Čarobni breg

Specijalno za „Vreme“ iz Njujorka

Još pre nego što sam ušao u Valdorf-Astoriju i našao se u društvu drmatora planete, podozrevao sam da s njima nešto neće biti u redu jer, kao što je govorio mudri Gručo Marks, „nikad ne bih pristao da se učlanim u klub koji bi hteo mene za člana“. Posle sam video da nisam jedini koji baš ne spada u ekskluzivni Svetski ekonomski forum. Neki su tamo pozvani valjda zato da bi taj skup delovao upravo manje ekskluzivno i da posvedoče da najbogatiji, najmoćniji nisu nikakvi zlotvori nego fini ljudi zabrinuti za sudbinu sveta. Ako je tako, evo svedočim da je tokom pet dana u Njujorku stvarno bilo mnogo brige za trenutno stanje i budućnost čovečanstva.

Da li je tu u pitanju bio čisti humanizam ili samo globalni poslovni interesi? Pa, u svakom slučaju, podudaranje je bilo upadljivo. Globalizacija je, naravno, bila ključna reč i učinilo mi se da zvuči kao stari komunistički internacionalizam, samo što se u to sad zaklinju multinacionalne korporacije. Trebalo je da klasna svest proletera bude lišena otadžbine a ispalo je da su ih kapitalisti pretekli u tome. Tu se nešto ukrstilo na način toliko zbunjujući da niko više nije u stanju da razmrsi svetsku idejnu zbrku i objasni kako se to neki zakleti levičari svrstavaju uz multimilionere, a neki nacionalisti ne kriju naklonost prema radikalizmu nekadašnje levice.

Događaj zvani „Davos u Njujorku“ bio je inače značajan pre svega po tome što su se na istom mestu našli toliki moćni, uticajni, bogati, slavni i pametni ljudi, koji dakako ne sjedinjuju obavezno u sebi sva ova svojstva. To okupljanje i jeste osnovna ideja Foruma iz Davosa. Pretpostavka je, valjda, da će, ako se samo upoznaju i jednom godišnje sretnu u sasvim neobavezujućim okolnostima, ljudi koji imaju nekog uticaja na globalna zbivanja postati nešto odgovorniji, oprezniji, otvoreniji i tolerantniji, pa će tako i svet postati bolje i bezbednije mesto. Neka samo svako od njih ima vizit-karte svih ostalih, pa i to bi, recimo, bilo nešto, a ako su još proveli pokoji sat ćaskajući uz tihi džez u nekom baru…

DOSADNE DEMONSTRACIJE: Događaj iz Davosa ove godine je preseljen u Njujork kao znak svetske podrške tom gradu zbog napada od 11. septembra. Neki od onih koji su prisustvovali ranijim skupovima SEF-a u švajcarskom gradu poznatom po Čarobnom bregu vele da je tamo bilo bolje, zanimljivije i plodnije, mada ove godine možda ni tamo ne bi bilo drugačije. Sezona je bila suviše dramatična i nekako kao da nije vreme za neku pametniju priču. Sve je bilo u znaku rata koji je Amerika povela protiv terorizma, a to očigledno nije dobar podsticaj za slobodno raspravljanje o svetskim poslovima.

Osim toga, čini se da Njujork nije imao mnogo razumevanja za ovaj skup koji je doveo do petodnevne policijske blokade nekoliko ulica u centru Menhetna. Grad je još iznerviran zbog prošlogodišnje katastrofe. Talas patriotizma još nije sasvim uminuo, još ima previše zastava i parola tipa „Volim Njujork više nego ikad“ po svim izlozima, a to ovde deluje jako neprirodno. Ljudi ne znaju na koga pre da budu besni, a sad im još i četiri hiljade policajaca, ne računajući pse i konje, sprečava prolaz gradom, izaziva saobraćajni haos i kašnjenja, a sve da bi svetski moćnici mogli na miru da vode jalove razgovore o pravima, slobodama i otvorenom društvu. Osim toga, opet je bilo nekih demonstracija. Obično ne više od nekoliko stotina mahom mladih antiglobalista stajalo bi na trotoaru Park avenije naspram Valdorf-Astorije. U poređenju s beogradskim zimskim protestima ovi su bili raznobojniji, ali malobrojniji. Osim toga, ovi su bili manje živahni i znatno disciplinovaniji. Policija bi ih ogradila metalnim rešetkama i oni bi uglavnom mirno stajali u tom kavezu, pevajući ili slušajući nečiji govor. Dakle, ništa naročito, ali policija je bila spremna i za Al Kaidu.

LICA U PROLAZU: Mene su, međutim, osvojili neki Kinezi, njih pedesetak koji su demonstrirali zasebno. Stajali bi nepomično, žmureći, a onda bi izvodili pokrete kao iz neke od onih borilačkih veština, samo veoma, veoma usporeno. To se zove Falun Gong ili Falun Dafa. Stara kineska tehnika za samousavršavanje i oslobađanje energije, kako telesne tako i spiritualne; navodno jako zdrava stvar za koju, međutim, vlasti u Kini trenutno nemaju razumevanja i hapse te fakire, a ovi u Njujorku eto pokušavaju da učesnicima SEF-a privuku pažnju, e da bi se neko ohrabrio da zbog toga prekori Peking.

Do Valdorf-Astorije, skupe, lepe i elegantne na starinski način, stizalo se inače kroz nekoliko policijskih kontrola gde su vas najpre pitali ko ste, odakle ste i kud idete, a onda ste dobili i o vrat okačili plastičnu karticu. Onda ste jedino morali da u redu čekate na skeniranje u holu hotela, kao na aerodromu, samo detaljnije. Pa ako tokom dana ulazite i izlazite više puta, na kraju počinjete iskreno da mrzite tu proceduru i da se pitate da li vas zaista zanima šta ko na Forumu danas ima da kaže.

Bilo je nekoliko plenarnih seansi i na desetine manjih panela koji su se održavali po hotelskim salonima, gde je bilo reči o ratu i miru, Avganistanu, ekologiji, integracijama, stabilizacijama, razvoju, sidi, razlikama, toleranciji i svemu ostalom. Ispalo je da je glavni ili barem najčešće prikazivani govornik bio rok zvezda Bono (U2) koji je zasenio Elija Vizela, biskupa Tutua, pa i lepu jordansku kraljicu. A mogli ste čuti i videti Bila Klintona ili Hilari, mogli ste se pred liftom sudariti s Džordžom Sorosom ili se gurati za kafu s Bilom Gejtsom. Ako ste se u gužvi sagnuli da vežete pertlu, o vas se mogao saplesti Gerhard Šreder ili predsednica Filipina, a Havijera Solanu mogli ste videti kako se u kasne sate smuca po hodnicima s rukama u džepovima.

Svi će vam inače reći da se najzanimljiviji deo cele stvari sastoji u bezbrojnim neformalnim kontaktima ljudi od novca, vlasti i uticaja. Verujem da su tako napravljeni mnogi korisni dogovori i postignuti sporazumi koji će staviti u pokret milijarde dolara, ali za detalje o tome nađite boljeg svedoka. Ono što sam mogao da čujem zvučalo je uglavnom lepo, pozitivno, površno i pogrešno. Uostalom, u vreme trajanja skupa Džordž Buš je izbacio svoju zlokobnu parolu o „osovini zla“, a američki mediji stalno podsećaju da je zemlja u ratu; neko reče da su strane trupe izvele invaziju na istočnu obalu Amerike. Svetski ekonomski forum, zamišljen da deluje u sasvim drugačijim okolnostima, izgledao je malo deplasirano. Sad bi se tražio, recimo, nekakav svetski krizni štab, a ne ova muzika sa Titanika.

KORAKS U AMERICI: Naša reprezentacija izašla je u standardnom sastavu, onom koji se dobro pokazao prošlog proleća u Beču, dakle: Đinđić, Đelić, Pitić. Bili su zapaženi, svud su stizali, sreli se sa svakim, delovali skladno i uigrano. Đelić je dobio priznanje u vidu uvrštenja među „globalne lidere sutrašnjice“, šta god to bilo, a Đinđić je bio jedan od govornika na završnoj, plenarnoj seansi, gde se nešto sporečkao sa Šimonom Peresom. U celini, oni su se evidentno potrudili da savladaju osnovna pravila igre, a ako s ovim svetom i s tom globalističkom pričom nešto nije u redu, to nije njihova krivica.

Najzabavniji deo cele priče bio bi onaj o Koraksu u Njujorku, ali to bi morao da bude poseban tekst. Mislim na njegova fantazmagorična iskustva s američkom civilizacijom s kojom se prvi put sreo. Mogu da pomenem jedino to da je u delu programa posvećenom karikaturi među svojim kolegama iz velikih svetskih listova Koraks delovao neprikosnoveno. Svi drugi su imali veću priču, ali bilo je jasno ko stvarno vlada carstvom linija i ideja. Najzad, u vreme SEF skupa pao je „superbol“, finalna utakmica američkog fudbala koju je pratila ista bezbednosna paranoja, pošto se tvrdilo da teroristi nikako neće propustiti takvu priliku. Snajperisti su okružili i držali na nišanu stadion u Nju Orleansu, ali nije se desilo ništa. Pobedili su Patrioti iz Bostona. Partiotima uopšte dobro ide ove sezone, a navikavamo se i na držanje na nišanu.