Cena patriotizma

Šef Koordinacionog centra za jug Srbije Nebojša Čović ponovo je uzburkao ovdašnju javnost izjavom da će država ipak pokušati da zaustavi prodaju srpskih imanja Albancima, tako što će imati preče pravo kupovine pri prodaji nekretnina. Potpredsednik Vlade nije ulazio u detalje, ali je indirektno priznao da je iseljavanje Srba sa ovih prostora dostiglo zabrinjavajuće razmere. Svojevremeno je država pokušala da spreči ovakav razvoj Zakonom o posebnim uslovima u prometu nekretnina, ali je on prestao da važi 19. aprila ove godine. Ovaj zakon je zabranjivao trgovinu nekretninama između različitih nacionalnosti na Kosovu i jugu Srbije, s namerom da se na taj način spreči promena strukture stanovništva. Do tog datuma važilo je i preče pravo kupovine, po kome je opština imala prednost u odnosu na pojedinca. Znači, najnovija Čovićeva inicijativa ni po čemu nije nova, samo što joj ovog puta nedostaje i nekadašnje zakonsko utemeljenje. No, kažu upućeni, trgovina nekretninama cvetala je i u doba najstrožih zabrana, samo što nije mogla da se verifikuje kod nadležnog suda. Danas ni to više nije problem.

„Država je zainteresovana da otkupi sve što je na prodaju, ali po realnim cenama. U Bujanovcu je to 600 do 900 DM po kvadratu, zavisno od lokacije. Ovako se događa da nam neko ponudi da kupimo ono što je već prodato, ali po tri ili četiri puta višim i potpuno nerealnim cenama. Do sada smo uspeli da otkupimo tri stana iz ponude. Opština nema posebnih fondova za te namene, ali Koordinaciono telo odlučuje o svakom pojedinačnom zahtevu. Koliko sam ja obavešten, za jug Srbije će za narednu godinu biti izdvojeno dvostruko više sredstava u republičkom budžetu, pa će se takva kupovina finansirati odatle“, kaže Stojanča Arsić, predsednik SO Bujanovac, član JUL-a, ovde vladajuće partije. Opština Bujanovac ima oko 55.000 stanovnika, po popisu iz 1991. godine, a sam grad broji 15.000 ljudi. No, to su samo podaci na osnovu procenjenog prirodnog priraštaja jer su taj popis Albanci bojkotovali. Bujanovac je danas najpodeljeniji grad u Srbiji. Ima dve autobuske stanice, dve fabrike vode, dva predsednika opštinskog suda, dva odbora za ljudska prava… Prisustvo vojske i policije još uvek je veoma vidljivo u gradu, a novost su bilbordi koji trenutno popularišu koaliciju Povratak. Mnogo je automobila sa starim gnjilanskim registracijama, a gotovo svako drugo vozilo pripada OEBS-u ili nekoj od mnogobrojnih humanitarnih organizacija iz sveta koje deluju na ovom terenu. Od početka krize u tri najnerazvijenije opštine u Srbiji, Bujanovac, Preševo i Medveđa, slio se ogroman novac, ali se promene na licu grada skoro i ne primećuju.

U poslednjih godinu dana u Bujanovcu su zabeležena 22 ugovora o prodaji nepokretnosti, dakle placeva, njiva i livada. Srbi su Albancima prodali i četiri lokala, pet stanova i 12 porodičnih kuća, podaci su koje iznosi sekretar Opštine Sonja Arsić. „U taj broj ulazi i ona ranije realizovana, a tek sada legalizovana prodaja“, naglašava ona. Najveće uznemirenje izazvala je prodaja kuće Aleksandra Popovića, koji živi u Beogradu i doskorašnji je predsednik Zavičajnog kluba Bujanovčana. On je svoju kuću ponudio Opštini, ali ona nije našla 300.000 DM, koliko se po gradu priča da je vredan kupoprodajni ugovor. „Eto koliko se voli Bujanovac – neki ga vole 300.000 DM, a nekima je za ljubav dovoljno i 300 DM“, seire stari ili, kako sami sebe nazivaju, „autentični“ Bujanovčani. Jedan od njih, Života Matić, smatra da rešenja ima. „Država bi, pre nego da otkupljuje nekretnine, trebalo da daje dugoročne kredite da i mi počnemo da gradimo. Samo, da niko ne može da proda dok za 20 godina, recimo, ne vrati kredit. Ovako, samo oni zidaju, a mi se spremamo da odemo“, kaže on.

EKSTRAPROFITERI: Predsednik mesne zajednice Veliki Trnovac, najvećeg albanskog naselja na jugu Srbije, Galip Bećiri smatra da ima mnogo prečih pitanja za državu nego što je trgovina nekretninama. „Video sam i ja u Kosovskoj tablu – kuća na prodaju, ali ne znam da li je to tendencija ili ne. Mislim, da li je imovina u Preševu ili u Stambolu nije važno, tvoja je, i s njom možeš da radiš šta te je volja, bar bi tako trebalo da bude. Čoviću bi bilo bolje da kaže zašto u Trnovcu tri dana nema struje i zašto se ne postavljaju tri dogovorene trafo stanice, nego da brine privatne brige“, smatra Bećiri.

No, pitanje koje golica maštu mnogih je – odakle Albancima toliki novac? No, na njega nema pravog odgovora. „Raditi u inostranstvu, u redu, ali za kuću izdvojiti milion maraka, pa koji to radnik sebi može da priušti. Normalno je da bih i ja prodao kada mi Albanac nudi 200.000–300.000 maraka preko cene. Ovde bi država morala da reaguje, da naplati ekstraprofit, nekome ko je stan platio 50 DM, a prodao ga za 250.000 DM! Doneli su zakon da otkupe vile na Dedinju, a on nam danas pravi ogromne probleme na jugu Srbije. Država je uvek ulagala ogromne pare da zaustavi iseljavanje, a danas u Bujanovcu rade Vranjanci, dok je lokalno stanovništvo nezaposleno. I međunarodna zajednica morala bi da preispita svoje ponašanje jer je prema Albancima popustljiva, dok se nama zameri i zbog najmanje sitnice“, iznosi svoje viđenje problema Svetislav Veličković, predsednik srpskog Odbora za ljudska prava.

Njegov albanski pandan Šaip Kamberi ima posve drugačiju percepciju situacije. „Prema svim relevantnim dokumentima međunarodnog prava slobodan čovek sam bira gde će živeti. Ako pri sklapanju takvih ugovora postoji ucena, sila ili pretnja, moraju se preduzeti adekvatne mere. Inače, svaka druga mogućnost sprečavanja raspolaganja imovinom u smislu Zakona iz 1989. godine mora se smatrati diskriminatorskim aktom, i ne bi se smelo ulaziti u ponovno donošenje takvih zakona koje je pregazilo vreme. Mislim da stvaranjem dimne zavese država pokušava da sakrije glavne probleme ovde, slobodne izbore i integrisanje albanske nacionalne zajednice u strukture vlasti“, kaže Kamberi, ocenjujući najnovije istupe Nebojše Čovića.

EKSTREMNOST: Ni dvadesetak kilometara južnije, u Preševu, situacija nije mnogo svetlija. U čitavoj opštini ostalo je još 3206 Srba. Grad je podeljen na dva dela, međusobno udaljena nekoliko kilometara. Srbi žive u naselju Željeznička stanica, na samom ulazu u Preševo, a sam grad se nalazi dalje uz put. Na Stanici živi oko 350 Albanaca i 36 Roma, dok u gradu Preševu nema ni 250 Srba. Prema procenama Ljubiše Tošića, iz Centra za razvoj Preševa, od pedesetih do danas sa ovog prostora se iselilo oko 11.000 Srba, pretežno u Srbiju, ali i oko 6000 Albanaca, pretežno na Zapad. „Karakteristično je da je Srbima u prethodnih deset godina bila zabranjena prodaja imovine, a država ništa nije nudila za uzvrat. Niko se nije pitao kako će ti ljudi da žive i opstanu kad su već zarobljeni u Preševu, s obzirom na to da se ovde u privredu nikad nije ulagalo. Nije ni čudo da danas Srbi užurbano i ispod cene prodaju, plašeći se da ponovo ne dođu u diskriminisani položaj i da se neko opet ne poigrava njihovom sudbinom“, kaže Tošić. Prema nezavisnim procenama, u glavnoj preševskoj ulici, koja se još zove Maršala Tita, prodato je 15 srpskih kuća, što je 13 do 15 odsto ukupnog broja, dok je u „srpskom delu“ otuđeno samo pet kuća ili oko pet odsto srpske imovine. Ipak, trend se nastavlja. „U Knez Mihailovoj 20 kvadrata staje 300.000 DM, pa zašto u Preševu 100 kvadrata ne mogu da prodam za te pare? I ne vidim šta je tu čudno“, priča jedan od prodavaca, Srbin sa Stanice. Svoju staru kuću nudio je za pola miliona maraka, „a zbog situacije daću je i za trista hiljada“. Kupci se već javljaju.

Predsednik SO Preševo i vođa Albanaca s juga Srbije Riza Haljimi kaže da ima i novih ugovora, ali da se ipak sada legalizuje veći broj ranije ugovorenih kupoprodaja. „Ta pojava nije od danas, ona traje preko 30 godina. Ovo su ekstremno nerazvijene opštine i ljudi ih napuštaju u potrazi za boljim životom. Najdrastičniji je primer Medveđe, koja je pre rata bila najveća opština, a danas nema ni 10.000 žitelja. Bilo je i iseljavanja Albanaca prema Kosovu i Srba prema Srbiji. No, cena kvadrata ovde je najviša u Srbiji, a možda i u Evropi. To je ekonomski faktor, ali ne treba zaboraviti i na upliv politike koji se najbolje osetio 1999. kada su Albanci krenuli prema Kosovu. Nekada je intenzitet iseljavanja veći, nekada manji, ali se proces neće prekinuti bez privrednog oporavka“, tvrdi Haljimi. Najskuplje se prodaju kuće u glavnoj ulici jer se od njih odmah stvara poslovni prostor, jer se negde mora raditi u gradu koji nema gotovo nikakva privredna postrojenja. Perica Veličković radio je u školstvu, ali se iselio u Bujanovac i sada svakodnevno putuje na posao. Naravno, prodaje svoj stan u centru. On tvrdi da je u samom srcu Preševa ostalo još oko 150 Srba, te da je poslednjih meseci prodato šest stanova, dva lokala i pet kuća. „Neki su još ovde iako su prodali, ali su dobili vreme do Nove godine da se isele. Cene su normalne, oko 800 DM po kvadratu, dok su lokali nešto skuplji. Onaj od 40 kvadrata prodat je za 130.000 DM, a drugi, nešto veći za 180.000. Prodaje se ipak masovnije nego pre pet ili deset godina“, kaže Veličković i naglašava da mu niko zvanično nije nudio da državi proda svoj stan.

I tako, na jugu Srbije ništa novo. Dok država tera svoje, život ide ustaljenim i čini se nezaustavljivim tokom. Iako ovde međunacionalni sukobi nikada nisu bili snažni, i Albanci tvrde da nisu imali sukob s narodom, nego s državom, i jednima i drugima bilo bi mnogo lepše da žive sami. Međunarodnoj zajednici je najviše stalo do fikcije zajedničkog života i ona uporno radi na njegovom vaspostavljanju. Za sada ovde je svi pomno slušaju. No, kada prestane dotok para, prestaće i nagla ljubav prema strancima. A onda, zna se – ajd’ Jovo nanovo.