Čekajući Tenisa

Za „Vreme iz Bona“

Ne bi bilo posebnog razloga da se čitalac seća poslednjeg vikenda septembra 2014. godine da nije bilo konferencije za štampu tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića. Nije to bilo tek jedno od hroničnih obraćanja javnosti – tog dana je Vučićev brat dobio batine od žandarmerije tokom Parade ponosa i trebalo je to nekako objasniti.

Vučić je, pak, rešio da priču zatrpa najavama brojnih investicija među kojima je posebno pompezno naveo jednu: nemački „kralj svinja“ Klemens Tenis trebalo je da preporodi srpsko stočarstvo, pokrene čitav lanac od stočne hrane do gotove kobasice i papaka, uposli 8.000 ljudi i vrati malu balkansku zemlju na stočarsku mapu sveta.

Prošlo je više od četiri godine tokom kojih su Vučićeve fantazije rasle do četiri miliona tovnih svinja godišnje, a realni planovi „Tenisa“ išli u suprotnom, skromnijem pravcu. Saga je prošle sedmice dobila novu epizodu kada je nemačka kompanija zatražila odlaganje investicije premda je u zakup poljoprivrednog zemljišta u ataru Kikinde trebalo da uđe još prvog novembra. Ali kako tokom četiri godine nesuđeni investitor nije potpisao nikakav ugovor, za odlaganje neće plaćati nikakve penale.

Posebna komisija Ministarstva poljoprivrede koja investitorima dodeljuje zemljište bez licitacije i mimo tržišne cene pristala je na odlaganje i odluku prebacila Gradu Kikindi koji će, nema sumnje, takođe pristati da se investicija odloži. Osim 2.500 hektara u ataru Kikinde, „Tenis“ je prošle godine dobio pravo na dugogodišnji zakup 2.400 hektara u Zrenjaninu, dok se još čeka odobrenje lokalnih samouprava u Sečnju (prvobitni zakup planiran za 2019), Vršcu (2020) i Plandištu (2021).

Pitanje je hoće li od toga išta biti. Ministarstvo poljoprivrede je šturo saopštilo da je „Tenis“ za sada odustao jer se „u Evropi pojavila afrička kuga svinja“. „To podrazumeva veliku količinu svinja i prerađevina koje treba ovde da se prevezu, a kako postoji zabrana kretanja, ne može nigde da se pomera“, ponešto su nemušto objasnili u Ministarstvu poljoprivrede.

foto: srđan ilić / tanjug

SLAB IZGOVOR: Afrička kuga registrovana je na više od hiljadu gazdinstava u Rumuniji, posebno u istočnom delu ka granici sa Ukrajinom. Slučajeva među domaćim i divljim svinjama ima od baltičkih zemalja sve do Belgije na zapadu i Bugarske na jugu. U Srbiji nije zabeležen nijedan slučaj. Paradoksalno, upravo je rutinska vakcinacija svinja protiv obične kuge razlog što Srbija ne može da izvozi svinjetinu u zemlje EU.

Nisu mnogo rečitiji bili ni u samoj kompaniji „Tenis“. Na upit „Vremena“ tamo navode da „i dalje veruju u investicioni projekat u Srbiji“, da su u kvalitetnim razgovorima sa srpskom Vladom, ali da je „u Srbiji bilo administrativnih kašnjenja“.

„Širenje afričke svinjske kuge u Rumuniji je, naravno, uznemirujući razvoj zbog čega najpre želimo jasnu sliku o daljem toku zaraze u celom regionu. Verujemo da ćemo zatim 2019. početi sa početkom (sic!) projekta“, dodaju u „Tenisu“. Na ostala pitanja „Vremena“ – zašto se na dolazak „Tenisa“ toliko čeka i zašto su najave kompanije vremenom bivale sve skromnije – odgovora nije bilo.

„Sam izgovor sa svinjskom kugom u Rumuniji je bezvezan“, kaže Goran Ješić, poslanik Demokratske stranke i bivši vojvođanski sekretar za poljoprivredu. „Mi smo u okviru sistema veterinarske bezbednosti Evropske unije gde je moguće da se pojavi i zaraza na teritoriji tvoje države, a da ti i dalje normalno funkcionišeš. To se dešava, to je živa stvar. Postoji sistem pravljenja karantina.“

Šta je onda pravi razlog odlaganja posla u Srbiji i o kakvim se „administrativnim kašnjenjima“ radi – to je pitanje od milion dolara koje nailazi na zid ćutanja. Sam „Tenis“, drugi po veličini evropski proizvođač mesa, posluje odlično sa oko sedam milijardi evra godišnjeg obrta, više od dvadeset miliona zaklanih svinja i oko 16.500 radnika.

Divovska firma sa zapada Nemačke čak ovih dana traži proširenje proizvodnje. Njihove najave da bi od sada klali 30.000 svinja dnevno u svom osnovnom pogonu u Reda-Videnbriku (povećanje od 15 odsto) izaziva proteste zaštitnika životne sredine.

No, srpsko ministarstvo na čijem je čelu Branislav Nedimović (SNS) dalo se u mali krizni menadžment – mada, istini za volju, nije da ih mediji nešto pritiskaju – objasnivši da štete zapravo nema. Jer silni hektari koji su „Tenisu“ dodeljeni u Kikindi i Zrenjaninu mogu da se vrate u postupak licitacije „do početka realizacije investicije“.

Goran Ješić u razgovoru za „Vreme“ pita koji će to seljak pristati da uzme zemljište na nepoznati, možda veoma kratki rok. „Nije isto kad mi daješ zemljište na licitaciju na pet godina i kad mi daješ iz godine u godinu. Ovako farmeri ne mogu da planiraju ništa. A to će ishodovati ogromnim brojem farmera koji neće moći da finansiraju kredite, imaće izvršenja od strane banaka i to ne zbog svog lošeg poslovanja, već zbog oduzimanja privrednog resursa koji je država dala drugima.“

PRILAGOĐEN ZAKON: Ješić, inače inženjer poljoprivrede, jedan je od mnogih iz struke koji tvrde da je Zakon o poljoprivrednom zemljištu iz 2015. bio „nacrtan za Tenis“. Tu je prvi put uvedena komisija u kojoj sede ministri i pomoćnici ministara, a koja je ovlašćena da investitorima bez licitacije na čitavih 30 godina dodeli do 30 odsto državnog poljoprivrednog zemljišta na teritoriji svake lokalne samouprave. Uslov je ulaganje od tri hiljade evra po hektaru i najmanje pola miliona evra ukupnog ulaganja tokom tri naredne godine.

„Priče za malu decu“, rekao je letos za Insajder ministar Nedimović. Da je zakon pisan za „Tenis“, dodao je on, onda bi baš „Tenis“ prvi potpisao ugovor, a tog ugovora još uvek nema.

No, od tada su 22 firme došle do zemljišta koje su ranije na licitacijama po tržišnoj ceni zakupljivali paori. Među tim domaćim firmama su neke povezane sa dobro poznatim licima. Tako je, prema pisanju Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra, 200 hektara u Inđiji dobila firma Aliquantrum agro registrovana na adresi Narodne seljačke stranke Marijana Rističevića. U Zrenjaninu je, pak, dugoročni zakup dobila firma „Farmer 023 V&M“ u vlasništvu Željka Malušića, čelnika gradskog odbora SPS-a.

Međutim, bilo je i više nego dovoljno naznaka da je zakon ipak pisan za nemačke svinjare. Balkanska istraživačka mreža (BIRN) je u tekstu objavljenom u ovom nedeljniku svojevremeno otkrila da je u Memorandumu o razumevanju između „Tenisa“ i Republike Srbije iz 2015. preduslov za ulaganje „administrativna, savetodavna, strukturna i finansijska“ podrška toj kompaniji („Vreme“ 1313, „Kolenice za Putina, pihtije za Srbiju“). Tada je portparol firme Andre Filštete otvoreno rekao da je „izmena zakonske regulative o vlasništvu nad zemljištem“ najvažniji uslov.

Pa opet, ni to nije bilo dovoljno da se „kralj svinja“, kontroverzni milijarder Klemens Tenis privoli da konačno počne da posluje u Srbiji. Neki poznavaoci prilika uvereni su da je ulogu odigralo pisanje istraživačkih medija, kao i protivljenje struke i poljoprivrednika koji upozoravaju da bi veliki igrač uz obilatu podršku države brzo stekao monopolski položaj, od srpskih stočara načinio jeftine nadničare i ekološki devastirao zemlju.

Pročuo se i glas koji bije „Tenis“ u Nemačkoj. U pitanju je kompanija koja je više puta uhvaćena u šikaniranju bedno plaćenih radnika iz istočne Evrope. „Tenis“ je plaćao milione evra kazni jer je u mešano mleveno meso stavljao manje junetine od onoga što piše na deklaraciji, a drakonsku kaznu za stvaranje kartela izbegao je tako što je, koristeći rupu u zakonu, likvidirao dve kćerke-firme.

Ako su Vučićeve najave o osam hiljada radnih mesta („Tenis“ ukupno ima 16,5 hiljada!) i četiri miliona tovljenika (srpski rekord iz 2011. je 3,7 miliona i to svih sorti zajedno!) od početka bile bajke, ono je sama kompanija u pomenutom memorandumu najavila dvadeset farmi sa ukupnim ulaganjem od 400 miliona evra. No, prema kasnijem investicionom planu, „Tenis“ je trebalo da na pet lokacija u Banatu uloži svega sto miliona evra te uposli ukupno 250 ljudi.

U suprotnosti sa gromopucatelnim najavama je i procena Ministarstva poljoprivrede da bi – još uvek neostvarena – investicija nemačke firme donosila u budžet svega oko 700 evra po hektaru godišnje po osnovu PDV-a, poreza, taksi i doprinosa. To je daleko niže od proseka koje bi u državi trebalo da donesu ostale, već odobrene investicije na poljoprivrednom zemljištu – oko 1.000 evra po hektaru.

Tako je polako „Tenis“ postao sinonim za čekanje Godoa, kao i one nikad dočekane investicije u Petrohemiju ili dolazak Mercedesa. A počelo je tako dobro onog septembra 2014. kada je Vučić držao konferenciju za štampu. Dan ranije bio je u Nemačkoj kada ga je Klemens Tenis vodio u ložu stadiona Šalkea i u pogone svoje firme gde je nastala ikonična fotografija u kojoj je srpski lider iz higijenskih razloga odeven u kesu. To nije baš pomoglo srpskom svinjogojstvu.