a vi ste deo njegove vlade, pruža ruku i poziva Izetbegovića da dođe u Srbiju, kako je moguće da Vulin drži zapaljive govore? Ili čak Rasim Ljajić, koji je tek sad spustio loptu? U toj vladi postoje ljudi koje sam jako cenila u njihovim prošlim političkim životima, ali i ljudi koje uopšte nisam cenila. I sad oni svi rade na istom poslu. Zašto onda ne postoji snaga koja će ih ujediniti da svi isto govore? Ili Vučić hoće ekskluzivno pravo na to da smiri situaciju. Baš kao što samo on može da digne visoku tenziju u javnosti Srbije, samo on može i da je spusti.

Da se razumemo… Vučić ima veoma veliku energiju i izdržljivost, i to je za poštovanje. Ne mogu da mu osporim Briselski sporazum, mada vidite koliko tu šlajfujemo. Ne mogu čak da mu osporim ni početak finansijske konsolidacije. To je dobro i to mora da se kaže. Ali, sve ostalo, kao i način na koji se to radi, za mene je skandalozan i postavlja mi nova pitanja i izaziva određene sumnje. Kažu, pravi se novi kult ličnosti. Ali, ne može Vučić sam. Ne može ni neko sa najvećim kultom ličnosti sve da uradi sam. Vučić je replika određene ideje i tu nema ništa originalno. Nemam ja ništa protiv replika. I on kao replika ima svoj značaj. Prihvatio je deo programa Demokratske stranke, priključio se ideji o prihvatanju evropskih standarda, ali fali velika debata o tome gde smo mi danas, s obzirom na to da ni Evropa nije ono što je bila nekada. Ovde nema debate koji je naš interes.

Naravno da sam ja presrećna što smo mi okrenuti ka Evropi, ali to ide jako sporo, dva koraka napred, pa jedan nazad. Ne možete se vi zalagati za evropske standarde, a onda sa Dodikom napraviti takav skandal, da se zamerite suverenoj državi BiH. To je inače boljka svih u regionu. Gledala sam na HRT-u snimak obeležavanja bivšeg Dana ustanka u Hrvatskoj, u Srbu. To je bilo strašno. Ljude koji polažu vence partizanima, kordon policije čuva od eklatantnih ustaša, crnokošuljaša sa ustaškim obeležjima. Dakle, nije to samo naš model, ali bez razgovora i suočavanja s prošlošću imaćemo samo ova friziranja istorije. Sad ćemo, evo, i Nedića da rehabilitujemo…

U međuvremenu, Vučić je sebe lansirao i kao pomiritelja u regionu.

Ne može on biti pomiritelj ako prvo svoje trabante ne urazumi da se i oni na isti način ponašaju. Farsa je ono što se događalo na susretu s Predsedništvom BiH, po onoj tropskoj vrućini, na kojoj je Izetbegović kao hteo da se sretne s narodom, a nije video ni N od naroda. Ali, i to je dobro, ako je početak razgovora. Međutim, tu čovek nikada nije siguran. Jer, samo tri dana posle toga, doći će Dodik pa će „zadodolovati“ u potpuno suprotnom smeru, koji nema nikakve veze s evropskim standardima.

Mi tu jednostavno nemamo konzistentnu politiku, a situacija je u čitavom regionu tako napeta da mora da počne razgovor i smirivanje na svim nivoima. Kod Vučića je, eto, pozitivno i to što je prihvatio i REKOM. To je dobra stvar, makar da bi se pobrojale sve žrtve. Kod nas je tragedija i to što svako gleda samo svoje stradale.

Posetu članova Predsedništva BiH i njihovu šetnju centrom grada mogli smo da pratimo i u direktnom prenosu. Šta je bila ideja tog prenosa?

To je bila promotivna ideja našeg spasitelja, koji je demonstrirao moć i snagu jedne bezbedne i gostoljubive države kao što je Srbija.

U sve to su, na ovaj ili onaj način, uključeni i mediji. Kakva je danas njihova uloga?

Mediji su danas onakvi kakvi treba da budu u ovom nedovršenom društvu. Mi još nismo stvorili mehanizme da oni ostvare svoju ključnu funkciju, da obaveštavaju javnost i da su odgovorni javnosti. Jer, što je više slobode mišljenja i slobode govora, i različitih stavova, to više mediji kao kontrolori javnosti ostvaruju svoju funkciju.

Kod nas je sve pobrkano, kao na onoj velikoj deponiji koju sam pomenula, jer na istom mestu ćete – čak i u poluozbiljnom mediju – naći Stanijinu stražnjicu i raspravu npr. o tome da li je Kori Udovički zakasnila s promenama u državnoj upravi. Nema selekcije.

Što se tiče cenzure, ona je vrlo ciljana i vrlo je perfidno urađena. Vi ukidate dve-

-tri ključne, relevantne emisije, u kojima su u debati učestvovali i neistomišljenici. Time ste umrtvili javnosti i sada je to jedan veliki šou, koji zbunjuje one koji su neobrazovani, a odbija one koji su obrazovani i koji se sve više povlače.

Može li se upreti prstom u nekog ko je, po vama, kriv za to?

U ovoj situaciji nema nevinih. Zaboravlja se da smo mi neke slobode osvojili mnogo ranije. Podsetiću vas da je za vreme Ante Markovića, savezni parlament doneo 12.000 zakona da bi uskladio domaću regulativu s evropskim zakonima i evropskim standardima. Ali, u međuvremenu su promenjeni i mnogi od tih standarda.

Nije sve samo do jednog čoveka, nego je mnogo toga i do nas. Kad gledam kako su se menjali medijski zakoni, zapanjena sam da se oni svaki put menjaju na štetu suštine i na štetu onoga što se zove slobodno novinarstvo. Mnogi ljudi u Srbiji, na primer, uopšte ne znaju šta je funkcija regulatornog tela za elektronske medije. Najlakše je reći: „Što niste cenzori, što niste zabranili ovu ili onu emisiju?“

Zaista, zašto niste zabranili rijaliti za koji mnogi smatraju da je trebalo da ga zabranite?

Zato što ni u drugim regulatornim telima u Evropi i svetu nije praksa da se zabranjuju emisije koje su nepodobne. Postoje zato pravila o zaštiti maloletnika, pa taj tip emisija ide u vreme kada im nisu dostupne, u deset ili u jedanaest uveče.

Da, ali ti programi se prelivaju i u štampu, gde su i te kako dostupni svima.

Jeste, prelivaju se, i to oni delovi koji nisu emitovani. To znači da neko šalje delove koji uopšte nisu bili u programu, a za to regulator nije odgovoran.

Dakle, protiv sam zabrane. Ne mogu ja kao član Saveta da odgajam dete, ako to ne rade njegovi roditelji. Postoji daljinski upravljač, postoji skremblovanje programa i vi možete da obezbedite da vašem maloletnom detetu takav sadržaj nije dostupan. Problem je, međutim, kada vam se dete nađe u prostoriji u vreme emitovanja večernjeg dnevnika, informativnih emisija. I tu bi trebalo da stoji oznaka da je zabranjeno za mlađe od 12 godina, jer tu imate stravične slike rata, krvi, ubijanja, saobraćajki i koječega što svakako ne utiče dobro na mlado biće.

Kada je objedinjavano vlasništvo TV Prve i RTV B92, regulatorno telo izdalo je saopštenje u kojem se navodi da su vlasnici obavezni da ne smanjuju broj zaposlenih i da će se pomno pratiti programski sadržaji. U međuvremenu, Radio B92 je nestao, a vi ste rekli da to znači da novi radio nema više pravo na nacionalnu frekvenciju. Postoji li mogućnost da im frekvencija ipak ne bude oduzeta?

Vrlo je moguće. Na kraju krajeva, i ta izmena zakona kojom je dozvoljeno spajanje je novina. To znači da je pobedio takozvani komercijalni lobi. Uopšte me ne bi iznenadilo da oni na svoju stranu pridobiju i veći broj članova Saveta. Jer, svaki član Saveta, to tako i zakon kaže, glasa po sopstvenoj savesti. Mene su predložila medijska udruženja i asocijacije, ali nisam u obavezi da njihove stavove promovišem na sednicama. Druga je stvar što su naši stavovi često podudarni, jer sam i sama novinar.

Ne mogu da tvrdim ima li neko simpatije prema nekome, tu su ljudi iz raznoraznih razloga, a iskustvo s dodelom frekvencija TV Kopernikusu i TV Novoj u to me je sasvim uverilo. Zato stvarno ne mogu da kažem šta će da bude. Ali, ako bude utvrđeno flagrantno kršenje medijskog elaborata, koji je RTV B92 predala da bi dobila frekvenciju, onda neće imati baš mnogo razloga da tu frekvenciju i zadrže.

A sve to mi već razmatramo.

Taj slučaj je simptomatičan kada govorimo o komercijalizaciji medija. Baš u ovom trenutku smo u procesu privatizacije. Kako će, po vašem mišljenju, to uticati na medije?

U Srbiji ima 1400 raznih medija – od novina, televizija, radio-stanica, do portala. Spadam među one koji su, kada se vodila rasprava o setu medijskih zakona, smatrali da bi trebalo zadržati regionalne centre finansirane iz budžeta. To bi bilo manje licemerno, nego ovo što se sada radi.

Nema jednostavnih recepata. Švedska, recimo, finansira javne servise iz budžeta, ali se ne upliće u program ni na koji način. Trebalo je samo da se spreči uplitanje države i tajkuna, sve ono što utiče na medijski sadržaj. Nije sve u privatizaciji. Ali, sada je gotovo. Većina medija će nestati, imate i koncentraciju više stanica u regionalne male centre, a gle čuda – novi vlasnici uglavnom su političari, od Gašića pa nadalje.

Kako vam danas izgleda RTS?

Naše analize pokazuju da je RTS unapredio kulturne i obrazovne sadržaje. Ipak, ono što nijedna ekipa nije poštovala, jeste angažovanje nezavisnih televizijskih produkcija u odnosu od deset odsto programa. One su bitne, jer ne moraju da budu mejnstrim, zbog pluralizma interesa, zbog drugih tema koje su marginalizovane, a važne su i treba da budu na javnom servisu. Nikada ta kvota nije ispoštovana. Produkcijska grupa Mreža je, recimo, jako dragocena u odnosu na druge programe, i jako je dobro što postoji.

S druge strane, postoji mnogo onoga što se radi na grozan stari način. Na primer, produkcija Arhitel napravila je izuzetan antiratni film, „Svedoci“, i to u okviru projekta koji je finansirala Evropska komisija. Došli su između ostalog do jednog pripadnika „Škorpiona“ koji je svedočio i rekao: „Da, nažalost, i moji su ubijali. Ja sam Srbin, ali nije Srbinu primereno da ubija žene i decu.“ Produkcija je taj film poslala, a niko im nije ni odgovorio. Zašto im urednik Nenad LJ. Stefanović nije odgovorio? Zato što nije baš poželjno da se s antiratnim filmom ide u trenutku kada je potrebno dizati tenzije u regionu. Je li to u redu? Nije. I šta ja sad da kažem o tom RTS-u, odnosno o tom uredniku ili direktoru programa? Umesto da rade svoj posao, oni su preoprezni, a pritom su dužni da u programu imaju pluralističke stavove.

Šta mislite o novim kadrovskim rešenjima u toj kući?

U datim okolnostima, boljeg nije bilo. Ne možete za Dragana Bujoševića reći da nije bio dobar novinar ili da se nije zalagao za demokratizaciju i ulogu profesije kakva bi ona trebalo da bude. Ali, to je menadžersko mesto i ključna je stvar da li će se on baviti time ili uređivanjem programa.

Tu dolazimo i do ključnog problema srpskih medija. Ni u jednom zakonu nismo razgraničili prava vlasnika i prava glavnog i odgovornog urednika. I to je apsolutno neodrživo. Zato imamo i mogućnost da vlasnik neke televizije svoje antipatije rešava tako što se obračunava s ljudima koje smatra protivnicima i da vodi kampanju protiv njih, a da REM ćuti i da ne sme ništa da kaže.

A zašto je REM ćutao kada je u pitanju Željko Mitrović?

On uopšte nije naša ingerencija. Željko Mitrović je faktički s „Pinkom 3“ registrovan u Bosni i na kablovskoj televiziji se emituje po zakonu o prekograničnoj saradnji. REM može samo da piše bosanskom regulatornom telu da analiziraju taj program.

Da li Željko Mitrović ima svoj lobi u REM–u?

Ne znam. Svašta se govori, ima tako ružnih priča o pojedinim članovima Saveta, a ja ne bih volela da se bavim tim rekla-kazala temama. Emisije moje nezavisne produkcije su se svojevremeno emitovale kod njega, ali se ja najviše svađam s njim i na toj sam televiziji postala persona non grata. Kada se svojevremeno raspravljalo o TV Prva i B92, ja sam na sednici Saveta postavila pitanje da li je neko potkupljen. Otvoreno sam pitala tadašnjeg predsednika Porfirija: „Da li je tačno da ste dobili donaciju za manastir?“ On je rekao: „Taman posla.“ I šta ja sad da radim? Ja mogu samo da verujem kolegi.

Na kraju, šta bi, po vašem mišljenju, bio recept za domaće medije?

Recept je veća solidarnost i bolja obrazovanost novinara. Mi sada imamo čitav sloj poluobrazovanih novinara, koji samo podmetnu mikrofon ili na događaje idu samo po ono što im je rekao urednik. Nekada je uslov za zapošljavanje bio završen fakultet.

Što se solidarnosti tiče, mi smo bili solidarni, recimo, 1999, kada smo šest meseci skoro svi bojkotovali Srpsku radikalnu stranku. A danas Vučića na konferencijama za novinare više niko ništa i ne pita. Ko uopšte i može da mu postavi pitanje posle Tamare Spaić, koja je zbog pitanja onako lako i hladno skinuta i okaljana? Tu je problem u nama. Da smo mi normalni, da ima minimum solidarnosti među novinarima, svi bismo otišli s te konferencije. Ali, to nema šanse ovde da se dogodi.

Zbog svega toga, mi moramo češće da se sastajemo, da ne diskutujemo samo kada postoji neki problem. Mediji su izgubili svoju osnovnu funkciju, da odgovaraju javnosti. A javnost je umrtvljena. Da postoji stvarna javnosti, mi bismo mogli da napravimo, da se dogovorimo, 40-50 nevladinih organizacija, ljudi iz medija, da samo jedan dan ne kupujemo jedne novine. Imamo li mi snage za tako nešto? Nemamo. A imali smo nekada.

Tu je jako važna naša samoregulacija, pa je dobro što smo makar usvojili zajednički etički kodeks. Problem je takođe odnos između urednika i vlasnika. Danas su stvari sofisticiranije nego nekada. Vučelić, odnosno Milošević, mogao je da u jednom danu otpusti hiljadu zaposlenih u RTS-u, a ovaj samo ukine emisiju Olje Bećković, samo Danica Vučenić bude prinuđena da ode, samo se odloži Brankica. Zašto? Kome se to podilazi? Moramo da vratimo debatne emisije, emisije u kojima će biti neistomišljenika.

Recept je i veća povezanost ceha, jači sindikat, jer i NUNS i UNS su slabi. Nemamo više čak ni pomoć za novinare koji ostanu bez posla. Mada, ko god od novinara ostane bez posla, nema danas više gde da radi, jer je prostor za slobodan rad sve uži.

Suprotstavljanje vlastima takođe je jako važno. Zašto smo mi novinari u podaničkom položaju? Mi ne moramo da budemo u podaničkom položaju. Naprotiv, mi smo kontrolori vlasti. Jer, u interesu je javnosti da mi pitamo sve ono što je vlastima, pa i Vučiću, neprijatno. To je mnogo važnije od stražnjice neke starlete.

Da imate svoju emisiju, šta bi bilo prvo pitanje koje biste postavili Vučiću?

Da li vi znate šta sve niste ostvarili od obećanja? On bi na to rekao: „Ja sam ostvario sve.“ A onda bih mu ja rekla šta sve nije. U razgovoru glavnih urednika s njim, što je inače kopiranje moje emisije „Press pretres“, zbog čega mi je jako drago, bila sam zapanjena da novinar koji postavi pitanje nije spreman da parira. Moj dragi kolega Zoran Panović postavi pitanje o partokratiji i stranačkim direktorima, na šta Vučić nabroji tri mesta na kojima nisu stranački kadrovi. Da sam bila tamo, ja bih nabrojala 17 na kojima jesu. Jer, sve je svedeno na to da mu niko ne parira. Na kraju krajeva, došli smo do apsurdne situacije da Vučić bira s kim će da priča. Imate emisiju „Oko“ koja je išla u jednom terminu, od pola sedam do sedam uveče, a onda odjednom – zbog razgovora s Vučićem, kreće u devet i traje po dva sata. Bolje napravi vanrednu emisiju, ali nemoj tako da šetaš i menjaš programske šeme prema raspoloženju premijera.

Ukoliko biste bili s druge strane, na mestu savetnice premijera Vučića, šta je prvo što biste mu preporučili?

Ako želi da bude garant mira i stabilnosti na Balkanu, preporučila bih mu da svoje jastrebove marginalizuje, da ne unose smutnju, a da na ta mesta bira ljude koji su sposobni to da rade. Vulin može najbolje da radi s izbeglicama u Preševu, ali nije njegov posao da daje komentare o susednim državama i njihovim rukovodstvima. Dakle, mora da ih marginalizuje, a ne da normalne ljude – govorim o slučaju 7000 – zabrani zbog nekih ekstrema. On mora da pacifikuje stanje u zemlji, ali to ne može sam, već sa svima u kabinetu. Onima koji nisu sposobni za to, neka se zahvali, a onda izabere druge, koji to mogu. Tim pre što ovde ima mnogo ljudi koji tako izvorno misle i koji su takvi oduvek, a ne nametnuto.

Osim u slučaju da mu ti njegovi „jastrebovi“ na neki način ipak odgovaraju?

Bojim se da on tu malo ide na onu priču o dobrom i lošem dečku. I tako je, eto, on najbolji dečko.