Čekaonica, školica, vežbaonica

U predgrađu Brisela, podalje od centra, nalazi se velelepna zgrada od stakla i betona u kojoj je sedište Severnoatlantskog pakta, šire poznatog kao NATO. Međutim, ako ste namerili da posetite Partnerstvo za mir, koje je deo iste institucije, uputiće vas ka stotinak metara udaljenoj montažnoj kućici, jedva većoj od barake. Unutra su kancelarije i učionice i jedna skromna konferencijska sala obložena lamperijom, u oštrom kontrastu sa mermernim hodnicima i blistavim dvoranama glavne zgrade. Na lamperiji su fotografije i suveniri – amblemi vojski zemalja članica, uglavnom onih koje se nisu preselile u veće zdanje u komšiluku. Uskoro će se na tom zidu naći i plakete tri nove članice – Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine – koje su prošle nedelje na samitu u Rigi konačno primljene u Partnerstvo.

UTEŠNO UDRUŽENJE: Put do kućice u briselskom dvorištu nije bio nimalo lak, ni za Srbiju ni za dve susedne zemlje koje su primljene o istom trošku. Ulazak u Partnerstvo za mir bio je među predizbornim obećanjima DOS-a od pre 5. oktobra, a i u međuvremenu su razni politički lideri svako malo najavljivali da samo što se nismo učlanili. Međutim, svaki put se pred Srbiju (i Crnu Goru, dok smo bili zajedno) postavljala nepremostiva prepreka sa imenom i prezimenom: Ratko Mladić, a sličan problem imala je i Bosna, sa Radovanom Karadžićem. Ministar spoljni Vuk Drašković je donedavno slikovito objašnjavao da je Srbija, ispunivši sve tehničke i sve političke uslove za prijem osim jednog, postigla sjajan prosečan uspeh ali da je zbog nesaradnje sa Hagom pala iz vladanja. A onda je, prilično neočekivano i za diplomatske krugove u Beogradu, nastavničko veće u Rigi odlučilo da i nama i Bosancima pokloni dvojku. Ako bi se i dalje držali ove analogije, mogli bismo da kažemo da smo stekli pravo ne za prelazak u sledeći razred, već za upis u školu.

Iako je proteklih dana, u opštoj euforiji koja je za trenutak nadjačala i žamor predizborne kampanje, potrošeno dosta reči o ovom vojno-diplomatskom uspehu, a naročito o tome ko je za njega najviše zaslužan, gotovo niko od lidera nije se potrudio da pobliže objasni biračima šta je u stvari Partnerstvo za mir, kako funkcioniše i čemu služi. Jer, za razliku od matične organizacije, koja je od osnivanja 1948. godine imala jasnu svrhu: „da drži Ruse van Evrope, Amerikance u njoj, a Nemce pod kontrolom“, Partnerstvo je manje definisan nusproizvod prestanka hladnog rata. Naime, kada je 1989. pao Berlinski zid, nekadašnji sovjetski sateliti navalili su na vrata NATO-a, u kome su videli najbolju zaštitu od ponovnog padanja pod ruski uticaj. NATO, sa svoje strane, u tom trenutku ni politički ni strukturno nije bio spreman da ih primi u članstvo, ali nije mogao ni da ih tek tako odbije. I tako je početkom 1994. godine osnovano Partnerstvo, kao neka vrsta čekaonice i pripremne škole za buduće članove. Prva se učlanila Rumunija, odmah zatim baltičke zemlje i Albanija, Bugarska i Mađarska, ali kada se iste godine Partnerstvu pridružila Rusija uz čitav buljuk centralnoazijskih republika, postalo je jasno da iz te čekaonice neće svi moći u voz.

Narednih deset godina potvrdilo je ovaj utisak. Češka, Mađarska i Poljska postale su punopravne članice NATO-a posle pet godina vrednih priprema, dok su Bugarska, Rumunija, Litvanija, Letonija, Estonija, Slovenija i Slovačka, što iz tehničkih što iz političkih razloga, bile na čekanju još pet godina. Neke članice Partnerstva, kao Švajcarsku, Švedsku i Austriju, NATO bi rado video u svojim redovima, ali ih ustavom propisana neutralnost sprečava da uđu; neke, kao Albanija, osim želje za članstvom nemaju druge argumente; a ostale članice, one bliže Kaspijskom moru nego Atlantiku, niti žele da uđu niti njih NATO želi.

ŽELJE I MOGUĆNOSTI: Uprkos tome, Partnerstvo formalno ostaje deo NATO-a, što se vidi i iz amblema ove organizacije koji je izveden iz plavo-bele NATO zvezde, a od njega se razlikuje po tome što se iz centra, osim četiri glavna kraka, pruža mnoštvo manjih. Glavni politički organ NATO-a je Severnoatlantski savet, koga čine predstavnici svih članica, a Partnerstvom upravlja Savet evroatlantskog partnerstva (Euroatlantic Partnership Council) koji se sastoji od 26 članica NATO-a plus 20 članica Partnerstva. Pri tom su sve zemlje članice NATO-a istovremeno i članice Partnerstva za mir.

Kako to u praksi funkcioniše, najbolji opis je dao istoričar Bojan Dimitrijević, savetnik predsednika Srbije za vojna pitanja, koji je Partnerstvo opisao kao neku vrstu švedskog stola na koji svaka članica prilaže koliko hoće i sa njega uzima ono što želi. Po pristupanju u Partnerstvo i potpisivanju Okvirnog sporazuma, svaka zemlja u dogovoru sa NATO-om sastavlja svoj Individualni partnerski program (IPP), u kome se nalazi spisak aktivnosti u kojima želi da učestvuje tokom naredne dve godine. Ta lista je zasnovana na ambicijama i mogućnostima svake pojedinačne članice, a što se nas tiče, priprema ovog dokumenta odavno je u toku. Ono što je za Srbiju važno jeste to da članstvo u Partnerstvu otvara mnoge mogućnosti za bilateralnu i multilateralnu saradnju (većina naših suseda su odavno članovi), kao i za školovanje naših oficira u inostranstvu i stranih pitomaca kod nas.

ISKORAK: Put do one velike zgrade preko puta sedišta Partnerstva, međutim, mnogo je složenije i uključuje pripremu Vojnog akcionog plana, raspisivanje referenduma, i još mnogo drugih složenih radnji. Kao što kaže analitičar Aleksandar Radić: „Zbog stabilizacije regiona, potrebno je otići korak napred i reći gde smo, da li u grupi koja je išla u NATO, ili u onoj koja bi da ima dobre veze, ali će ipak biti van saveza. U narednim mesecima srpska će politika morati da smogne snage i da kaže da li idemo ka NATO-u ili ne.“

Dotle, i dok se naši lideri ne dogovore ko je od njih najzaslužniji, ostaje samo da nagađamo šta je sve uticalo da NATO promeni svoj donedavno nepopustljiv stav da Srbija u Partnerstvo ne može dok su Ratko i Radovan na slobodi. Među faktore koji su obezbedili ovaj uspeh treba ubrojati sledeće: činjenicu da su na čelu Ministarstva odbrane i Generalštaba trenutno ljudi koji ozbiljno sprovode reforme, umesto da samo govore o njima; združene napore naših diplomata, ali i ljudi iz nevladinog sektora vičnih diplomatiji (Goran Svilanović, Ivan Vejvoda, Sonja Liht); potrebu velikih sila, a naročito Amerike, da se Balkan što pre stabilizuje… Sve to zajedno proizvelo je kumulativan efekat, i šteta je što je pozitivan rezultat smesta postao jabuka razdora među ljudima koji su zajednički radili na ovom projektu.

S druge strane, poklonjena prelazna ocena iz vladanja je u izvesnoj meri uslovna, kao što upozorava Branislav Milinković, ambasador Srbije u NATO-u. „Moj je utisak da bi se pritisak sveo na sledeće: u okviru Partnerstva za mir imate obilje programa koje možete koristiti i od kojih zemlja može izvlačiti korist; ako je utisak da ne ispunjavamo obaveze prema Tribunalu, onda sigurno neki od tih programa nećemo moći da koristimo. Tu je razlika“, rekao je Milinković gostujući u „Poligrafu“ B92. Međutim, ova upozorenja ostala su u senci mnogo manje zasnovanih predviđanja da će članstvo u Partnerstvu brzo doneti veliki priliv stranih investicija (Snežana Samardžić-Marković, pomoćnik ministra odbrane) ili da će nam omogućiti da zadržimo Kosovo unutar granica Srbije (premijer Vojislav Koštunica).

Zanimljivo je i da čak ni takozvane patriotske snage nisu digle glas protiv članstva Srbije u Partnerstvu, ako se izuzme kisela primedba novog šefa socijalista Ivice Dačića da je trebalo najpre organizovati referendum. Ono što je sasvim sigurno jeste da je Srbija iskoračila u dobrom pravcu, i posle dužeg vremena imamo nešto oko čega se sve vodeće stranke slažu, a da nije Kosovo.