Čekajući asteroid

Korupcija je nepogrešiv simptom ustavne slobode, napisao je jedan engleski cinik, istoričar (Edward Gibbon) iz osamnaestog veka. Tako je i u našoj ustavnoj i institucionalnoj anarhiji.

Kako sada izgleda, bivši guverner Mlađan Dinkić dobio je avgustovsku rundu, vlada je posle nepotrebnog odlaganja morala da popusti, razrešeni su svojih dužnosti visoki vladini službenici, neka vrsta sivih eminencija, Janjušević i Kolesar, za koje iz ranijih saopštenja i nije bilo jasno u kakvoj su zapravo poziciji u vladi (volonterski, nevolonterski, trt, mrt…).

Neka se pripremi ministarka Marija Rašeta-Vukosavljević koju kači kritika G17 plus za konflikt interesa, pošto je firma čiji je suvlasnik njen svekar dobila kredit iz Fonda za razvoj u čijem upravnom odboru sedi ministarka. Bolje da se nije branila: ispašće po svoj prilici da je slaba uteha što nije ministarkin muž bio taj koji se okoristio kreditom iz Fonda za razvoj. Nju prozivaju još od onda kada je uočeno da je Difens roud kao podizvođač asfaltirao puteve po Srbiji. Mada, ta kritika trebalo bi da stigne nekoga ko je zadužen za nadzor nad javnim nabavkama ili nekoga ko bi trebalo da kontroliše poreklo novca, s obzirom na to da je Dinkić pre dva meseca pokazao papir koji ukazuje na sumnju da je prilikom nabavke bilo pranja novca – jedna suma je uplaćena isporučiocu, a dvostruko veća sa istom naznakom uplaćena je na neki rajsko-poreski račun. Taj paket je još zatvoren kao konzerva, ali u toj konzervi nešto otkucava. Prošle nedelje bilo je pokušaja da se odagna sumnja koja je proistekla iz iskaza okrivljenog Mikelića, a koju je eksploatisao G17 plus, da je Legija bio u posedu spiska preduzeća za privatizaciju. Čedomir Jovanović zakucao je na vrata stranke G17 plus da pokaže kako na spisku novih vlasnika nema „zemunaca“, a iz G17 plus su odgovorili da to znaju, ali da ih interesuje da li ima nekoga iza, odnosno da li je neko „delegirani vlasnik“.

POTKOPAN KREDIBILITET: Korozivna sumnja je velika, vlada je očigledno opterećena aferama; javna tolerancija na zloupotrebe je prilično velika; atmosfera političkog konflikta pogoduje otkrivanju afera; ali, slabe institucije ne omogućuju njihovo efikasno razrešavanje.

Ispostavlja se da je oko 600 prijava za sumnjive transakcije podneto Upravi za sprečavanje pranja novca u proteklih godinu dana, a da je za sada to rezultiralo podnošenjem izvesnog broja krivičnih prijava za pranje novca i nekoliko krivičnih prijava za zloupotrebu službenog položaja. Nova elita vlasti pokazala je veliku sklonost ka podnošenju krivičnih prijava još od oktobra 2000, Dinkić je podneo preko 400, Otpor takođe na stotine. Nije bilo efikasne završnice.

Kako je vreme prolazilo, fokus je pomeran sa zloupotreba bivše vlasti na sadašnju. Više partija „grize“ temu korupcije: DSS od avgusta 2001; G17 plus od juna 2003. Socijaldemokratija (Vuka Obradovića) ovih dana štampa specijalno izdanje partijskog lista u kome su opisani različiti slučajevi zloupotreba prilikom privatizacije.

Vidi se da vlada shvata da više ne može da se osloni na privrženost medija i drugih nevladinih saputnika koji su nekadašnje kritičare vlade koji bi izneli nezgodne indicije rado sumnjičili za potkopavanje reforme. Poruka kritičarima je glasila: „Dokažite!“ Pošto nije bilo institucija u kojima bi se razlučile očigledne od dramatizovanih pojava, pošto su organi gonjenja i institucije parlamentarne i društvene kontrole pokazivali rezultat „0“, ta relaksirajuća formula vratila se kao bomba. Zahtev da se kritičari uvrste u zaverenike svečano se razbio. Jednostavno, toliko se afera namnožilo da sada njihova statistička učestalost šalje posebnu negativnu poruku. Sada vidimo više pokušaja da se ta nepovoljna tendencija nekako preseče.

ČETIRI DANA: Premijer Živković, čije stilske figure često ponište njegove dobre intencije, daje jedan od onih naloga – nadležni tužilac, kad se nešto pojavi u novinama, treba da ispita u roku od 24 sata da li je to tačno i da za dva do tri dana („ne duže od četiri dana“) priča bude zatvorena. Premijer, dakle, kaže da treba brzo utvrđivati da li su istinite optužbe na račun Vlade Srbije, pa ako jesu ministar treba da „leti iz vlade i snosi odgovornost“, a ako nisu onda treba da odgovara onaj ko je izneo lažne optužbe.

Premijer je jamačno hteo da pokaže koliko je velika potreba za brzim reagovanjem nadležnih institucija, ali kad se kaže tako kako je rečeno, ne izgleda kao da se neko šali. Procedura je mnogo duža i komplikovanija. Uz to, osim krivične postoji i politička odgovornost, a kontrolu ne vrše samo organi gonjenja već i interne i eksterne inspekcije, parlamentarne istražne komisije itd.

To je ipak napredak u odnosu na gard kojim se vlada u prošlosti branila.

Inicijativa ministra pravde Batića da se donese etički kodeks političara predstavlja dobrodošlu ali zakasnelu inicijativu. Bilo je i na početku nekog prijavljivanja imovine funkcionera (ali su one ostale u sefu), različitih ugovora sa Srbijom, pa se ispostavilo da je deoba plena uvek predstavljala preču potrebu od odlaska u crkvu, pogotovu ako postoji neki jak istorijski izgovor.

Poziv koji je potekao iz Demokratske stranke da se radi izrade studije izvodljivosti postigne nacionalni konsenzus relevantnih političkih faktora kao što je to bio slučaj s deklaracijom o Kosovu, da glavna strateška pitanja zamene aferaška nije prihvaćen, naprotiv, u jeku afera tumačen je kao zabašurivanje. Jednostavno u igru je uvedeno pitanje poverenja u vladu i tako je po svoj prilici određen poligon za buduće izborne kampanje. Po svemu sudeći, biće reči o poštenju.

Jedni način da se ukloni „nepogrešiv sindrom ustavne slobode“ jeste ubrzana institucionalizacija i i legitimizacija sistema. Vlada nije voljna da ide na izbore, ona nastoji da ostane u sedlu bar dok ne vidimo da li će novootkriveni asteroid udariti u Zemlju i izazvati propast sveta (21. marta 2014, verovatnoća jedan prema milion). Od energičnosti opozicije zavisiće koliko će ona u tom gardu izdržati. Videćemo šta će biti. Vuk Drašković lansira duhovit slogan: „Da ovi odu, a da se oni ne vrate“.

Kako sada izgleda, slabi su izgledi da se postigne saglasnost o neophodnoj institucionalnoj konsolidaciji o, ako hoćete, ustavu, pa su male šanse da se ti budući izbori odigraju u čvrstom institucionalnom okviru. Prve nedelje septembra je najavljeno da iz Ustavne komisije izlaze DSS, SPS i SSJ. Tako intencija da se mesto predsednika republike učini nedostupnim za najutucajnije kandidate vodi u rizik da ustav jednostavno ne dobije dovoljnu narodnu podršku i ne prođe na referendumu. U tom slučaju institucionalna kriza bi se jako produbila, teško da bi kao sada mogla da bude „sanirana“ nekom korisnom uzurpacijom, a to bi se moglo negativno reflektovati na državno ustrojstvo, na kosovsko pitanje itd.

LOŠ REZULTAT: Poseban problem predstavlja to što se institucionalni vakuum i duboka politička kriza, kriza poverenja, kriza legitimnosti i sve druge ne mogu više tako uspešno kompenzovati reformskom perspektivom. Prema indikacijama Konjunkturnog barometra Ekonomskog instituta, pad industrijske proizvodnje u Srbiji u julu 2003. iznosi 5,8 odsto u odnosu na prethodni mesec, a u odnosu na isti period 2002. godine iznosi 2,4 odsto. Kako je nedavno procenio Nebojša Savić, i pored očekivanog jesenjeg privrednog oživljavanja, teško je očekivati da bude nadoknađen dosadašnji mršav rezultat. Treba takođe uračunati i efekat ovogodišnje suše koja će torpedovati poljoprivredu. Po svoj prilici, ovogodišnji prilično loš privredni rezultat biće, verovatno, ispod nivoa iz 2001. i 2002, što znači da je linija privredne aktivnosti prilično daleko od zacrtanog potrebnog rasta od preko pet odsto godišnje.

Iz vlade (Ministarstvo trgovine) dolaze utešni rezultati statističkih barometara, plate blago rastu, potrošnja stanovništva raste.

Neki ekonomisti, kao Jurij Bajec, u tome i vide nevolju: bez obzira na izostanak privredne aktivnosti ne zaustavlja se proces potrošnje, opšte i lične. Neki upozoravaju da te „makaze“ mogu ugroziti jedan od reformskih rezultata – monetarnu stabilnost.

Nema nagoveštaja neke erupcije, ali ima nagoveštaja parališuće socijalne entropije. Savez samostalnih sindikata najavio je prikupljanje potpisa za peticiju za smenu vlade, ali ta inicijativa – ako do nje dođe – treba da ide preko parlamentarnih partija, dakle u relativno nedramatičnoj formi. Tarifna odmeravanja (prosveta, zdravstvo) pokazuju da vlada drži kontrolu, a dramatizujući sporadični štrajkovi u industrijskim preduzećima zasad ipak ne najavljuju neku erupciju.

Neki politikolozi, kao Zoran Stojiljković s Fakulteta političkih nauka (Pres klub, ponedeljak 1. septembar), ponovo ukazuju na to da je socijalni dijalog jedini izlaz iz situacije u kojoj se nalazimo, a koju obeležava drastičan pad proizvodnje, porast nezaposlenosti i porast siromaštva građana, gubitak entuzijazma i loše prognoze. Pola miliona ljudi će u naredne tri godine izgubiti posao, a vlada je obećala da će do 2007. biti otvoreno oko milion novih radnih mesta. To sada ne izgleda mnogo verovatno.

Neki od sociologa uočavaju da je dosadašnji amputacioni metod privrednog prilagođavanja po formuli MMF-a vodio velikom rasipanju socijalnog kapitala. Jedini resurs kojim se raspolaže – relativno obrazovana radna snaga – tretiran je kao budžetski teret i lako otpisivan. Obučeni metalci gurani su da postanu nekvalifikovani povrtlari, ili duvandžije, itd…

TRGOVINA I PROCENAT: Milan Nikolić iz Centra za proučavanje alternativa uočava u istraživanjima da je u protekle tri godine zapravo sprovedena neuspešna privatizacija koja je samo dodatno otežala poziciju prosečnih građana, a perspektiva je još sumornija. Obećanja da će privatizovane firme revitalizovati proizvodnju za sada se nisu pokazala realnim, a preduzeća koja još nisu privatizovana posluju sve gore i to uglavnom zahvaljujući svojim rukovodiocima, koji gledaju kako da što više obore cenu preduzeća kako bi ga direktno otkupili oni ili njihovi „poslovni partneri“. Samo deset odsto stanovnika imalo je korist od tranzicije, 60 odsto stanovnika Srbije živi ispod granice siromaštva, dva odsto pripada sloju bogatih, 15 odsto sloju dobrostojećih.

Vladin socijalni savet ne liči na instituciju pripremljenu za tako ozbiljan posao. Sindikati u Srbiji se trenutno nalaze u veoma teškom položaju jer, zbog svojih podela, ne mogu da nastupe kao jak pregovarač sa Vladom, smatra Stojiljković. Ima sumnjičavosti i u pogledu njihove legitimnosti. Pitanje je i koliko je legitimna Unija poslodavaca i koga ona predstavlja. Pitanje je u krajnjoj instanci i koliko je legitimna vlada, oslonjena na iskonstruisanu i „trgovačku“ skupštinsku većinu. Tako se teško može očekivati da tripartitni pregovori odigraju ulogu neophodnog socijalnog amortizera.

A nije presudno to ko će protiv koga izvući koji procenat, već da li će se doći do ozbiljnijeg promišljanja socijalno-ekonomske strategije.