Čekajući Koštunicu

Najpreciznijom apotekarskom vagom morali bi Tomislav Nikolić, Boris Tadić i njihovi najbliži saradnici da odmeravaju svaku reč i svaki gest do 3. februara, kada će građani Srbije definitivno prelomiti kome će od njih dvojice poveriti petogodišnji mandat predsednika Srbije.

Jer, iako se, na prvi pogled, ponovila situacija iz 2004, kada je u prvom krugu predsedničkih izbora Nikolić osvojio više glasova od Tadića, taj zaključak ne važi automatski i za predstojeći drugi izborni krug. Nikolićeva prednost ovoga puta nešto je veća nego 2004, ali je zato „rezervoar“ potencijalnih dodatnih glasova manji nego pre četiri godine: dok je 2004. u prvom krugu za ostale kandidate glasalo 42,6 odsto izašlih birača, ovoga puta se za sedam Nikolićevih i Tadićevih konkurenata opredelilo svega 24,6 odsto birača.

Prema preliminarnim rezultatima RIK-a, Nikolić je ovoga puta osvojio 39,96 odsto glasova (1.636.666 glasova), dok je za Tadića glasalo 35,41 odsto birača (1.449.353 glasova).

Poređenja radi, u prvom krugu predsedničkih izbora 2004, Nikolić je osvojio 939.695 (30,1 odsto) glasova, a Tadić 852.230 (27,3 odsto). Razlika između te dvojice kandidata danas je više nego dvostuko veća (nešto više od 186.000 glasova) nego što je bila 2004 (87.465 glasova). Delimično, to jeste i posledica izrazito velikog odziva birača – u nedelju se na biralištima pojavilo 61,04 odsto biračkog tela, a u prvom krugu predsedničkih izbora 2004, odziv je bio tek 47,75 odsto. Ipak, i kad se apsolutne cifre „prevedu“ u procente, vidi se da je Nikolićeva prednost (osvojio 4,55 odsto glasova više od Tadića) danas veća nego na prošlim predsedničkim izborima, kada je imao nepuna tri procenta prednosti.

OPTIMIZAM I PREGOVORI: Da je zadatak pred kojim stoje dvojica protivkandidata izuzetno težak, delimično su već u ponedeljak, dan nakon izbora, priznala oba izborna štaba, nervozno se žaleći novinarima na „prljavu“ kampanju koju vode konkurenti. Sami Nikolić i Tadić ostali su, u javnim nastupima, dostojanstveni u svojim ulogama optimista uverenih u skoru pobedu.

Sudeći prema nagoveštajima nekih predsedničkih kandidata datim već u prvim satima nakon završetka glasanja, iza scene će se, osim pažljivog planiranja kampanje, voditi i osetljivi pregovori oko (izrazito skupe) izborne podrške drugih političkih aktera, sa naglaskom na Vojislava Koštunicu, Velimira Ilića, Ivicu Dačića i Čedomira Jovanovića. Jer, ključni „rezervoar“ glasova oko kojih se Nikolić i Tadić bore uoči drugog kruga predsedničkih izbora, stvorili su oni punoletni građani koji su 20. januara na biračkim mestima demonstrirali simpatije spram Ilića, iza koga je stajao Koštunica, Milutina Mrkonjića, kandidata Dačićevih socijalista i lidera Liberalno demokratske partije.

Izborni rezultat Velimira Ilića, doduše, potvrdio je podatak iz istraživanja javnog mnjenja prema kome birači ne slušaju nužno preporuke lidera stranaka za koje najradije glasaju. Ilić je, naime, uprkos činjenici da je imao (dosta mlaku, doduše) podršku koalicionog partnera Koštunice, ali i Jagodinca Dragana Markovića Palme, Sandžaklije Sulejmana Ugljanina i nekadašnjeg stranačkog šefa Vuka Draškovića, osvojio svega 7,41 odsto, odnosno 303.463 glasa. A to je više nego upola slabiji rezultat od rezultata narodnjačke koalicije na parlamentarnim izborima 2007 (Koštunica, Ilić i Palma tada su osvojili 16,7 odsto, odnosno 672.057 glasova).

Sam Ilić je u ljutnji, nakon što je dobio izborne rezultate, rekao da su svi glasovi koje je osvojio „isključivo glasovi NS-a“ i da su ga „izdali“ koalicioni partneri. Nešto ranije u nedelju, izlazeći sa biračkog mesta, nervozni Čačanin rekao je da mu je najveća želja da Tadić izgubi, dodajući da su izbori bili „najodvratniji“, te da se Tadić ponašao „odvratno“.

FAKTOR KOŠTUNICA: Tokom ranijeg posmatranja Velimira Ilića, međutim, moglo se ustanoviti da tom uticajnom ministru u dve Koštuničine vlade ne predstavlja nikakav problem da u potpunosti promeni mišljenje, pa je zato već u nedelju kao preuranjen delovao eventualni zaključak da narodnjačka koalicija, ili makar još neki njen deo osim G17 plus, ipak neće na neki način podržati Tadića uoči drugog izbornog kruga. U utorak, u vreme pripreme ovog broja lista, jedina zvanična informacija iz tog tabora poticala je od portparola DSS-a Andrije Mladenovića, koji je rekao da će se tokom dana i u sredu Koštunica i Ilić dogovoriti o ponašanju u drugom krugu izbora. Mladenović je najavio i da će glavna tema razgovora čiji bi rezultat u danu kada ovaj broj lista bude na kioscima mogao biti uveliko poznat – biti pitanje Kosova „posebno u kontekstu eventualne odluke EU-a da protivpravno pošalje svoju misiju u Pokrajinu“.

Prema nekim drugim mišljenjima, međutim, među presudno značajnim „argumentima“ u pregovorima Tadića i Koštunice/Ilića oko podrške u drugom krugu, mogli bi biti lokalni izbori, zakazani za 11. maj (na kojima će se gradonačelnici birati u skupštinama, a ne na direktnim izborima, kao do sada), ali i sudbina Naftne industrije Srbije. Koštunica i ministri iz njegove Demokratske stranke Srbije još pre prvog izbornog kruga otvoreno su pokazali da im je izuzetno stalo da srpska naftna kompanija bez tendera pripadne Rusima, čemu su se ministri iz Tadićeve Demokratske stranke do nedelje protivili (doduše tajno, za razliku od Mlađana Dinkića). Uspostavljanje blagonaklonog odnosa DS-a prema ruskoj ponudi koje je Koštunica obelodanio već u ponedeljak, dan nakon izbora, a vlada ozvaničila na sednici u utorak, zato bi, prema nekim procenama, mogla biti ključna „cena“ podrške Koštunice Tadiću u drugom izbornom krugu. U utorak, kada je nastajao ovaj broj „Vremena“, bilo je poznato i da je Ilić ovlašćen da putuje u Moskvu da, u ime vlade, potpiše načelni energetski sporazum sa Rusima, iz čega bi se moglo zaključiti da bi to mogao biti ustupak prevrtljivom Iliću da svoje birače pozove da glasaju onako kako mu šef (premijer) bude savetovao.

S druge strane, međutim, politika koju DSS u poslednje vreme vodi (oštro protivljenje ulasku u NATO, uslovljavanje pregovora sa Evropskom unijom i povezivanje procesa evropskih integracija sa sudbinom Kosova, odbijanje dobrodošlice izbornim posmatračima iz zapadnih zemalja) Koštuničinu stranku ozbiljno je koncepcijski približilo radikalima, pa ni otvorena podrška aktuelnog premijera Nikoliću ne bi predstavljala naročito iznenađenje. Nije, naravno, isključena varijanta da se Koštunica, kao mnogo puta do sada, odluči za ćutanje, ili preporuku simpatizerima da glasaju po svojoj volji – naprotiv.

Istraživanja javnog mnjenja, s druge strane, slažu se u nalazu da simpatizeri stranaka članica narodnjačke koalicije imaju različit odnos prema Nikoliću i Tadiću. Ali se nikako ne slažu u prognozi ko bi od dvojice predsedničkih pretendenata u raspodeli dosadašnjih glasova narodnjačke koalicije mogao bolje da prođe.

Kao i premijer, koji je u koaliciji sa jednim, a u koncepcijskom skladu sa drugim predsedničkim kandidatom, i socijalisti imaju osnove za pregovore sa obojicom takmaca. Kandidat SPS-a Milutin Mrkonjić u nedelju je osvojio 5,97 odsto, odnosno 244.573 glasa. Uprkos uvreženom mišljenju da socijalisti mogu da podrže samo radikalskog kandidata, analitičari koji rade dubinska istraživanja javnog mnjenja ustanovili su da biračko telo SPS-a nije jednoglasno i da na podršku dela tog tela može da računa i Tadić. Taj podatak svakako je poznat i lideru socijalista Dačiću i, sabran sa povremenim puštanjem u javnost probnog balona za ideju da SPS u vladi zameni povremeno nedovoljno kooperativnog Dinkića, mogao bi predstavljati idealnu osnovu za ulazak u pregovore i sa Tadićem. Kandidat Mrkonjić u utorak je najavio da će socijalisti odluku o ponašanju u drugom izbornom krugu doneti sledeće sedmice.

Treći važan potencijalni „rezervoar“ glasova za drugi izborni krug čine glasači koji su u nedelju podržali Čedomira Jovanovića, predsednika LDP-a, koji je u nedelju osvojio 219.027 glasova, odnosno oko 5,35 odsto biračkog tela. Sasvim u skladu sa rezultatima anketa koje kažu da najveći deo biračkog tela LDP-a u utakmici Nikolić–Tadić naginje ka Tadiću, Jovanović je već u nedelju nagovestio spremnost da razgovara sa predsedničkim kandidatom DS-a. U utorak, u vreme nastajanja ovog broja „Vremena“, Jovanović je naveo i spisak tema o kojima želi da se dogovori sa Tadićem, među kojima su i neke dosta teške, poput garancije da će biti raspisani prevremeni parlamentarni izbori, zajedno sa lokalnim i pokrajinskim, ali i garancije da neće biti uslovljavanja evropske budućnosti Srbije odnosom prema Kosovu (što nije u skladu sa nedavno usvojenom skupštinskom rezolucijom). Lider LDP-a na spisak tema za dogovor uvrstio je i neophodnost pune saradnje sa Haškim tribunalom, kao i „spremnost predsednika da se suprotstavi ideji partijske države i angažuje se u zaštiti institucija i društva koje ugrožava koncentracija finansijske i političke moći u rukama tajkuna“. Jovanović nije rekao, ali prosta politička logika kaže da bi i u tim očigledno izrazito teškim razgovorima zanimljiv argument mogli biti lokalni izbori – s obzirom na činjenicu da je vođa LDP-a u nedelju postigao dobar rezultat u velikim gradovima (Beograd, Novi Sad, Niš) gde je osvojio treće mesto.

DUEL, VREME, NIŠ, EU: U drugom izbornom krugu, Tadić bi mogao da računa i na 92.985 glasova (2,27 odsto) koje je u nedelju osvojio Ištvan Pastor, kandidat koalicije stranaka koje okupljaju vojvođanske Mađare.

S druge strane, potpuno je nejasno kome bi mogli ići glasovi koje je u nedelju osvojilo preostalo troje predsedničkih kandidata – Milanka Karić (0,98 odsto), Marijan Rističević (0,45 odsto) i Jugoslav Dobričanin (0,29 odsto). Mesta za potcenjivanje tih birača nikako ne bi smelo da bude, jer će, prema svim pokazateljima, trka 3. februara biti toliko tesna da će svaki glas biti izuzetno značajan.

Osim podrške ključnih političara, na ishod drugog izbornog kruga mogli bi uticati i drugi faktori, kao što je najavljeni TV duel Nikolića i Tadića. Važni bi mogli biti i meteorološki uslovi (po mnogim procenama, lepo vreme u nedelju je u dobroj meri doprinelo izuzetno velikom odzivu birača), pa čak i razjašnjenje dileme oko prava na besplatne akcije javnih preduzeća (neko je, naime, pred prvi krug pustio „buvu“ da će pravo na besplatne akcije imati samo građani koji su upisani u birački spisak do 3. januara, što je u kasnijoj obradi dobilo formu „pravo na akcije imaće samo oni koji su učestvovali na izborima“). A, ako se veruje da potencijalna kiša, sneg i povetarac mogu da utiču na spremnost građana da prošetaju do biračkih mesta, logično je pretpostaviti da nekog uticaja na političko raspoloženje nosioca biračkog prava imaju i krupni događaji, kakav je odluka o NIS-u (odluka vlade od utorka ukazuje da će to javno preduzeće biti ustupljeno novim vlasnicima bez uobičajene tenderske procedure) ili potencijalni poziv EU-a Srbiji da ipak potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, kome se optimisti još nadaju. Što se tiče Kosova, ne bi trebalo očekivati donošenje jednostrane odluke o nezavisnosti pre drugog izbornog kruga, ali zvaničnu najavu datuma kada bi se to moglo desiti, ne bi valjalo sasvim isključiti.

Sudeći po plakatima koji su u Beogradu osvanuli već u ponedeljak „Da osvojimo Evropu zajedno“, na prvi pogled bi se moglo reći da će ključni adut Tadića uoči drugog kruga biti proevropska politika (koja, uprkos svim razlikama i naglašenom nacionalizmu i naklonosti prema Rusiji koju u poslednje vreme demonstrira Koštunica, jeste zajednički imenitelj dijametralno suprotno raspoloženih birača DSS-a i LDP-a, čija podrška je, makar i bez „uputstva“ lidera tih stranaka, Tadiću neophodna). Ipak, u jednom od prvih nastupa nakon izbora, Tadić je objasnio da „nema samo razgovore sa Koštunicom, Pastorom, Čedom Jovanovićem, Vukom Draškovićem, Veljom Ilićem, Mrkonjićem, Milankom Karić…“, već i sa „predstavnicima EU i sa predstavnicima Rusije, sa predsednikom Rusije, sa predstavnicima SAD i čitavog sveta“. Odmah potom pojavila se i spekulacija o mogućem susretu Tadića i Putina.

STRAH: Ono što bi za Tadića, ipak, moglo biti korisnije i od eventualnog Koštuničinog napada koalicione ljubavi i od neke nove razglednice iz Moskve, jeste strah od radikala, koji se do sada više puta pokazao kao efikasan način „isterivanja“ na biračka mesta „prodemokratski“ orijentisanih birača. Da je taj strah živ i u drugoj polovini decenije započete krahom režima čiji su radikali bili deo, možda najupečatljivije je pokazala reakcija dobrog dela javnog mnjenja na prošlogodišnji kratkotrajni izbor Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine Srbije.

I dok Tadić upozorava građane da će u drugom krugu „moći da biraju između evropskog puta i povratka u izolaciju“ Nikolić čini sve da tu tvrdnju delovanjem obesmisli. Već prvim nastupom nakon saopštavanja izbornih rezultata (čestitka svim protivkandidatima i obećanje da ni u drugom krugu konkurenciji neće uputiti nijednu uvredu) Nikolić je pokazao da namerava i dalje da zadrži „umiveni“ imidž promovisan u prvom izbornom krugu. I to, prema zvaničnom saopštenju te stranke, bez pomoći s druge strane Atlantika, na šta su ukazivali neki mediji, ali i činjenica da se, sasvim suprotno svojoj dosadašnjoj politici, radikalski kandidat u kampanji biračima obraćao i preko medija koje je do sada nazivao „američkim“ i to u negativnom smislu: prvi put radikali su imali zakupljene predizborne termine čak i na RTV B92. Ništa nelogično, doduše: bez obraćanja i biračima sa kojima se do sada nije razumeo, Nikolić ne bi imao ni teoretske šanse da ostvari cilj koji je sebi postavio i napokon materijalizuje objektivno veliku podršku koju SRS ima.

Osim istrajavanja na novoizgrađenom mekom imidžu i komunikacije sa „neprijateljskim“ medijima, Nikolić bi uoči drugog izbornog kruga mogao da priredi još jedno iznenađenje. Moguće je da se ono krije iza nedorečene radikalske najave od ponedeljka, prema kojoj će njihov predsednički kandidat „posetiti jednu stranu zemlju“. Prema nekim najavama, ta zemlja mogla bi biti Rusija, gde bi Nikolić, u razgovoru sa predsedavajućim Dume Borisom Grilovim, mogao da pokuša da „izvadi“ štetu koju mu je nanela Putinova rođendanska čestitka Tadiću, protumačena kao izborna podrška ruskog lidera kandidatu DS-u. U utorak nije bilo potvrde te najave, ali je zato Nikolić odlučio da povuče „državnički potez“, uputivši pismo Putinu u kome ga moli da pomogne Srbiji i potpiše „takozvani gasni sporazum“ sa premijerom Koštunicom i predsednikom Tadićem.

VLADA: Ishod predsedničkih izbora nije jedina važna nepoznanica koja u ovom trenutku muči građane Srbije, ali i zainteresovane posmatrače i partnere po raznim osnovama. Krajnje nepouzdano, naime, deluje i svaka prognoza koja se odnosi na efekat predsedničkih izbora na sudbinu vlade Srbije.

Jer, čak i u slučaju da Nikolić pobedi na predsedničkim izborima, za sada ne deluje sasvim verovatno da bi to odmah prouzrokovalo i promenu u Vladi Srbije, uprkos znatno nepovoljnijem međunarodnom položaju u kome bi se, prema brojnim nagoveštajima, zemlja sa radikalskim predsednikom mogla naći. Naizgled paradoksalno – Koštunici bi takav rasplet čak mogao i odgovarati zbog toga što bi, u očekivanom momentu gubljenja Kosova, na vlasti bile sve jače političke grupacije u zemlji, pa čak i najradikalniji zastupnici „nacionalne opcije“, radikali. Istovremeno, pobeda Nikolića na predsedničkim izborima, oslabila bi Tadićev DS, pa bi Koštunica čak i lakše nego do sada mogao da odlučujuće kreira politiku vlade u kojoj nema većinu. Stalna mogućnost stvaranja koalicije DSS–SRS mogla bi biti dodatni razlog za DS da i dalje izlazi u susret željama Koštunice, sve u cilju očuvanja aktuelne koalicije.

A da je partnerima u vladi izrazito stalo do očuvanja koalicije uprkos suprotstavljenim mišljenjima o nekoliko važnih pitanja, pokazalo je nekoliko skorijih događaja. Najočigledniji spor izazvao je ultimativni stav premijera Vojislava Koštunice prema kome Evropska unija treba da se odluči da li će slati svoju misiju na Kosovo, ili će sa Srbijom potpisati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Iako je potpisivanje tog sporazuma od izuzetnog značaja za uspeh Borisa Tadića na predsedničkim izborima, stav Koštunice nije doveo do raskola u koaliciji koja očigledno najbolje zadovoljava interese njenih članica. Drugi važan argument za tvrdnju da koalicioni partneri na svaki način pokušavaju da sačuvaju vladu mogla bi biti i mirna reakcija Tadića na predsedničku kandidaturu Velimira Ilića i podršku koju mu je dao Koštunica, a na sličan zaključak ukazivalo je i nešto ranije prevazilaženje krize oko Rezolucije o Kosovu.

Novi parlamentarni izbori, naime, nisu u ovom trenutku ono što bi odgovaralo nijednom od koalicionih partnera.

Prema svim dostupnim istraživanjima javnog mnjenja, nastavljen je trend pada popularnosti Koštuničinog DSS-a, započet još 2004. godine, a na to bi mogao, mada nepouzdano, ukazivati i rezultat Velimira Ilića u prvom krugu predsedničkih izbora. Očekivano skoro proglašenje nezavisnosti Kosova poziciju DSS-a čini još gorom, jer ta stranka time ostaje bez ključne teme pomoću koje se obraća biračima. Vrlo je verovatno da će se, u trenutku proglašenja nezavisnosti Kosova, deo „nacionalno svesnih“ birača te stranke okrenuti stranci koja se predstavlja kao radikalniji borac za nacionalnu stvar – radikalima. Zbog toga logično deluje zaključak da DSS-u nikako ne bi odgovaralo raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora i da je Koštunici u interesu da do kraja iskoristi aktuelni premijerski mandat.

IZBORI: Koštunica ima dva načina da to učini. Jedna varijanta jeste očuvanje postojeće koalicije sa Tadićem i Dinkićem, bez obzira na otežavajuće okolnosti. Druga varijanta – neki oblik saradnje sa radikalima – za Koštunicu bi, ipak, mogla biti daleko manje povoljna. Znatno snažniji radikali javno tvrde da ne bi ulazili u vladu sa Koštunicom bez novih izbora, mada po političkim kuloarima kruži i „informacija“ da bi oni možda i bili spremni da podrže manjinsku vladu DSS-a ili naprave neki drugi aranžman s tom partijom, ali samo na nekoliko meseci i uz obrazloženje da to čine kako bi isposlovali raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora (pominje se period od šest do devet meseci). U tom slučaju, Koštunica bi se suočio sa novim parlamentarnim izborima i to verovatno nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, što teško da mu odgovara.

Ako bi Koštuničino okretanje radikalima, o kome govore mnogi analitičari, podrazumevalo dugoročni plan da pravi koaliciju sa strankom Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića nakon prevremenih parlamentarnih izbora, ni to ne bi bila dobra računica za njega, iz prostog razloga što je odnos snaga DSS-a i SRS-a daleko nepovoljniji od odnosa snaga DSS-a i DS-a – pa bi, u toj varijanti, Koštunica teško uspeo da istrguje mesto premijera, koje je u pregovorima sa Tadićem uspeo da dobije, uprkos činjenici da je njegova stranka na izborima prošla znatno lošije od Tadićeve.

S druge strane, i trenutna pozicija Tadićevog DS-a govori da toj stranci više odgovara očuvanje aktuelne koalicije nego rizičan izlazak na prevremene parlamentarne izbore u vreme proglašenja nezavisnosti Kosova i radikalizacije javnog mnjenja koju ta situacija prouzrokuje. Najočigledniji dokaz za tu tvrdnju moglo bi biti nedavno popuštanje Tadića zahetvima Koštunice vezanim za usvajanje Rezolucije o Kosovu, iako njen tekst može biti protumačen na način koji ugrožava proklamovanu proevropsku politiku DS-a.

Tako kažu logika i politička matematika, ali iskustvo dodaje da u Srbiji nikako ne valja isključiti iracionalne momente i razne vrste iznenađenja koja tako mogu biti izazvana. Zato ne bi valjalo u potpunosti odbaciti ni mogućnost raspisivanja prevremenih parlamentarnih izbora – za šta se, reklo bi se prema nekim pokazateljima, zlu ne trebalo, već vrše pripreme (medijsko pregrupisavanje, intenzivna promotivna kampanja ministra Mlađana Dinkića koji, ničim izazvan, obećava građanima poklon u navodnoj vrednosti od hiljadu evra…).

Dobitnici, za sada

(Slika – ZADOVOLJSTVO: Čedomir Jovanović)

Bez obzira na konačan rezultat predsedničkih izbora, u ovom trenutku i Nikolić i Tadić mogu da veruju da su ostvarili uspeh: rezultati ukazuju na znatno pomeranje biračke volje u Srbiji i stvaranje dva velika politička bloka, koja predvode upravo njih dvojica.

Nikolić je, naime, sa osvojenih 1.636.666 glasova za gotovo pola miliona premašio rezultat svoje stranke na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima (1.152.854 glas), ali i sopstveni rezultat iz prvog (939.695) i drugog kruga predsedničkih izbora 2004 (1.431.833 glas).

Radikalski kandidat uspeo je da osvoji više glasova od Tadića i u nekim gradovima u kojima su sada na vlasti predstavnici DS-a – tako je u Beogradu Nikolić osvojio 40,28 odsto, a Tadić 39,29 odsto glasova (u Beogradu je odziv bio nešto manji od proseka u Srbiji, 58,1 odsto).

I Tadić je u nedelju, sa osvojenih 1.449.353 glasa, za oko pola miliona glasačkih listića, popravio učinak DS-a na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima (919.821 osvojen glas). Aktuelni predsednik takođe je popravio i svoj rezultat iz prvog kruga predsedničkih izbora 2004 (tada je osvojio 852.230 glasova), ali ipak nije dostigao sopstveni skor zahvaljujući kome je te godine osvojio predsednički mandat (1.706.888).

I Tadić je uspeo da postigne bolji rezultat na dosadašnjem „radikalskom terenu“ – u Novom Sadu, gde je na vlasti (odmetnuta) radikalka Maja Gojković, osvojio je 41,48 odsto, a Nikolić 38,33 odsto glasova.

Na izbornog dobitnika dosta liči i Čedomir Jovanović, koji je, ovoga puta bez podrške Nenada Čanka, predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine, koji se okrenuo Tadiću, osvojio desetak hiljada glasova više nego na parlamentarnim izborima 2007.

Slično važi i za socijaliste – njihov kandidat Milutin Mrkonjić, sa osvojenih 244.573 glasa za nešto ispod deset hiljada glasova popravio je rezultat SPS-a sa prošlogodišnjih parlamentarnih izbora i više nego udvostručio rezultat koji je njegov šef Ivica Dačić postigao u prvom krugu predsedničkih izbora 2004 (112.405 glasova).

Velja, nervozan

Iz nekih razloga, najčudnije ponašanje nakon prvog izbornog kruga ispoljili su predstavnici narodnjačke koalicije. Najpre je Velimir Ilić u nedelju u vreme glasanja izbore nazvao „najodvratnijim“, da bi, potom, dobro povukao za nos kako svoj izborni štab tako i novinare koji su ga čekali u Beogradu, odustavši od celog dana najavljivanog dolaska u glavni grad. A onda je u ponedeljak DSS iznenada odustao od konferencije za novinare koja se godinama održava u isto vreme, ostavivši tako javnost bez ikakvog komentara tako važnog događaja kao što su predsednički izbori.

Na prvi pogled, narodnjačka koalicija u nedelju je do temelja potučena, s obzirom na činjenicu da je njen kandidat Velimir Ilić, sa osvojena 303.463 glasa, postigao dramatično slabiji rezultat od rezultata te koalicije na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima (672.057 glasova). Ilić bi kao gubitnik mogao biti okarakterisan s obzirom na činjenicu da je osvojio znatno manje glasova i od Dragana Maršićanina, kandidata DSS-a, NS-a, G17 plus i SPO-a na predsedničkim izborima 2004. (413.935 glasova).

Ipak, i sam Ilić je ocenio da su ga koalicioni partneri „izdali“ i da je svaki od 303.463 glasa uknjižen samo na račun njegove Nove Srbije. Čak i ako nije u pitanju bila nikakva „izdaja“, podrška Koštunice svom koalicionom partneru bila je toliko mlaka i neubedljiva, da je takvo Ilićevo tumačenje sasvim blizu pameti. To bi onda značilo da je ministar iz Čačka uspeo da, zahvaljujući prvenstveno građanima iz centralne Srbije, ostvari sasvim dobru poziciju za buduće delovanje.

Koštunica, s druge strane, može da svoje (preostale) simpatizere ubeđuje da izborni rezultati s njim nemaju ama baš nikakve veze, jer je i sovama na grani jasno da u toj igri premijer nije ni učestvovao.